Primavera na portugalskom znači proljeće. Baš ta proljećna svežina, razbujalost i veselost veoma dobro karakteriše ovaj festival koji se po treći put održao u Portu od 5. do 7. juna i to samo nedelju dana nakon barselonskog izdanja istog festivala.
Meni ja ovo prvi put da posetim festival, isto kao i Portugal. I prve impresije su mi da su Portugalci veoma slični nama: žele da pomognu strancu, imaju isti smisao za humor, ekspresija lica tokom govora itd. Sam grad Porto koji se mora vidjeti i preporučujem ga svima, nalazi se na nekoliko brda tako da vam treba dobra kondicija ako želite da ga prepešačite. Ali isplati se da se malo propatite za tu lepotu. Za ostale imaju dobri organizirani javni prevoz.
Znam da je ovo reportaža o muzičkom festival, ali moram da pomenem još nešto što mi je ustavilo veliki utisak, a to je hrana. Pa i na festivalima mora da se jede 🙂 . Tako ukusna raznovrsna jela, koja pritom i nisu skupa, nisam očekivao. Iako se graniče sa Španjoloskom, Portugalci imaju 10 puta bolju hranu. Bakalar i ostale morske ribe pripremjleni na hiljadu načina su njihovi specijaliteti. Ako je stvarno bilo teško odabrati od bogate ponude za glavno jelo onda šta reći za desert. Njihove pastelarie su uvek pune raznih slatkih stvari, a Pastel de Nata je pravi reprezent i njihov slatki brend u kome sam uživao bar dva puta na dan. Hvala ti, Nato, za ovo.
Dan 1
Stigao sam u Porto tokom prvog festivalskog dana i odma uputio ka Park de Cidade mjestu gde se održava festival. To je jedan veliki park sa brdom J odma iznad okeana, tako da tu uvek duva neki vjetar i osjetite već pomenutu svježinu. Ima 4 bine od kojih su dve glavne, treća je ATP – odnosno bini na kojoj nastupaju bendovi u organizaciji All Tomorrows Party, a četvrta je bina poznatog web magazina Pitchfork.
Iskreno, ovog prvog dana bendovi nisu bili baš po mom ukusu, a nastupali su: brazilska legenda Caetano Veloso, Spoon, HAIM, Kendrick Lamar, Jaqwar Ma, Os da Cidade, Sky Ferrerira i Rodrigo Amarante. Caetano Veloso je razigrao publiku koja je naizust pjevala sve njegove pesme. i zaista je velika zvezda u Portugalu.
Nakon njega idem da posetim nastup benda HAIM sastavljen od 3 sestre i njihov prijatelja na bubnjevima, a za koji sam do tada mislio da nije vredan pažnje. Ispred bine mnogo mladih t.e tinejdžera koji čine najvatreniju publiku ovog benda. Djevojke su svirali fascinantno i bili su veoma zabavni na sceni. Komunicirali su sa publikom nakon svake pesme, bili su tako samouvereni kao da to rade 20 godina i uspeli su da promene moje mišljenje da su samo još jedan od hiljadu neorginalnih bendova. Ove prve večeri njihov nastup mi je ostavio najbolji utisak.
Dan 2
E danas je dan D, što bi se reklo. Konačno ću da vidim jednih od mojih omiljenih bendova Slowdive i Good Speed Your Black Emperors – GSYBE. A osim njih na programu su još i Pixies, Moqwai, Shellac, Television, Warpaint, Darkside , Loop, Trentemoller i još desetak drugih. Wow! Kako ću da uspem sve to pogledati imajući u vidu da neka imena nastupaju u istom vremenu na različitim stejdževima. Ali, počnimo redom. Uzbuđenje koje sam imao tokom celog dana zbog Slowdive kulminiralo je prije početka koncerta. Iako sam imao akreditaciju kao fotograf, što znači da mogu da fotkam ispred bine sa prostora namenjen fotoreporterima, ja sam odlučio da to ne radim i da jednostavno uživam u koncertu. Tako je i bilo.
U prvim redovima uglavnom ljudi iznad 30, pa i 40 godina. Razbirljivo, jer ova moja generacija bila je na uzrast oko 18 -25 godina kad su Slowdive snimali albume i bili aktuelni.
Prije sam mislio da Slowdive nije bend koji bi mogao dočarati svoj senzibilitet na otvorenom prostoru i to na velikom festivalu kao što je ovaj. Ali desilo se suprotno. Zvučali su strava. Bolje nego na albumu. Blue Sky and Clear, Machine Gun, produženu verziju Golden Hair su najavili početak koncerta koji ću da pamtim zauvjek. A onda When The Sun Hits, moji lični favorit. Uvek sam se pitao da li muzički kritičar treba da bude otvoren prema publici kojoj se obraća i da podeli s njom njegove najdublje emocije. Nemam odgovor na to, ali ipak ću podeliti s vama da kad kog čujem ovu pesmu meni su suze na ivici oka. Da sam ikada bio muzičar onda pjesma koju bih napisao za djevojku koju volim, bila bi baš When The Sun Hits. Kao da sam je ja komponirao.
Čuli smo Alison u najpop varijanti do sada, a jedna grupica od 5-6 Njemaca sa Slowdive majicama bili su veoma glasni i klicali ime jedinog ženskog člana benda Rachel kao odgovor Neilu jer kad je predstavljao članove benda njeno ime se i nije baš lepo čulo. Nastup pun emocija, odlično muziciranje svih, perfektno osvetljenje i atmosfera i za mene je to bio najbolji koncert festivala.
Nakon Slowdive prezadovljan jurim da uhvatim početak GSYBE, moj drugi favorit ove večeri. Oni nastupaju na ATP stejdžu u istom vremenu kada na glavnoj bini sviraju Pixies. Plan je bio da se gledaju oba koncerta po pola. GSYBE su montrealski post rock bend koji ima kultni status jer je povukao mnogo toga u ovoj vrsti muzici. Počeli su veoma ravno i razvučeno, gradili su mirnu atmosferu, a nakon 30 minuta odjedanput je nastala očekivana eksplozija zvukova gitare i voioline tako karakteristične za njih. Ali ono što nije važilo za Slowdive – da nisu bend za ovakve otvorene velike scene, važi za GSYBE. Koliko god da su mi dragi ipak nisam ih doživio na pravi način. Definitivno moram ih pogledati u zatvorenom prostoru.
Stigao sam da uhvatim zadnjih 8-9 stvari Pixies-a. Jedva se probijam zato sto ima puno ljudi. Pa Pixies su jedne od glavne zvezdi festivala. Monkey gone to heaven, Here comes your man, Velouria, Where is my mind .. vam dovojlno govore da je njihov nastup bio u stilu Best of Pixies. Franck Black nije komunicirao sa fanovima i bar taj deo koncerta koji sam ja gledao svirali su bez pauze između pjesama. Sve ovo ostavilo je dojam da jedva čekaju da odrade svoje i odu. Zvučali su odlično, ali ipak daleko od toga da je ovo bio među najboljim koncertima festivala.
Prije početka sledećeg benda Moqwai, dobro smo se zabavljali na muzici danskog autora Trentemoller.
Na 5 minuta prije Moqwai počela je slaba kiša. Ovo je drugi put kako gledam njih i oba puta kiša je bila prisutna na njihovim koncertima. Kao da je nose iz svoje Škotske. Moqwai su još jedan post rock bend koji samim time što nastupaju na glavnoj sceni odma nakon Pixies govori o njihovom statusu koji imaju u Portugalu. Opet mi se dogodila ista stvar kao i Oslu kad sam ih prvi put gledao. Na stvar Moqwai Fear Satan, i pored toga što mi je dobro poznat taj momenat, na strašni puk sve 4 gitare u istoj sekundi nakon tihog dvominutnog muziciranja na granici tišine, opet sam uskočio u vazduh kao da me je neko ubo iglom. Proverite na nekom njihovom live nastupu na youtube sa maksimalnom jačinom zvuka. Za posledice ne odgovaram 🙂 .
Zbog dobrog nastupa Moqwaija propustio sam koncert Darkside koji su svirali na Pitchfork bini. Ali za kraj ovog fenomenalnog dana otišao sam pogledati Steve Albini i njegov bend Shellac. Nisam imao nekih posebnih očekivanja, ali ispostavilo se da je njihov nastup bio daleko najzabavniji na festivalu. Basista Bob Weston je izigravo avion, razgovarao sa publikom koja mu je postavljala neka otkačena pitanja, Steve je držao cinične govore, a i bubnjar je imao svoju zapaženu tačku. Čuli smo stvari sa svih 5 albuma, a koncert su završili na taj način što su sami rasčistili ceo stejdž od instrumenata dok je bubnjar imao nešto po čemu je udarao. Kad je otišao i zadnji dio bubnjarskog kompleta, koncert je bio i zvanično završen. Svaka čast.
Dan 3
Poslednji dan započinjem sa koncertom gitariste kultnih Sonic Youth – Lee Ranaldo i njegovih The Dust. Odličan nastup koji je bio bogat gitarskim pasažima koje na momente podsećaju na Sonic Youth, ali ipak malo drugačije odsvirene. Nakon njih trebalo je da posetim nastup Neutral Milk Hotela, ali moja drugarica sa kojom smo bili zajedno na festivaul srela je njenog poznanika Davida Pajo iz benda Slint, ali i nekadašnjeg člana Tortoise, For Carnation, Interpol, Papa M itd. Tako da imao sam mogućnost da malo popričam sa njima i da zajedno posetimo nastup još jednog montrealskog benda Yamantaka//Sonic Titan koji obučeni u japanskim kimonima sviraju neku eksperimentalnu psihodeličnu muziku sa primesima japanske opere.
Otkako je Dave otišao da se pripremi za koncert sa Slint koji su nastupali isto veče, pogledao sam John Grant koji je imao odlični nastup ispred brojne publike. Meni se više dopao onaj mirni, rekao bih, American Music Club senzibilitet koji ima njegova muzika nego ta sa bitovima.
Onda slede The National koji su na moju žalost svirali u isto vreme kao i Dum Dum Girls, jedan aktuelni ženski bend koji prema mom mišljenu ima veliku budućnost. Zapamtite to ime.
The National su bili zvezde festivala i jedini nastup na kojem sam imao utisak da se nalazim na stadionu. Verovatno ih je sledilo bar 20.000 ljudi. Koncert je trajao sat i po i čuli smo dosta od njihovog kako novog tako i starog materijala. Mr. November, Fake Empire, Vanderlyle CryBaby Geeks, Bloodbuzz Ohiao, Slow Show itd. Pesmu Sorrow su izveli zajedno za St. Vincent, a kulminacija je nastala kad se vokalist Matt Berninger bacio u publiku i otpevao dve stvari među fanovima. Obezbeđenje je imalo dosta posla zbog nekoliko neočikavnih Mattovih skoka, ali to je doprinelo da atmosfera bude bolja.
Sve u svemu veoma dobar koncert koji mi daje za pravo da zaključim da su The National na granici da postanu ultra popularni, možda čak i stadionski bend čije nastupe u zemljama poput Portugala gledaće više desetak hiljada fanova.
Slint je poslednji bend koji sam posetio na festivalu. Počeli su pola sata nakon ponoći na ATP stejdžu. Ispred je bila veoma šarenolika publika kako po godinama tako i po imidžu. Slint je imao značajni uticaj na lični muzički razvoj, i njihov koncert je bio kao susret sa samim sobom iz 1992-93. Uzbudljivo nema šta. Stvar Washer je iniciralo takve emocije u publici i kod mene što se veoma retko doživjlava na koncertima. Tokom celog njihovog nastupa osećao se taj odnos publike prema bendu kao prema kultu. Veoma moćan nastup završavaju sa Good Morning Captain i vreme je da se odmore noge. Na putu prema izlazu na glavnoj sceni nastupali su !!! (Chk Chk Chk) koji sam gledao 10 dana prije toga u Skoplju, ali više nisam imao snage, a ni volju da ih opet pogledam.
Još neke festivalske zanimljivosti
Organizatori su obezbedili posebni prostor za roditelje sa decom gde se moglo koristite sve što je potrebno za bebe i decu – pelene, kolica, posebne zaštitnike za uši ili jednostavno se sakriti od sunca ili vetra i provoditi uz neke dečje igre. Bilo je besplatnih kokice i svaki posetilac mogao ih je dobiti na nekoliko punktova. Za tri dana sreo sam veoma malo pijanih faca i to su uglavno bili Englezi.
Organizator je saopštio da je festival videlo više od 70.000 ljudi. Pitao sam se kako je moguće da ovakav festival sa prilično alternativnim bendovima kojih nema na top listama privuklo toliko ljudi. Odgovor je sledio narednih dva dana nakon festivala. Ostao sam u Portu da malo prošetam gradom. Uveče sam posetio nekolika kafića i na moje iznenađenje u 40% od njih svirala je indie muzika. Jesus and Mary Chain, Pavement, Dinosaur Jr itd. A u ostalim nije bilo niti Rihana niti ostale bljuvotine koje su kod nas na svakom TV, radiju ili kafiću već Duran Duran, Alphavile ili portugalski Fado. Eto zato, dragi moji, ovaj festival ima publiku. Obrigado Primavera Sound Festival, Obrigado Porto i vidimo se sledeće godine.
Tekst i foto: Vlatko Dekov
