Klub Irish Pub Old Cellar u Bačkoj Palanci sinoć je bilo mesto gde se slilo oko 250 ljudi iz lokala, okoline, ma iz cele Srbije kako sam čula, ali i susedne države Hrvatske. Da žurka bude kompletnija i petnaestak policajaca je učestvovalo u celom događaju.
Minimum još ovoliko ljudi koliko ih je bilo prisutno je sinoć tiho ili glasno patilo jer nisu bili dovoljno brzi da nabave ulaznicu koje su planule za svega četiri dana. Kapacitet kluba je ograničen, pa je ova prisutna gomila koja je sinoć bila jedva disala, ali je vredelo do poslednjeg dinara i poslednje kapi znoja.
Malo smo bili skeptični hoće li klub pretrpeti neka oštećenja zbog šutki, ali je publika Goblina vrlo uigrana i nikakvih incidenata nije bilo, šutke nisu izostale, a najveće posledice bile su mokre majice od prolivenog piva. Mislim da je to zaista veliki uspeh i za svaku pohvalu svima kada se na kraju raziđemo puni pozitivnih utisaka, bolnih nogu i umornih dlanova, zadovoljni što smo nekoliko sati svi bili jedna duša i jedno grlo koje neprestano peva.
Oko 22h pred već dupke punim klubom nastupio je bend Siempre Peligroso iz Šapca. Ovaj bend je predstavnik novije šabačke scene koji postoji od 2007. godine. Nisu po žanru srodni sa Goblinima što se odrazilo na slabije reakcije publike, ali je i očekivano jer uvek je to nepoznavanje nečijeg rada uzrokovalo da se sa dozom uzdržanosti odsluša nečija svirka. Svaki mlađi bend mora da prođe tu fazu i da koristi ovakve prilike da pridobija novu publiku tako da su dali sve od sebe, a ne sumnjam da je uvek tako. Moram naglasiti da su nakon njihovog nastupa mnogi pohvalili kvalitet ovog benda koji je evidentan, a svirka je bila vrlo žestoka. Sviraju alternativni metal što je malo agresivniji zvuk, pa ne može svakom ni da legne. Ja lično volim takav zvuk i mislim da će album „Razor“ koji izlazi uskoro za Nocturne media biti vrlo zapažen. Zaključak: prezadovoljna njihovim nastupom.
Oko 23h na binu izlaze Goblini, bend koji je brend Šapca dugi niz godina. I kao i svaki put posle njihovog nastupa osećam divljenje prema ovoj ekipi koja uprkos nesvakidašnjim uslovima u kojima rade i stvaraju pokazuje i dokazuje svoj profesionalizam i usviranost do bola gde sve fercera bez greške.
Moram priznati da su me iznenadili uvodnom pesmom „U odbrani zla“ jer sam očekivala nešto eksplozivniji početak s obzirom da je publika bila baš na gotovs. Nastavljaju sa „Ona misli da zna“ i „Luna“ i ludilo može zvanično da počne, ali ne lezi vraže stiže policija već na trećoj pesmi. Svirka prestaje, svetla se pale, jedan od pripadnika ljudi u plavom objašnjava da je u toku racija. Golub je zamolio publiku da sarađuju i da se ovo završi što pre kako bismo nastavili sa zezanjem i svirkom. Kreće skandiranje poruke onome čije ime ne želim da pominjem (koje je brzo utihnulo), povadismo lične karte i krećemo sa komentarisanjem da ne možemo da verujemo da prave raciju. Nije bilo nikakvog šikaniranja, bar u delu gde smo mi stajali, ljudi su obavljali svoj posao i sve se završilo za nekih petnaestak minuta. Sve je to nama jasno-rade svoj posao, neko ih je tu poslao. Ali! Uvek postoji „ali“ koje devojci sreću kvari. Zašto ih je neko poslao da izvrše raciju? Ko je to smatrao da je to svirka visokog rizika da mora da dođe 15 policajaca i inspektora da provere nas koji tu muziku slušamo? Šta su očekivali da će zateći i naći? Ja ne mogu da se ne zapitam sve ovo, a vi?
Tokom trajanja ove akcije masa je u jednom momentu zapevala i „Punk’s not dead“. Dobro de, nije mrtav, ali prave reakcije na mestima gde su mnogo potrebnije jesu mrtve. Ne zamerite što ovo kažem, ali bunt je potrebno pokazati na drugom mestu, Goblini znaju šta je problem, oni o tome i pevaju, ali to što je publika skandirala da je peder onaj čije ime ne želim da pomenem pred policijom koja je tu poslata po nečijem naređenju neće ništa promeniti u ovoj državi, od toga nećemo živeti bolje. Neće promeniti stanje stvari ni puko pljuvanje po društvenim mrežama. Nego, ako želite promene kuka i motika mora da se digne ne putem računara ili skandiranjem, koje je postalo hit u poslednje vreme i neizostavni deo svakog koncerta, već masovnim okupljanjem i demonstracijama u gradovima širom Srbije. Tako je nekad izgledala revolucija. Ja sam svoje tinejdžerske dane provela na ulici u demonstracijama jer nam je bilo loše i želeli smo promenu. U nadi da će se omladina adekvatno pobuniti i pokušati da nešto promeni da bi imala bolju budućnost, okanuću se analiza ovog tipa i vratiti na svirku.
Pesmom „Deca iz komšiluka“ Goblini su poželeli „Doviđenja“ policiji i nastavili tamo gde su stali. Golub je u nekom momentu izjavio da je seo i preračunao da nisu bili u Palanci 18 godina i da se nada da neće opet toliko proći do sledećeg koncerta. Trebalo je nadoknaditi sve te godine, pa je i setlista bila presek njihovih najvećih hitova u kombinaciji sa već vrlo poznatim pesmama sa poslednjeg albuma „Roba s greškom“.
„U magnovenju“, „Voz“, „Ne trebam nikome“, „Ima nas“, „Anja volim te“, „Dr Hoffman“ svakako su izazvale najburnije reakcije, kao i uvek. No, i ove novije „Jedan na jedan“, „Evropo“, „Kupi me“, „Splet okolnosti“ i druge stoje rame uz rame sa gore navedenim kultnim pesmama jer iako Golub sada živi u Etiopiji, Goblini relativno često nastupaju i prošle godine bilo ih je kojekuda.
U prilog onom gore na početku pomenutom profesionalizmu ide i činjenica da ne idu nigde bez svog tonca i tehničara tako da je gotovo nemoguće da nešto zakaže (što je do njih samih) i da ne opravdaju očekivanja svih koji dođu na koncert bilo peške bilo da prevale stotine kilometara.
Klasičnog bisa nije bilo. S obzirom da smo izgubili dragocenih 15 do 20 minuta zbog racije bend nije napuštao binu i gubio vreme na taj dramski momenat pozivanja na bis. Samo je najavljeno da je sad vreme za bis i da će se razlaz uskoro desiti. Tokom poslednje pesme Golub je sišao u publiku i pozdravljao se uz reči „Hvala, dobri ljudi“.
Zahvaljujući vlasniku kluba Irish Pub Old Cellar u Bačku Palanku se u poslednjih nekoliko meseci vraćaju bendovi koji uvažavaju status kultnih srpskih bendova, a biće ih još u skorije vreme. Kako nam je rekao jedan od meštana sinoć: „Palanka je tako daleko od svega, ali mi se trudimo da idemo svuda“, ali definitivno je sinoć Bačka Palanka bila mesto gde se moralo otići.
Ima nas!
Tekst: Ivana Jovanović
Naslovna fotografija: Putopish
Ostale fotografije: Jelena Stojaković
