U SKC Novi Sad prethodnog vikenda otvorena je grupna izložba “Oblik čoveka”, na kojoj su svoje radove predstavili trojica autora – Antanasije Punoševac, Nenad Gajić i Žarko Bašeski.
Iako pripadaju različitim umetničkim generacijama njihovi radovi se konceptualno međusobno nadovezuju i prožimaju smeštajući u fokus svog stvaralaštva – čoveka. Izložbu čine slike Antanasija Punoševca, minijaturne skulpture Nenada Gajića i skulpture profesora Žarka Bašeskog.
Pitanje koje izložba postavlja je – šta je to što nas definiše kao čoveka i u kojoj meri tu čovečnost posedujemo emotivno, čulno i intuitivno izuzimajući oblik koji nam je datost. Da li je biti rođen u ljudskom obličju blagoslov ili patnja, u stalnoj težnji ka savršenstvu i prevazilaženju tek postignutog?
„Umetnici su kroz čitavu istoriju umetnosti, razotkrivali čoveka bilo to portretom koji je nosio sve karakterne i psihološke crte portretisanog, bilo putenošću u predstavama ženskog tela i rumenih obrisa aktova ili atletskih tela antičkih bogova… Tako je čovek jedno nepresušno polje istraživanja i ispiracije vekovima“ – kaže kustoskinja izložbe, Ana Kršljanin i dodaje: „Ova tri autora su naši savremenici, new age stvaraoci koji su svesni svih lažnih realnosti koje je napredak tehnologije iznedrio kao i posledica koje su se nužno pojavile usled preplavljenosti medijskim sadržajima najrazličitijih karakrtera kao što su potpuna distrakcija, praznina i more usamljenosti u ovoj realnosti“.
Ljudsko biće, telesnost, taktilnost, krhkost i drama postojanja, empatija prema dugom stvorenju, prevazilaženje sopstva samo su neka od pitanja kojima se umetnici bave. Sva tri umetnika bave se različitim stanjima kod čoveka, tako se Antanasije Punoševac bavi somnolencijom – patološkim stanjem svesti koje se ispoljava konstantnom pospanošću, u širem kontekstu letargičnim prepuštanjem i hibernisanju od realnosti. Njegovi protagonisti su atrofirani kako fizički tako i duhovno, oni su izolovani i otuđeni, metaforične olupine ljudskosti i čovečnosti, ne predstavljaju konkretnu osobu već se u svojoj bezličnosti i inertnosti približavaju anonimnom i univerzalnom, bez ikakvih osobenosti i indivdualnih specifičnosti.
Nenad Gajić predstavlja uspavane minijaturne skulpture u koje je ugrađen mikro mehanizam koji im je udahnuo život i beskonačno, spokojno, ujednačeno disanje kakvo pruža miran san. Autor se poigrava granicom iluzije i realnosti, živog i neživog, snova i jave. Gajić je upravo do buđenja empatije i želje za kreacijom nečega što će večno živeti, došao putem tehnologije i medijskog sadržaja koji ga je isprovocirao na stvaralaštvo tople humanosti koje proizvodi empatiju iako nije deo stvarne stvarnosti.
Za razliku od Gajića, makedonski profesor Žarko Bašeski predstavlja gigantsku, monumentalnu skulpturu. Umetnik u centar svog univerzuma smešta čoveka predstavljajući njegovu telesnost, fizičku i mentalnu borbu u bitasanju i samoprevazilaženju. Predstavljene skulpture otelovljuju odabrane osobine, “Malodušnost” i “Gracioznost”. Kustoskinja primećuje da osim ljudskog bića i kompleksnosti koju izučavanje i interesovanje za isto nosi, kroz brojne naučne i umetničke slojeve, poput bića anatomski-medicinski razgolićenog, sa stanovišta antropologije, psihologije, sociologije, filozofije i drugih nauka, njihov pristup je hiperrealan jer u svakom od ovih autora leži istraživač i naučnik koji teži da udahne život čoveku koji je slika, gigantska ili pak minijaturna skulptura, predstavljajući najsitniju poru, trepavicu ili pregib kože.
Težnja trojice umetnika je da zajedničkim snagama vrate čoveka na stazu kojoj pripada, da ga probude iz izolacije i kucnu o ekrane i svetleće reklame koje su ih distraktovale od stvarnog, da ukažu na začarani krug inertnosti koji ubija individuu, njenu kreativnost i sposobnost samoizražavanja.
Izložba “Oblik čoveka” traje sve do 27.decembra 2024. godine.
