Mogli bismo se poslužiti rečima uvek inspirativnog Mome Kapora koji je povodom svog veselog “Eldorada” rekao: “Gotovo da nema grada niti sela u Srbiji koje ne dodeljuje povelje, hrisovulje, zlatne lance, ključeve, prstenje i slično.” Svaki čas možemo čuti kako se ovom ili onom uglednom građaninu zemlje ili sveta dodeljuje ova ili ona nagrada. Možda će prema tome čitalac pomisliti kako se pred njim nalazi samo još jedna slična priča iza naslova ovog teksta. Međutim, moraću odmah na početku da naglasim da sve ovo ima malo veze sa svim tim. O čemu pričam? Jučerašnji dan će ostati po mnogo čemu upamćen, a ne samo po dodeli još jedne nagrade.Naime, u utorak, 20. decembra u 13h u zgradi SANU, u Novom Sadu, turskom Nobelovcu, Orhanu Pamuku, dodeljena je nagrada “Milovan Vidaković” iliti nagrada Međunarodnog festivala proze. Sala je tom prilikom bila dupke puna, kao i predvorje, kao i ostatak zgrade.
Za početak morala bih čitaoca upoznati sa uvaženim (i gotovo zaboravljenim) gospodinom Vidakovićem. Milovan Vidaković je bio profesor gimnazije u Novom Sadu, začetnik je modernog srpskog romana, a poznat još i po tome što je savremenik Vuka Karadžića sa kojim nije baš bio u najboljim odnosima, tačnije Vuk je žestoko kritikovao njegov “izveštačeni” stil, a Vidaković nije podržavao njegovu reformu. Sudar titana, reklo bi se, ali obojica izađoše nepovređeni i uz to sa izvojevanim pobedama – u slengu rečeno “win-win” kombinacija. Vidaković je vodio računa o srpskim đacima u Pešti i za sobom ostavio čitavu hordu pisaca kojima je bio uzor, a govorio je da ne piše za neku “imaginarnu večnost”, već radi čitaoca i čitanja. Ovaj festival i nagrada se dodeljuju od 2007/08. godine, a povezuju sve ono što je Milovan Vidaković bio i radio – prozno pričanje, gimnazijalce i autore velikih dela, menotre budućim piscima. Ako nešto povezuje inovacije, podsticaj na rad i mentorstvo najboljih, nije li to najveći razlog da se odmah primeti velika važnost ove nagrade?
Međutim još jedan razlog iz kojeg se ova nagrada toliko razlikuje od ostalih “povelja, hrisovulja i zlatnih lanaca” je upravo ta što je cela organizacija bila pod utiskom da jednom Nobelovcu ovim putem nije pruženo dovoljno. Utisak je bio kao da se nagrada dodeljuje samoj nagradi time što se ona može uručiti nekome tako velikom kao što je Orhan Pamuk. A onda je izuzetno empatični gospodin Pamuk naizgled sasvim spontano porušio sav taj pesimizam rečenicom koja kaže: “Meni su sve nagrade iste.” Jednom jedinom rečenicom Orhan Pamuk je poništio ceo Eldorado i postideo sve uvažene primaoce kojekakvih povelja, uglavnom nekoliko identično odevenih umišljenika koji tom prilikom prežvakavaju hiljadu puta slušane govore.
Izlazeći na scenu jedne male sale Orhan Pamuk je imao tremu, smeškao se i sa pauzama sklapao rečenice dok reči jednostavno nisu potekle. Čovek koji je primio nebrojeno mnogo nagrada, kojem je uručena najveća nagrada koju književnost pruža, stajao je i pričao kako su mu nagrade samo izgovori da poseti svet i da vidi svoju publiku, da čuje njihova pitanja i razmišljanja, da vidi za koga on radi sve to što radi da bi i sam bio srećan. Slušala ga je grupa zvanica, grupa zaljubljenika u njegove reči i grupa četiri novosadske gimnazije koji su i glavni akteri ovog festivala. Svi su ga slušali široko načuljenih ušiju, mozgova i srca. A on je pričao o važnosti začetnika književnosti, novinarstva i o ljudima koji se nakon njih bave jezikom, o tome kako oni oblikuju nacionalni identitet, kao i samog pojedinca kojem oblikuju svest i način prenošenja i pričanja priča. O važnosti njih u svetu u kojem predstavljaju svoju zemlju na jedan potpuno drugačiji način od političara i svih drugih zvaničnika zemlje. Govorio je o tome kako istorija nije jedina bitna stvar jedne zemlje, već je pojedinac onaj koji se računa, onaj koji je tu zapravo najbitniji, jer je on sam baza te nacije. Pričao je sve važno i toplo, sa nekom praiskonskom verom da u svakom čoveku leži jedan dobar i iskren kojeg samo treba ohrabriti i potkrepiti, kojem treba reći da još jedan takav stoji ispred njih i poručuje da na svakom meridijanu ima nosilaca svetla.
Sam čin uručivanja nagrade je protekao uobičajenom procedurom, preuzimanje, rukovanje, fotografisanje i ostale zgode važne za javni svet. Ono što je ostalo mnogo dublje urezano je upravo utisak da je ova nagrada dodeljena na pravu adresu, verujem da bi Milovan Vidaković bio ponosan kada bi znao da je njegova nagrada uručena nekome kome je važniji čitalac, nekome ko vodi računa o individui i nekome kome je važnost pričanja priča važnija od neke tamo večnosti. Valjda baš kad ne jurite za svojom senkom, uvek je držite na mestu, tako i ovi veliki ljudi koji o večnosti nisu maštali, u nju se upisuju najsjajnijim slovima, ne samo u svesti pojedinca, već i u istoriji, ne samo svoje zemlje i svojih sugrađana, već svakog kosmopolite kojem su oblikovali svest svojom rečju.
Orhan Pamuk je nakon toga otišao u obilazak Novog Sada, a mi u obilazak samih sebe, još jedna u nizu “win-win” kombinacija.
Milica Erdevički
