Dva meseca nakon beogradske premijere, u Nišu će 4. avgusta u Narodnom pozorištu od 20h u okviru Nisville jazz teatarskog festivala biti odigrana predstava “Bolivud”. Reč je o hit komediji i prvom “socijalističko-federativnom” mjuziklu nacionalnog teatra iz Beograda koji se tiče ovog vremena i pozorišnog esnafa o “bolnim istinama iz poslednjih 30 godina koje proživljavamo kao dajdžest varijantu kako je tranzicija uništila pozorište i kako smo mi tome doprineli”.
“Bolivud” je napisala i režirala Maja Pelević, najznačajnija dramska spisateljica mlađe generacije, dok je za muziku bila zadužena Anja Đorđević.
“Kroz bajkovitu utopiju o dolasku Bolivuda u naše krajeve pokušali smo da ispričamo priču o svima nama i na šta smo sve spremni kada nam se nudi bolja budućnost. Dolazak Bolivuda tako postaje povod za priču o krahu industrije, ksenofobiji, divljoj privatizaciji, lažnim svetovima , a sve to kroz pesmu i igru pod sloganom: leba ako nemaju, dajte im kolače”, objašnjava Maja Pelević.
Mjuzikl “Bolivud” izabran je za glavni program oovogodišnjeg Bitefa prevashodno zbog toga što predstavlja inovativan, drugačiji oblik „političkog pozorišta" od onog na koji smo u Srbiji navikli poslednjih godina.
Ulaznice su u prodaji po ceni od 500 dinara. Pretprodajna mesta: knjižara Indigo (Obrenovićeva 38), Energy music shop (TPC Kalča – prizemlje) i Vintage shop (Davidova 9), na dan predstave i na blagajni Narodnog pozorišta.
U predstavi igraju Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković. Učestvuju i muzičari Nevena Pejčić, Aleksandar Solunac i Danilo Tirnanić.
Koreograf je Igor Koruga, scenograf Igor Vasiljev, kostimograf Marina Vukasović Medenica.
O “Bolivudu”
Život stanovnika malog grada na granici prekida iznenadna vest: dolazak velikog bolivudskog producenta koji hoće da kupi malu fabriku, u njoj napravi veliki bolivudski studio i otvori nova radna mesta, što u malom gradu nije pojava česta. Ta iznenadna vest je uzbudila glumce iz pozorišta koji su odlučili da producentu naprave priredbu i time povećaju šanse za uloge u budućem bolivudskom spektaklu. Grad je opet ujedinila zajednička ideja i kolektivni entuzijazam, ali život ko život – pun je neočekivanih obrta. Kroz bajkovitu utopiju o dolasku Bolivuda u naše krajeve pokušali smo da ispričamo priču o svima nama i na šta smo sve spremni kada nam se nudi bolja budućnost. Dolazak Bolivuda tako postaje povod za priču o krahu industrije, ksenofobiji, divljoj privatizaciji, lažnim svetovima, a sve to kroz pesmu i igru pod sloganom “leba ako nemaju, dajte im kolače”. Tako Bolivud, kao industrija zabave i sreće, postaje mesto eskapizma i povod za udruživanje, solidarnost i slogu, vrednosti koje smo zaboravili u ovom postkomunističkom, tranzicionom, apsurdnom vremenu u kome živimo. Isto tako prinuđeni da zaboravimo svoju prošlost i da prihvatimo sve što nam se nudi dovodi nas u jednu infantilnu poziciju iz koje je jako teško izaći. Kako lepo kaže Boris Buden u knjizi Zona prelaska. O kraju postkomunizma : “U čudnovatom svetu postkomunizma, demokratija je istovremeno i cilj kojem se teži i izgubljeni objekat. Tako se “deci komunizma” pogled u bolju budućnost otvara još samo iz nekakve melanholične perspektive.(…) U postkumunizmu pitanje budućnosti slovi kao pitanje na koje je odgovor već dat. Ali ni pitanje prošlosti više nema smisla. Od “dece komunizma” ne očekuje se da imaju sazrelu svest o komunističkoj prošlosti. Upravo stoga su pretvorena u decu da se ne bi mogla sećati prošlosti.
