Prvog marta 2013. godine, novosadski klub „Quarter“ bio je domaćin još jednog izuzetnog hardcore dešavanja, ugostivši četiri inostrana benda koji su u svakom smislu razneli prostor i prisutne, nakon prethodnog gostovanja u Beogradu.
Datum: 01. mart 2013.god.
Mesto: klub Quarter, Novi Sad
Zvezde večeri, američki hardcore veterani Pro-Pain, predvodili su promotivnu turneju nazvanu „Straight to the Dome“, po albumu iz 2012. godine, i odabrali da sa tri prateća benda, nakon gostovanja u Nemačkoj, Holandiji, Francukoj, Švajcarskoj i Slovačkoj, po treći put posete Srbiju i obraduju lokalne ljubitelje hardcore zvuka vestima o dva nastupa.
Prvi od dva najavljena koncerta održan je poslednjeg dana februara u beogradskom klubu „Gun“, u kojem su, pre manje od dve godine, Pro-Pain proslavili dvadeset godina postojanja. Treći nastup u Beogradu obeležili su podjednako kvalitetim zvukom, uz podršku još tri benda, i jednako žustru atmosferu, a nakon toga, svratili su i u Novi Sad, gde su priredili nezaboravno veče.
Svirku je, nakon samo pola sata kašnjenja od najavljenog vremena početka, otvorio mađarski bend Don Gatto, koji je svoj zvuk definisao kao „chainsaw hardcore“. Iako masa u iščekivanju zvezdi večeri nije bila naročito spremna na lomatanje uz energični trojac koji je na bini dao sve od sebe, svi prisutni su se složili da se radi o veoma kvalitetnom bendu, čiji zvuk opravdava značenje reči „chainsaw“. U maniru popularnih hardcore „nabadača“, Mađari su otpržili dvadesetak minuta repertoara, a potom na binu pozvali i domaću podršku. Jedna od upečatljivijih pesama koju su odsvirali, bila je punk/HC krljačina pod imenom „Balls to the Walls“, u kojoj je, na albumu, gostovao i sam frontmen benda Pro-Pain.
Nakon petnaestak minuta, naredni bend dočekao je veći broj prisutnih rešen čak i da se približi zaštitnoj ogradi, za koju se na početku činilo da je postavljena sa neopravdanim optimizmom. Nekoliko podignutih ruku i uzmlataranih kosa ispratilo je polučasovni nastup benda Undivided, njujorške hardcore momčadi koji su regularan new school zvuk preuredili na ne naročito inventivan način, ubacivši malo thrash metal deonica i koju solažu. Uz dva vokala, moram da priznam da sam od ovog benda očekivao znatno više po pitanju aranžmana i muzike, iako su se na bini dokazali kao dosta agilni za svoje godine i telesnu težinu – naročito gitarista zadužen za solo deonice, koji je svoj deo zadatka obavio po propisu, bacajući se po bini, kao što bi to radili mnogo mlađi i vitkiji od njega.
Pri kraju nastupa američkih Undivided, stekao sam ružan utisak da će i velikane hardcore scene dočekati malobrojni entuzijasti u pokušaju da naprave neki mošić ili šutku, ali je već sledeća grupa dokazala da sam, na svu sreću, pogrešio. Reč je o bendu Six Reasons to Kill iz Nemačke, koji je svoj zvuk definisao kao deathcore, čime na samom početku nisam bio naročito impresioniran, budući da još nisam u potpunosti dokučio poentu i ideju žanra sa izrazitim uticajima tehničkog death metala, new school hardcorea, brutalnim vokalnim deonicama i tekstovima koji se bave tinejderskim problemima i horor trilerima za osnovnoškolski uzrast (poslepodnevne smene). Čak me ni promena scenografije u bartonovski ambijent uz banere na kojima se nalazi stilizovani japi-kosturak okružen ornamentima od leševa i koječega, nije naročito oduševio, već pre naveo na pomisao da bend izvodi besne gliste i pokušava da bude nešto što ne-može/ne-bi-trebalo/ne-bi-nikako-smeo-pobogu. Ipak, već prvi rifovi su poklopili sve moje sumnje i naterali me da počnem da ramišljam na koji bih to način mogao da ispratim spretne izmene ritma, složene, u nekim delovima čak progresivne, gitarske melodije, savršeno uklopljene sa ostatkom benda, kao i matrice koje su puštane u pojedinim delovima, i vokalnog izvođača koji svojom aktivnošću na bini jednostavno nije dozvolio prisutnima da ostanu ravnodušni. Odlično uvežbani, ispraksani u svom zanatu, Nemci su svirali nešto više od pola sata, i bez obzira na to što su me pesme poput „My Bitternes“ podsetile da tekstovi istražuju psihopatologiju pubertetskog doba i čudne dlake na grudima, bend Six Reasons to Kill ostavio je na mene i više nego pozitivan utisak.
A onda se na bini pojavio…
TERMINATOR!
Tehničar benda Pro-Pain, sa crvenim svetlom koje mu je iskrilo u blizini očiju, više od petnaest minuta je držao sada već ogroman broj fanova u neizvesnosti, drndajući jedan po jedan instrument, dok je temperatura u sali rasla zajedno sa nestrpljenjem.
Konačno, na bini su se našli i „oni zbog kojih se, jel’, i došlo“ – prvo bubnjar i gitaristi, a potom, uz prvi rif, izašao je i basista i frontmen, Geri Meskil, koji se do tada vrzmao po sali, slikao se sa fanovima i interesovao za peškire u ponudi. Nakon toga, došlo je do masakra kakvom odavno nisam posvedočio, iako sam se na jednoj od prethodnih svirki u Quarter-u uverio da hardcore žila još pulsira. Masa znojavih, obnaženih tela neumorno se sudarala, gurala i odbacivala, tokom celog nastupa benda Pro-Pain, dok su ovi svirali hit za hitom, mahom sa novog albuma koji su promovisali, što ne znači da su izostale i stare stvari. Šutku je smenjivao moš, moš je smenjivalo glavomlaćenje, pa zajedničko skandiranje, dok se slična havarija dešavala i na sceni. Bilo je gotovo nemoguće poverovati da je neko nakon dvadeset godina aktivne svirke i prisustva na sceni ostao podjednako euforičan na bini, kao što su ostali članovi benda Pro-Pain. Energija koju su slali u publiku, a koja je ispratila jedan od najprofesionalnijih hardcore nastupa koje sam imao priliku da vidim, bila je toliko jaka, da nije bilo tela (muškog, ženskog, neodredivog, istetoviranog, manje istetoviranog, mišićavog, salastog, mršavog) koje je moglo da joj odoli i ne počne da se kreće. Koncert se završio sat i kusur posle ponoći, nakon jednog bisa (pesma „Payback“ sa novog albuma) i svesrdnog pozdrava kojeg je Geri uputio masi, potpuno svestan činjenice da se nalazi u Novom Sadu što je – za svaku pohvalu – i naglasio.
U zaključku, mogu samo da pomenem da se nadam da će slična atmosfera vladati i na nastupu benda H2O, koji će nas ubrzo počastiti svojim prisustvom i svirkom, i da čitaocima preporučim da, ukoliko nisu posetili koncert, obavezno pogledaju video-snimak koji sam priložio u nedostatku reči kojima bih opisao zemljotres koji je zadesio Quarter prethodne večeri.
Radoslav Slavnić
