Hod kroz vatru života
Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, ,,najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ,,koji je previše znao“… Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ,,ulica strave i agonije“…
Oduvek sam voleo i istinski cenio ovog neobičnog, duhovitog, iskrenog i hrabrog čoveka, oduvek sam voleo i istinski cenio ovog darovitog poetu čudesnog senzibiliteta i izraza, uz čije sam slavne romane i ,, zabeleške starog pokvarenjaka“ nekad davno odrastao, hraneći dušu budućeg usamljenog marginalca ,, sokovima čudesnog voća“ otpadništva i nepristajanja na ultimativna pravila i priče zlog starog licemernog sveta… Poezija je došla kasnije( ali ne i prekasno), na putu ka ,, savršenom osmehu“ kada čovek napokon odluči da ,,tera do kraja“…
… Svi su saglasni da je ovo teško vreme,
možda najteže od svih vremena:
velike grupe ljudi u gradovima
širom sveta
protestuju jer ne žele da budu
tretirane kao smeće,
ali ko god da je na vlasti
neće da ih sluša.
Vidljivo je, naravno, da se
jedna moć bori protiv druge
dok je stvarna moć, naravno, u rukama
nekolicine koji vladaju nacijama
i njihove potrebe da zaštite te silne stvari
koje im pripadaju.
Shvatljivo je da će tih nekoliko vladara
pobeći
kad finalna erupcija krene;
pobeći će u svoja bezbedna skloništa
odakle će posmatrati
erupciju do kraja,
a onda se, posle razumne pauze,
vratiti i početi da grade
novu besmislenu i
odvratno nepravednu budućnost,
što, po meni, nije baš
najsrećnija misao
dok s praskom otvaram limenku piva
u vreloj julskoj noći …
Prvo što je objavio legendarni američki poeta Charles Bukowski (1920-1994), bila je nezaboravna zbirka pesama ,,Cvet, pesnica i zverski jauk“ (1960), a nakon nje, još nekoliko desetina knjiga poezije… Za većinu, ipak, on je pre svega ostao autor niza kultnih romana: ,,Pošta“, ,,Faktotum“, ,,Bludni sin“, ,,Žene“, ,,Holivud“ ili pak priča ,,Zabeleške starog pokvarenjaka“ i ,,Priče o običnom ludilu“…
… Nije bilo šporeta
pa smo potapali konzerve pasulja
u vrelu vodu u lavabou
i čitali smo nedeljne novine
ponedeljkom
vadeći ih iz kanti za đubre
ali nekako smo nalazili
pare za vino i kiriju.
Novac je stizao sa ulica
iz zalagaonica, niotkuda,
i važna je bila samo nova boca.
Pili smo i pevali i tukli se,
lazili i izlazili iz
ćelija za pijance
iz saobraćajnih udesa i bolnica,
dizali smo barikade
između nas i policije
i ostali stanari su nas mrzeli
a nastavnik nas je plašio
i to je trajalo i trajalo
i bilo je to možda
najlepše vreme
u mom životu …
… U suštini, kad se stvarno napijem, šetao sam po
sobi u prljavim iscepanim gaćama i pokidanoj majici
i govorio više u očajanju nego što sam verovao u to:
,,ja sam jebeni genije i niko to ne zna osim mene!“.
Mislio sam da je to prilično duhovito, ali ona bi rekla:
,,Ljubavi, mnogo kenjaš, sipaj nam još po jedno!“.
I ona je bila luda, pa bi tu i tamo prazna flaša
doletela ka mojoj glavi (uglavnom je promašivala)
ali
kad bi me zveknula nekom u lobanju ignorisao sam to
i sipao novo piće, jer,
na kraju krajeva, kad si besmrtan, ništa nije važno.
Osim toga, imala je možda najbolji par nogu
koji sam ikad video,
na tim visokim štiklama, ti nežni
članci i prelepa kolena što svetlucaju u
zadimljenom pijanom svetlu.
Pomogla mi je kroz neka od najgrih vremena, i da je
sada ovde, oboje bismo odvalili guzice od smeha
znajući da je sve bilo tako istinito i realno, a da ipak
uopšte nije bilo stvarno …
Uprkos uspehu njegovih ultimativnih underground-beat remek-dela, Bukowski je počeo i zatvorio krug jednog jedinstvenog života i stvaralaštva kao neobični i veoma plodan pesnik – poezija je vremenom postala njegov način življenja, razmišljanja, kreacije i bolno brutalnog izraza… Poezija je postala njegova fatalna ljubav, ,,zamena“ za Džejn, ženu koju je neizmerno voleo, rano izgubio i sa kojom je postao “stvaran“, doživevši neke od trenutaka zbog kojih je vredelo ugledati ovaj naš nemilosrdni svet – svet bez iskrene ljubavi, sadržaja, stava i ideje…
… Svi smo živeli zajedno
u jednoj kućici
u centru Los Anđelesa
žena je tada bila u krevetu
sa mnom
a veliki pas
pored kreveta
i dok su njih dvoje spavali
slušao sam kako dišu
i mislio: oni zavise od mene.
Kako je to čudno…
… I mada bi neki
kritičari nazvali ovu pesmu
običnom
meni je zaista draga…
… U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.
Kada si otišla
uzela si
gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.
To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga…
… Neki od kerova što spavaju noćas
moraju da sanjaju o kostima…
… Večito si psovala kad popiješ,
kosa ti je opadala a ti
htela da eksplodiraš
od onog što te mučilo:
od trulih sećanja na
trulu prošlost i
na kraju si
pobegla od njih u smrt
i ostavila me sa trulom sadašnjicom…
… Bila si jedina koja je shvatala
uzaludnost našeg života;
Džejn, tebe je ubilo to
što si previše znala.
Dižem piće
za tvoje kosti
o kojima
ovaj ker
još uvek sanja …
Njegov izraz je krajnje jednostavan, ogoljen, jezgrovit i neposredan, gotovo brutalan i ,,neizdrživo“ iskren, njegov stil napaja se sa izvorišta bitničkog bunta, underground šokantnosti i okretanja leđa licemernom društvu zasnovanom na mrtvilu, bezidejnosti, lažima i materijalističkim ,,vrednostima“… Jezik ulice, onaj sirovi ,,beat“ sa margina prebogatog i unezverenog društva Amerike (druge polovine 20. veka, pre svega pedesetih i šezdesetih godina) izliva se iz nemilosrdnog pera ,,starog pokvarenjaka“ plaveći u talasima svu nataloženu mediokritetsku, malograđansku, konformističku i krajnje zaglupljujuću stvarnost zasnovanu na vlastitoj ,,duboko proživljenoj“ praznini, zlobi i gluposti…
… Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni –
niti više mare za seks –
sve je zaboravljeno
kao neki stari film…
… Na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim
za hranom, krovom i odećom,
usredsređeni samo na to,
bez snova.
Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu
ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu…
… Verovatno su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem
na njihovo postojanje
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana, svake noći,
sve ih je više –
u metrou
u zgradama
u parkovima.
Oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko toliko toliko
mojih bližnjih…
… Neki ljudi su mladi i ništa više,
a neki ljudi su stari i ništa više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to…
… Ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja
policija, ili njihove majke,
nihova braća, ostali;
i oni sami.
Sve što ostaje ono je što vidiš.
Teško je …
Njegovo pero zariva se duboko u tkivo bolesnog društva, zaseca ga bolno, secira rezignacijom i osvetljava iznutra…
… Sedim iza spuštenih roletni u zasedi
dok ambiciozni ljudi s novim kolima i
novim plavušama
vladaju ulicama.
Sedim u iznajmljenoj sobi
rezbarim drvenu pušku
crtam gole žene
bikove
ljubavne poze
starce
dečjim bojicama
po zidovima.
Na svakom od nas je da živi
kako god zna i ume
dok nas generali, doktori, policajci
opominju i mrcvare…
… Vi
bez lica
bez ikakvog lica
što se smejete ničemu –
samo da vam kažem
pio sam u sobama za bednike
s imbecilnim pijancima
čiji je razlog bio jači
u čijim je očima još bilo svetlosti
čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
i kad bi svanulo
bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
legali smo na naše postelje i dizali se
u kasna popodneva
kao milioneri …
A onda, na trenutak zastaje, ponesen dahom sentimentalnog prisećanja i dirljive, prelepe melanholije, na dokovima romantične prošlosti i nepotrošenih nadanja i snova, i pronalazi unutrašnju ravnotežu – način kako se postaje dovoljno hrabar i dobar u hodu kroz vatru života…
… Sedeo sam u svojoj jeftinoj sobi, mladi čovek
totalno van koloseka u ovom svetu.
Jedva da sam jeo, samo su me vino i
klasična muzika
držali u životu.
Živeo sam kao prokleta muva, ili možda kao
zbunjeni pacov.
Ne sećam se više kako sam dolazio do para,
ali sećam se radnje s pločama
gde si mogao da menjaš tri polovna albuma za dva.
Kupujući poneku ploču i
stalno ih menjajući
vremenom sam odslušao skoro sve
ploče klasične muzike u toj radnji.
Ali kako sam uglavnom bio bez para
često sam bio primoran da puštam te dve ploče
koje imam
ponovo i ponovo i ponovo.
Pio sam i slušao
dok svaka nota i muzička fraza
sa tih ploča nije postala deo mene
zauvek.
Sada
decenijama kasnije
ponekad čujem
neku od tih meni bliskih ploča
na radiju –
isti dirigent, isti orkestar –
momentalno pojačavam ton
i s ljubavlju se sećam tog dalekog
melanholičnog vremena…
… U mojim najgorim danima
na klupama u parku
u zatvorima
ili živeći sa kurvama
uvek sam imao određeno zadovoljstvo –
ne bih to nazvao srećom –
pre je to bila unutrašnja ravnoteža
prilagodljiva svemu što se dešavalo…
… Važno je
koliko si dobar
u hodanju kroz vatru …
Savršenim, šeretskim osmehom Bukowski nas vlastitom poezijom ,,hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ,, gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,,noći gore u plamenu“…
… Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
U suprotnom, nemoj ni da počinješ.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
To može da znači gubljenje devojaka,
žena, rodbine, poslova i možda razuma.
Teraj do kraja.
To može da znači 3-4 dana bez hrane,
to može da znači smrzavanje
na klupi u parku,
to može da znači zatvor,
to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.
Izolacija je dar,
svi drugi su test tvoje istrajnosti
koliko zaista želiš da učiniš.
I učinićeš to
uprkos odbacivanju i nikakvim šansama
i to će biti bolje od bilo čega
što možeš da zamisliš.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
Ne postoji osećanje nalik na to.
Bićeš sam sa bogovima
i noći će goreti u plamenu.
Učini to, učini, učini, učini
do kraja, do kraja.
Vozićeš život pravo do savršenog smeha,
što je jedina dobra borba ovde …
A ,,tamo“, s druge strane, uz ,,vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukowski objavljuje: ,,ZABAVI JE KRAJ“…
… Samo su biljke i životinje
pravi drugari.
Pijem za njih i sa njima.
Oni čekaju dok punim
njihove čaše …
Pre nego što je ,,zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe… Onda je pronašao ,,utočište“ u Los Anđelesu – ,,L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta…
Na kraju, kada je od akohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu…
… Ako ćeš da pokušaš,
teraj do kraja.
U suprotnom,
nemoj ni da počinješ …
Proza
Sa korica knjige koju prvu otvaram i prelistavam, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši se čovek čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta, okvir su slike čoveka čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom…
Naravno, reč je o legendarnom američkom andergraund piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i njegovoj autobiografskoj trilogiji epskih dimenzija- romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju diljem slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca…
,,Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim…Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova…Dok traje novac, traješ i ti”.
Malo je književnih dela koja na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način govore o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažna potreba čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine.
Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja-priča za andergraund časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego-Henrija Kinaskog vode nas bespućima Amerike 20. veka i na brutalno iskren način govore o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega-istovremeno.
,,Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bilo muka…Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog božijeg dana i vraćam se.Ni u ludilu…Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?”
Kultni autobiografski roman-,,Bludni sin” prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20.-og veka. Groteskni otac koji ,, zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti…
,,Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja jedini u publici…
Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa…”
Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške…neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan…putnik-lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva…Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava…
,,Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. Jebo ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njhovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci…”
,,Faktotum” (sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,,Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. Dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit problema, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pri tom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih…
,,Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover streetu, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu…”
Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.
,,Šta sam radio pre svoje 35. godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijuči previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao…”
Dragan Uzelac Mici
Foto: https://bukowski.net
