Iz štampe je nedavno izašla knjiga “Pesma bunca i plače”, poznatog srpskog pesnika i rok kritičara, Milana B. Popovića. U pitanju je knjiga poezije koja obuhvata dvadeset i četiri do sad neobjavljene pesme ovog autora. Za dizajn korica, kao i za ilustracije unutar knjige pobrinuo se Jakša Vlahović, dok su se u ulozi recenzenata našli Miodrag Stošić i Branko Radaković. Miodrag Stošić je, između ostalog, o ovoj zbirci rekao da se čita u jednom dahu kao i da stihovi sadrže jaku, koncentrisanu emociju. S druge strane, Branko Radaković je u svojoj recenziji osvrće i na stanje u kom se nalazi kultura i ističe da je to problem koji autora ove zbirke razjeda. Čitanjem ove zbirke možemo uočiti da dominiraju motivi grada, usamljenosti, otuđenosti, motiv bunta, ali i religijski motivi koji vraćaju nadu u svet kao i u umetnost.
Zbriku otvara pesma „Mladost i radost“ čiji naslov Stošič tumači kao parafrazu izreke mladost-ludost. Pesme su prožete refleksijom, pesnikovim razmišljanjima o umetnosti, o svetu, ali i o svom položaju u vrtlogu svakodnevice, te kaže:
Ovo je dokaz da mi
jesmo mladi u srcu,
nedugo zatim,
stari u duši.
Ono što je meni privlačilo pažnju tokom čitanja pomenute pesme, ali i zbirke u celini, jeste to da autor kaže ne porazu i odustajanju i cilj mojih narednih redova biće da to i prikaže. Pesnik odbija da okov bude njegova boja što upućuje na to da on ujedno odbija i ograničenja, ropstvo i hladnoću.
Pesma „Skrajnut“ počinje igrom reči: Skrajnut od sveta,/ ma on je skrajnuo svet koja nas navodi na pitanje, da li je svet odbacio pesnika ili pak on ne oseća pripadnost tom svetu pa ga se odriče. U toj dilemi, lirski subjekat gubi ravnotežu, potrebni su mu mir i dah. Potreban mu je predah od sveta koji ga okružuje, a od kog je otuđen jer kako kaže: izvan sveta, a u njegovom centru,/ sanja svakoliko san/ o radnom ustrojstvu i vaseljeni.
Naslov pesme „Jeste, nije da nije“ asocira na logički pojam tautologije prema kojoj u iskazu netačno i netačno daju tačno, u ovom slučaju- jeste. Ova pesma nam govori o tome da koliko god imali negativan doživljaj sveta, ishod mora biti tačan, odnosno pozitivan, a ono što će do toga dovesti su upornost i vera. Duhovna snaga lirskog subjekta je ta koja se suprotstavlja fizičkoj nemoći jer je motivacija koja vodi ka ispunjenju sna jaka, a nadu lirski subjekat pronalazi u religiji te pesmu završava stihovima: Teške noge nose još teže misli, /Bože, pomozi mi.
U naredne dve pesme dominira motiv grada. U pesmi „Grad sebe izjeda“ prikazan je jedan urbani prostor. Pesnik upotrebljava nepoetske reči koje do perioda avangarde nisu bile bliske književnosti kada su postale karakteristična inovacija koja je za cilj imala brisanje razlika između života i umetnosti i postala estetski prihvatljiva. Sada, dok čitamo pomenutu pesmu, pred sobom vidimo neonke, pločnik, pljeskavice koje niko ne kupuje, autobus koji lirski subjekat doživljava kao konzervu putnika koja leluja… Ovi pojmovi su tu kako bi tematizovali pesnikovo okruženje i njegovu stvarnost, ali na kraju pesme uočavamo da on takvoj sredini kaže ne.
Vozim se okrenut leđima,/hitam pravo ka tebi. Okrenuo je leđa meteži, ali nameće se pitanje: ka kome hita? Pesnik nas ovim navodi na razmišljanje, a kao mogući odgovori mogu biti poezija, ljubav, vera, sloboda… Svakako ono što će dovesti do mira i spasenja jer jedino se tako može pobeći iz grada koji dolazi do samouništenja.
„Tri stotine“ je pesma koja takođe govori o gradu. U prvom slučaju smo imali neimenovan grad, univerzalnu sliku grada jer bi mogao biti bilo koji. U navedenoj pesmi, Popović jasno na samom početku kaže da je reč o Beogradu, prenaseljenom i zgusnutom, svedenom na tri stotine života. Imenovanjem ulice Stegnutih usana, muk broj 2,/ nekad i tri ovaj grad poprima osobine svojih stanovnika. U gradu u kom vlada muk, tajac, sugrađani jedni od drugih okreću glavu što nas vraća na već pomenuti motiv otuđenosti koji preovladava.
Prolaznike ne vidim, nečujan sam i ja.
Svako svoje življenje proživljava.
Nikom nije do nikoga.
Meni jeste do sebe. Ne stidim se.
Lirski subjekat se ne sme otuđiti od sebe, a ono što ga na to podseća su slučajan osmeh i kupovina na pijaci cvetnoj.
Pesma „Tele-vizor“ tematizuje banalizaciju stvarnosti i pesnikovo neprihvatanje toga. Ovu pesmu možemo povezati i sa pomenutom „Grad sebe izjeda“ jer i ovde uočavamo upotrebu nepoetskih reči koje imaju isti cilj. One oslikavaju svakodnevicu savremenog čoveka, hiperprodukciju i ekonomski napredak, marketing stavljen na prvo mesto do te mere da se narod zaglupljuje stapajući se isključenog mozga u tu lavinu (nema veze što ona vodi u septičke jame). Gotovo hipnotisano, slepo prihvatajući servirane programe, „blenemo“ u televizore kao „tele u šarena vrata“ kao što kaže poslovica ujedno nas definišući kao masu/krdo/gomilu. Upravo jer je svestan stanja, lirski subjekat to ne prihvata i to stanje u njemu budi bunt, agresiju… Razrešenje, buđenje iz te uspavanosti vidi u cigli koja razbijajući televizor razbija i učmalost sredine.
Pesma „Proganja me“ razlikuje se od ostalih jer je ispevana u trećem licu. Pesnik nam govori o umetniku, pesniku, koji je promociju svog novog dela definisao kao sahranu. U vesti o smrti utkana su i njegova dotadašnja postigunuća. Pesma je značajna jer navodi na mnoga pitanja. Šta sahranjuje? Svoju dušu ili svoju inspiraciju? Da li smrt znači da je dostigao svoj maksimum i iscrpeo svoje izvore i na taj način izgubio sebe? Da li vadeći komad po komad svog dela iz kovčega znači da se regeneriše, pa će ponovo stvarati? Da li vaskrsava? Nameće se i pitanje: zašto je to uradio? Možda zato što je želeo da proizvede efekat šoka, zaprepašćenja? Zgražavanja? Onda sledi pitanje za pitanjem: zašto takav efekat? Zato što dnevni, nedeljni, mesečni štampani mediji, radio i tv stanice, interent portali i ljudi koji ih prate, dakle, javnost u širem smislu shvaćena, vole krv, ranjivost, brutalnost i tračeve. Crna hronika je ta koja danas pravi tiraže, ne vest o umetnosti. Mrtav umetnik će uvek više pažnje privući nego živ. Takođe, pesnik iznenada umire u simboličnoj 33. godini što predstavlja aluziju na Isusa koji je imao 33 godine kada je umro. Pominje se i sveto poetsko trojstvo: pesnik-pesma-publika. Pesnik je „žrtva“ tog svetog trojstva i on kao običan čovek nosi krst toga, jer ne možeš biti običan čovek ako si pesnik, a sa druge strane, ne možeš biti pesnik ako nisi i običan čovek. Pri tom, pominjanje vere i Isusa ne mora biti usko vezano za hrišćanstvo, već se može tumačiti i da je pesnikova umetnost njegova vera i njegov „bog“ koji ga kažnjava i nagrađuje.
Vizuelni efekat u ovoj pesmi vešto je osmišljen kako bi i kod čitaoca izazvao efekat iznenađenja. Naime, pesma je podeljena na dva dela pri čemu se vest o sahrani nalazi na prvoj strani i kada mislite da je pesma gotova, okrećete list i na sledećem shvatate da je reč o promociji nove knjige.
„Pet plus dva jednako nula“ – „Volja je suština svih živih bića, večna kategorija koja upravlja životom svega postojećeg.“ Shvatanje je nemačkog filozofa Artura Šopenhauera, jednog od glavnih predstavnika pesimizma. Iz rečenog vidimo da je volja ta koja čoveka motiviše, pokreće na akciju i kada dođe do ostvarenja cilja, odonosno do zadovoljstva koje predstavlja neku vrstu predaha od akcije, čovek u tom trenutku ne oseća sreću zbog ostvarenja cilja već dosadu. U takvom pogledu na život patnja je stalna jer potiče od nezadovoljstva volje koja teži uvek ka novim ciljevima te je život uvek između patnje i dosade. Prema Šopenhauerovom shvatanju „Život većine ljudi prolazi u tupoj monotoniji jer su njihove misli i nastojanja u potpunosti usmereni na sitne interese ličnog blagostanja, a samim tim na bedu i nevolju svake vrste, zbog čega njima ovladava nepodnošljiva dosada čim prestanu da se zanimaju za te ciljeve i budu upućeni sami na sebe, a pri čemu je samo žarki plam strasti u stanju da pokrene tu ustajalu masu.“ Vođeni ovom torijom, jasnije sagledavamo i ovu pesmu koja prikazuje samo segment čovekovog života i to jednu sedmicu. To nam upućuje sam naslov pesme- Pet (radnih dana) plus dva (dana vikenda/odmora) jednako nula. Tokom tih pet radih dana, čovek deluje podstaknut voljom, dok mu je cilj nedeljni odmor shvaćen kao nagrada do koje ne dolazi.
Najteže mi padaju subote. I nedelje.
Najsumorniji se ispostave – odmori. Takozvani.
Što bivaju duži i bliže su kraju,
Postaju umori, smorovi, udavi.
Umesto zadovoljstva/odmora dolazi do dosade te pesnik ove dane gradacijski opisuje kao mrak, bojazan, košmar što dovodi do nule kao zbira u naslovu.
Nije slučajno što su pesme „Pisanje uz vetar“ i „Poetska nagrada“ jedna za drugom jer možemo reći da čine jednu tematsku celinu. Obe na svojevrstan način kritikuju savremenu književnu scenu. Prva nam ukazuje na uzaludan trud. Uzaludan, jer se uglavnom ne ceni jer su na vodećim položajima moralno mali ljudi, koji ti, ako ti čak i daju, daju male pare. Što dovodi do besmislenog delovanja od kog, onome ko se trudi, jedino dođe da se „uneredi“. „Poetska nagrada“ skreće pažnju na konkurse, nagrade, priznanja koja se dodeljuju po principu „ko će kome ako ne svoj svome“ ili pak, Quid pro quo. Pesnik ne pristaje da bude deo takvog sistema. Odbija da učestvuje u takvoj podeli/dodeli/razmeni odlikovanja pa makar ostao bez iste. Svestan je da ako je njegovo delo kvalitetno i ako uspe da prodre do čitalaca, nagrada će doći sama po sebi, a to znači da će njegovo delo biti upamćeno u vremenu i da će ga generacije čitati. Poslednjim stihom, retorskim pitanjem koje sledi nakon iskazivanja užasavanja: A tebe? Navodi nas nas na razmišljanje, da se i sami zapitamo šta je to što nam je istinski potrebno. Da li su to lažna tapšanja po ramenu, ironični osmesi i skupocene nagrade, zahvalnice na fancy papiru ili ipak umetnost koja će nas u tišini učiniti boljim ljudima. Ovom krugu pesama pridružuje se i pesma „Online radio“ koja pomoću naturalističkih slika koje prikazuju delovanje virusa na disajne puteve ima za cilj približavanje pomodarstva koje vlada. U želji da se isprate trendovi, gubi se kvalitet. Prethodne pesme su govorile o književnosti dok se ova pesma preusmerava na muziku, koja je opet, vrlo često u sinkretičnom odnosu sa poezijom. Krijući se iza fasada, iza šminke i maske, lice i glas umetnosti se gube. „Stara dama bunca i plače“ je naslov pesme koji metaforično govori o poeziji, tačnije o pesmi koja bunca i plače što je i naslov ove Popovićeve zbirke. Pesma nam govori o tome kako nazovi pobratimi i domaćini više ne cene veru, što se dalje čitajući pesmu može primetiti da je zapravo reč o kvazi umetnicima koji više ne vide korist od umetnosti. Ona im se daje i otvara, ali joj se ogoljenoj smeju i od nje iskorišćavaju jedino materijalno dobro. U poslednjoj strofi prikazana je personifikovana slika nemoćne umetnosti.
Bunca i plače stara dama poezija,
Krvari suzma dok bljuje poslednja slova
Na ustajaloj, zlata vrednoj hartiji.
Pesme „Jači od remena“ i „Srećna ti Nova godina“ tematizuju prolaznost života i trajanju sećanja. Prva kaže:
Odlaze ljudi…
Umetnici,
muzičari, glumci, slikari…
Napuštaju nas, same
-ili smo mi odavno napustili njih?
Pa nas nije ni briga, pa ih nije ni briga.
Otuđenost i usamljenost su osećanja koja dominiraju u drugoj. Sa malo reči, tek u naznakama, vidimo koliko su ova osećanja jaka jer ih pesnik smešta u vreme koje simbolizuje novi početak, novi ciklus u kom obećavamo sebi i drugima da ćemo narednih 365 dana biti srećniji i bolji prema sebi i drugima. Lirskog subjekta, u danima lažne nade zaboravljaju čak i najbliži. Prva stofa u kojoj kaže da mu čak na napisane poruke nisu uzvratili kazuje nam da nema čak ni lažne pristojnosti.
Pesme koje se nalaze na začelju od „Vrata bluda“ preko pesme „Satri me kad ne umem drugačije“ do pesme „Verujem u svakolikoj neverici“ na prvi pogled ostavljaju utisak da govore o muško-ženskim odnosima koji su često kompikovani, brutalni, emotivni i iskreni. Već na drugo čitanje, uviđamo da je „ona“ kojoj se pesnik obraća zapravo poezija kao i da te pesme opisuju procese stvaranja kao i sve turbulencije koje pesnik proživljava tokom tog kreativnog procesa. Ono što se ističe u navedenim pesmama jeste da su borba i vera konstantne, a da je san beg od stvarnosti. Poslednja pesma „Da li sam?“ niže po strofama retorska pitanja iz kojih vidimo da utor preispituje svoju ličnost na dva polja-kao umetnik i kao običan smrtnik, jer, kao što rekosmo ranije, ne možeš biti običan čovek ako si pesnik, a ne možeš biti ni pesnik ako nisi običan čovek.
Milan B. Popović je do sada objavio zbirke pod nazivima „Molitva tetoviranog srca“, „Vreme dobronamernika“, „Oka da ne ispustim dah“, „Na kori integralnog hleba i olovci“ kao i dva CD-a „Vreme dobronamernika“ i „Hronično neumorni“ na kojima je sarađivao sa znamenitim umetnicima domaće rokenrol scene.
Knjiga o kojoj je bilo reči je autorsko izdanje Milana B.Popovića i svi zainteresovani mogu je nabaviti preko njegovog mejla: kulturaurbanih@yahoo.com.
Mina Erić
