U susret petnaestom NS Koncertu godine kroz razgovor sa jednim od njegovih organizatora i osnivača, Bobom Škrbićem, napravili smo retrospektivnu vezanu za ovu manifestaciju koja ima status događaja od značaja za Novi Sad.
Priča je počela davne 1993. godine te smo tako ispratili razvojni put NS Koncerta godine i saznali planove za budućnost.
Bobo, 21 godinu kasnije od prvog Koncerta godine i 14 održanih kako se ti osećaš iz perspektive nekoga ko je izgurao celu tu priču?
Boba: Osećam se odmorno i orno, vedro i čilo.
1993. godine nije baš bila sjajna situacija u zemlji. Kako je vama pala na pamet ideja da organizujete jedan takav koncert?
Boba: Pala nam je nekolicini nas ta ideja na pamet. Zapravo je bio jedan paket bendova koji je išao na turneju po Srbiji jer nije mogao jedan, ma koliko bio u tom momentu veliki bend, da odsvira koncert koji bi se u tom momentu iole isplatio. Ekatarina Velika, Van Gogh, Električni orgazam i Plejboj, to je bio paket bendova koji je nekad bio dopunjavan, nekad oduziman. Svi su bili u istom menadžmentu Duška Ercegovca u to vreme. Kada je trebalo da rade koncert u Novom Sadu ja sam tada imao na NS Plusu emisiju koja se zvala „Top plus“ koja se bavila domaćom rokenrol muzikom, muzikom koja se tada svirala u Srbiji i nešto malo, koliko sam mogao da prošvercujem, bendova iz bivših jugoslovenskih republika. I kada je došlo vreme da ti bendovi sviraju koncert u Novom Sadu tehnički je trebalo da ga radi Miša Berar i pitao me je kako bi bilo da napravimo neku saradnju na nivou televizije Novi Sad odnosno NS Plus programa i tog koncerta. Ne mogu tačno da ti kažem, ne mogu da se setim kome je prvo palo na pamet da to nazove Koncert godine. Ubacili smo i Koleta Polzovića koji je već uveliko imao emisiju „Hard metal“ na NS Plusu i zajedno smo napravili taj koncert. Nazvali smo ga (po mojoj tv emisiji) Top Plus Koncert godine i ubacili smo grupu Atheist Rap koji je tada bio mlad i perspektivan bend, da tu zasviraju kao domaćini. I eto, tih pet bendova je nastupilo 3. decembra. Bio je petak. I to je inače bio jedini put da se Koncert godine održavao jedan dan, a da se u petak sviralo. Naredne, 1994. već je bila subota, čini mi se 24. decembar. Od 1995. do 2000. su bila po dva dana, a taj prvi je bio petak. To je bila jedna katastrofa tada, u roku od pola sata jedna marka dolazila je od jednog miliona do jedne milijarde, tako neka inflacija sumanuta. To se nikome nije ni moglo isplatiti, to je bio čist entuzijazam. Nula dinara, nula poena što bi danas rekli.
Šta se promenilo tokom godina? Kad je nešto bilo konkretno bolje?
Boba: Bilo je kasnije bolje, ali gore od te 1993. nikad nije bilo. Bendovi se nisu mnogo promenili, kao što i sama znaš, čak smo imali situaciju da smo 2011. na Koncertu godine, ne zato što smo tako hteli nego situacija ti jednostavno nalaže tako, da imamo maltene presek bendova koji su devedesetih svirali na Koncertu godine.
Evoluiralo je sve, od same organizacije?
Boba: Najviše je evoluirala organizacija jer danas se sve zna tačno. Mada i u tim najgorim vremenima trebalo bi napomenuti da organizaciono je sve bilo pod konac. Sve što je bilo do nas, do nas trojice, konkretno Koleta, Miše i mene je sve bilo na najvišem mogućem nivou. Maksimalno kašnjenje koje je do sada bilo je da poslednji bend svira 15 minuta kasnije od onoga što je najavljeno. Imali smo satnicu 1994. Tad je malo festivala u Evropi imalo takvu tačnu satnicu i da se nje pridržavao. Mi smo svemu tome uvek pridavali značaj. Tehnički nivo je bio uvek maskimalno moguć u tom momentu. Svi koji su došli na koncert bili su maksimalno uvaženi u smislu da osim bendova koji sviraju kako sviraju, mi se uvek trudimo da najbolje dovedemo, koliko možemo ili da izađemo u susret našim posetiocima, i da ih čuju tehnički kako sviraju da zvuk i rasveta, u tom momentu, budu na maksimalnom mogućem nivou. A bendovi kako sviraju na to ne možemo da utičemo.
Šta je bio razlog da dođe do pauze?
Boba: Mislim da je došlo do jednog zasićenja i publike i bendova i svih nas. 2002. godine beležimo znatan rast i uticaj EXIT festivala. Možda je trebalo da se napravi jedna pauza. Možda je bila predugačka, možda smo mogli i ranije, ali nismo mogli da imamo takozvani feedback, nismo mogli da čujemo publiku kako razmišlja, da li zaista želi Koncert godine. Tek masovnom upotrebom interneta, pojavom fejzbuka 2009. i 2010. godine mogli smo da imamo kakav takav uvid u to da publici zaista nedostaje. U krajnjoj liniji oni koji su 1993. godine imali 25 godina te 2010. su imali preko 40. Nije to baš jednostavno.
Sećam se da je masa bila baš zagrejana da se Koncert godine ponovo pokrene. Ako me pamćenje dobro služi da je bila i neka peticija i da se upravo putem interneta to širilo.
Boba: Da, jedan momak iz Vrbasa koji se zove Vladimir Simić, čini mi se, formirao je fejsbuk grupu koja je u kratkom vremenskom roku okupila preko deset hiljada ljudi. Mi smo s njim u kontaktu i dan danas. Pošaljemo mu ulaznice svake godine. Bar toliko možemo i on dođe, ja se nadam. Uglavnom, da nije pojave društvenih mreža, masovne upotrebe interneta i toga da za sekundu dođem do tebe teško da bismo to mogli da izvedemo. Samim tim što se pojavio internet znatno su spušteni troškovi marketinga, prezentacije, reklame za sve te događaje. Vi sad možete napraviti događaj na ulici i izvesti desetine i stotine hiljada ljudi samo preko fejzbuka i drugih društvenih mreža. To je ono što je falilo prethodnih godina. No, što ti kažeš evoluirali smo svi, pa samim tim i tehnologija, a mi smo pokušali da je iskoristimo na najbolji mogući način i tu smo gde smo.
A s druge strane je recimo fejzbuk doneo mogućnost da ljudi komentarišu vaš izbor. Da li čitate te komentare? Ne može se uvek svima ugoditi i nikad nije moglo, ali da li pratite reakcije kad objavite ime nekog benda da dolazi, pa se ljudi oduševe ili im se ne sviđa izbor. Da li to uzimate u obzir za, recimo, narednu godinu da planirate možda bendove koji su se u međuvremenu pojavili odnosno da li koristite prednost fejzbuka u tom smislu?
Boba: Osnovni kriterijum za izbor hedlajnera su glasovi publike i njihov stav. Vi kad napravite jednu fejzbuk stranicu kao administrator imate potpunu kontrolu nad njom u smislu da vidite koliko je ljudi videlo jednu objavu. Svi su u mogućnosti da vide koliko ima sviđanja odnosno „lajkova“. Na osnovu tih stvari mi donosimo odluke koji će bendovi nastupiti. Ne svi naravno, za neke se opredelimo ne samo po njihovom komercijalnom uticaju i uspehu, koliko će oni doneti organizatoru svojom pojavom, svojom objavom na plakatima i na svim štampanim, elektronskim i ostalim objavama. Kad bi se time vodili onda bi ovaj koncert bio za četiri, pet bendova koji bi bili isključivo komercijalni. Možda bismo potpuno izuzeli i rokenrol i hip-hop i ostale izvođače koje mlađa publika traži i želi. Mi smo Dubiozu i Gobline stavili kao hedlajnere samo i isključivo na osnovu toga što ih je publika najviše tražila. Svake godine ih traže najviše. Nekada niste u situaciji da ispunite želje. Neko neće, neko ne može, neko je već u tom periodu angažovan na drugom mestu. Nekome je pevač ili drugi bitan član benda kojeg ne može da zameni planirao da tada putuje kod babe u Australiju, dešavalo se i to.
Što se tiče toga, za komentare na fejzbuku, svako da sebi za pravo da ukazuje šta bi trebalo, a šta ne, na koji način se organizuju koncerti i koga bi trebalo od izvođača dovesti da svira i svaki konstruktivni predlog je uvek uvažen i razmotren. Može da se nešto od toga čak i usvoji, da se realizuje. Ima naravno i bezobrazluka, nebuloza. Naravno, neke komentare sklanjamo, neke blokiramo ako su baš jako bezobrazni. Ipak imamo preko 130 hiljada „lajkova“, to je jedan respektabilan broj. Samo onaj ko je ikada u životu zasukao rukave i prihvatio se posla i zna sa kakvim se sve problemima suočiš od momenta kad se rodi ideja za festival do momenta kada se raskloni i poslednja ograda u hali i zatvore vrata može da kritikuje i kaže: „Ovo nije dobro, to popravite“. Ne može neka zamlata da dođe s ulice i da ceo dan sedi i ne radi ništa, lupeta gluposti i on da ti priča kako treba raditi koncert. To je van svake pameti.
Vratila bih se samo na prethodno pitanje pošto sam u to neko vreme kada je i pokrenuta priča o nastavku Koncerta godine došla da živim u Novom Sadu i slušala sam legendane priče o tom događaju. Da li bi se složio sa mnom da je Koncert godine jedan od brendova Novog Sada što se tiče kulturnih manifestacija?
Boba: Ja sam kao klinac išao na skoro sve koncerte. Idem i danas, kad mogu putujem i po 2000 kilometara da bih video i čuo ono što me zanima i što volim. I ono što mi je kao klincu uvek smetalo najviše u svemu tome je što svira samo jedna grupa. Šta bih dao da sam na jednom mestu mogao da vidim tri, četiri benda, a kamo li deset ili petnaest ili sedamnaest, koliko smo imali na dve bine dva puta na Koncertu godine tako da je ja mislim neka univerzalna formula dobrog provoda da ljudima daš koncert koji će trajati od kasnijih popodnevnih sati do jedan, dva noću. Od deset bendova ako imaš dva ili tri koji te zanimaju u tom programu svakako ćeš doći na koncert. To je, ja mislim, neka formula za uspeh Koncerta godine ili sličnih manifestacija kojih ima tu i tamo. Ja sam inače veliki protivnik besplatnih koncerata. To nije besplatno, svi su plaćeni, samo publika ne plaća ulaz, može da dođe bilo ko i neophodno je da i zbog poštovanja i izvođača i organizatora, kompletnog stila i izraza muzike i umetnosti da nekakva cena ulaznice postoji. Mi se trudimo da ona, realno gledano, bude popularna i da za 1000 ili 1200 dinara možete da vidite deset bendova. Za te pare možete da vidite jedan ili dva benda na solo koncertu u mnogo manjem prostoru. Dakle, u velikoj sali sa velikom binom, velikom opremom, velikim razglasom, najboljom mogućom rasvetom da vidite dobre bendove, a za realno popularnu cenu ulaznice to možete samo ako imate neke donatore, nekoga ko vam pomaže. Nesumnjivo je da je NS Koncert godine postao brend Novog Sada. Na tome se radilo preko dve decenije. Red je bio da to postane. Red je bio da neko to i prepozna. Mi poslednje dve godine od Gradske uprave za kulturu dobijamo i pismenu potvrdu da smo događaj od značaja za grad. Naročito poslednjih nekoliko meseci meni se dešavaju neverovatne stvari da me poziva član gradskog veća za kulturu, Vanja Vučenović, da me pita treba li nešto, kako napreduje Koncert godine, hoće li biti sve u redu. To nikad pre nismo imali. Sad imamo i to nije zato što taj čovek ili ti ljudi koji su tu trenutno zaduženi za kulturu u Gradu Novom Sadu nešto jako vole rokenrol već zato što im je potpuno jasno da je to stvar koja utiče na veliki broj mladih ljudi i način na koji će pomoći Koncert godine i oni će biti prepoznati kao neko ko pomaže i tim ljudima da za jednu stvarno bih rekao popularnu i pristupačnu cenu ulaznice prisustvuju jednom takvom događaju koji se dešava jednom godišnje ne samo u Novom Sadu već u čitavoj Srbiji, pa možda i u celom regionu. Ljudi dolaze iz Bosne, Hrvatske, Slovenije, Rumunije i iz cele Srbije naravno, iz naše zemlje je najveći broj posetilaca, ali sve više ih ima iz regiona i to je jako dobro. Oni svi kažu da im to fali. Ne bi ovde dolazili da nešto slično ili bolje imaju tamo.
Samim tim nije stvar samo kulture već je u pitanju i turizam ako dolazi dosta ljudi sa strane. Zanimljivo je i to da je cena ulaznice u promo periodu 1000 dinara već tri, četiri godine unazad i da uspevate da za malo novca pružite, možda bismo mogli da ga nazovemo, jednodnevni zimski festival s obzirom da imamo deset bendova.
Boba: Jeste to festival. Po svim karakteristikama i pravilima koja važe u celom svetu, pogotovo u Evropi gde su festivali uobičajena stvar, da biste bili festival morate da ispunite neke od uslova. Prvi i osnovni uslov da biste se zvali festivalom je da imate ograđen prostor i da se naplaćuje ulaznica. Kad neko nazove svoj događaj festivalom, a tu dođe na nekakvu livadu ko hoće i radi šta mu se prohte, to onda nije festival, to može biti neki vašar. Festival, to je uljudno, civilizovano organizovana manifestacija na kojoj se smenjuju izvođači, zna se satnica, postoji organizator, postoji neko ko se brine o svemu tome, postoji neko ko garantuje za sve te ljude, neko ko organizuje i hitnu pomoć i vatrogasce i policiju i obezbedi osiguranje za sve posetioce i misli na sve to. To je festival.
SPENS je poprilično veliki zalogaj u tom smislu?
Boba: Kako da ne, mi smo doktorirali SPENS. Tamo kao da radim ovih dvadeset godina. Znam svaki budžak. Trebalo nam je par godina da vidimo gde ljudi ulaze (smeh), pa smo to pozatvarali. Dođete na koncert i lancem i katancem pozatvarate sve to, mada poslednjih par godina i SPENS je znatno evoluirao u pozitivnom smislu. Ja sam ove godine bio na sastanku sa novim direktorom SPENS-a Milanom Balaćem, koji je na mene ostavio jako dobar utisak. Pokazao je izuzetnu volju za saradnju, mada je celo to javno preduzeće (Sportski i poslovni centar Vojvodina, što je pun naziv), u izuzetno teškoj finansijskoj situaciji, ali opet su nam izašli u susret i ovu priliku koristim i da se zahvalimo njemu nekim ljudima kojima zahvalnost zaista dugujemo.
Da li ste dobili još od nekoga podršku?
Boba: Kako da ne, naravno. Dobili smo nešto i od Pokrajine. Tu bih spomenuo Slavišu Grujića, pokrajinskog sekretara za kulturu i javno informisanje, koji je svoj pozitivan stav prema ovoj manifestaciji pokazao još pre dve decenije, kada je kao zaposlen na TVNS bio reditelj i Koncerta godine i oko godinu dana emisije Top plus. Imamo i hotel „Gymnas“ koji od 2010. po izuzetno povoljnim uslovima smešta ne samo učesnike festivala odnosno bendove nego daje i neke vanredne popuste za sve posetioce sa ulaznicom koji žele tu da prespavaju nakon Koncerta godine.
Ove godine je baš onako šaren repertoar. Ima bendova koji nikad nisu nastupali.
Boba: Polovina od njih nikad nije nastupala.
Dobro, ali u nekim od bendova su ljudi koji jesu nastupali, ali sa svojim matičnim bendovima. Kakvu posetu očekujete i kako teče pretprodaja ulaznica?
Boba: Očekujem da će biti rasprodat kao 2012. dan pre dana održavanja koncerta ili par dana ranije. Zato bih apelovao na sve posetioce koji su zainteresovani da na vreme obezbede ulaznicu jer lako je moguće da ih ne bude na dan koncerta (13. decembar) na SPENS-u.
Obično i kad ih ne bude, bude tapkaroša okolo SPENS-a. Da li ste imali problema nekad sa falsifikovanim ulaznicama?
Boba: Dešavalo se sve dok nismo počeli da sarađujemo sa Gigs Tix-om koji ima ulaznice zaštićene hologramom i od tad ih više nemamo. Ima tako nekih dečjih, pionirskih pokušaja da fotokopiraju ulaznicu u boji, ali to čovek na ulazu odmah vidi. Nemamo tih problema, zaista, da je neko falsifikovao hiljadu, pa uradio to jako dobro. Tapkaroši kupe ulaznice. To nije zabranjeno da dođete i kupite ulaznice, ali to nosi određenu dozu rizika sa Zakonom. Mi kao organizatori stvarno ne možemo da idemo i da ih po ulici vijamo. Mada svakom prija kada tapkaroši prodaju ulaznice za njegov događaj jer znači da događaj vredi i da ima interesovanja.
Zanimljiva mi je kolekcija koju posedujete. Koliko imate snimaka na jutjubu i da li imate i snimke sa prvog koncerta?
Boba: Imamo kompletan snimak prvog Koncerta godine. Imamo većinu snimaka sa drugog i trećeg i onda malte ne kompletne nastupa sa svih dosadašnjih osim 1997. kada iz potpuno nepoznatih razloga, mada je bilo precizirano ugovorom i išla je reklama za uzvrat, Televizija Novi Sad nije se pojavila. Tako da na žalost 1997. nemamo uopšte snimljenu. Tad nije bilo mogućnosti da na brzinu skupiš neke male kamere. Ovo ostalo imamo. Prošle godine smo to sami snimali odnosno iznajmili smo opremu i to su ubedljivo najbolji snimci. Sa prošlogodišnjeg koncerta su snimci u HD rezoluciji, stereo zvuk, super je sve, 16:9 je slika i to premijerno biti emitovano na NS Koncertu godine 2014. Inače, ostalo imamo zahvaljujući dobroj saradnji sa Televizijom Novi Sad koja je sve ostalo snimila i uz ugovornu dozvolu mi imamo sve to na jutjubu.
Posle svih ovih godina i očigledno uigrane ekipe koja radi da li vidiš negde mogućnost za dalji napredak, neku novinu pošto je bio eksperiment sa Binom bez prekida, ali nije zaživela? Da li imate još nekih ideja?
Boba: Donekle nije zaživela, napravili smo pauzu. To što sam spomenuo da imamo odličnu saradnu sa Vanjom Vučenovićem, članom gradskog veća za kulturu, i u dogovoru sa ljudima iz Grada i gradonačelnikom, Milošem Vučevićem, za sledeću godinu ćemo praviti malo ozbiljniji eksperiment. Čućete i o tome kad dođe vreme. Bože zdravlja, Koncert godine će se odvijati čitave godine i finale svih tih malih događaja tokom godine bi trebalo da bude dvodnevni Koncert godine. Da ostanemo za sada na tome, a ukoliko se većina kockica uklopi kod nas organizatora i Grada Novog Sada, koji ima izuzetno izraženu želju da to bude na maksimalan način odrađeno onda ćemo imati zaista spektakl sledeće godine koji će podrazumevati izuzetno popularne bendove, verovatno najbolji lajnap do sad, mada je teško i od ovog bolji zamisliti jer svake godine imamo najbolji, ali i jako veliki broj mladih, manje afirmisanih čak i neafirmisanih bendova koji bi nastupili na Koncertu godine. To za sada ostaje mala tajna na koji ćemo način to izvesti.
Ja želim tebi i tvojoj ekipi da uspete u toj nameri i da dobijete neohodnu podršku Grada i Pokrajine, pa možda i Republika da se uključi.
Boba: Više puta smo učestvovali na republičkim konkursima i nikad nismo uspeli, na žalost. Voleo bih da se to promeni.
Ivana Jovanović
Foto: Goran Frančić
