Veliki koncert kultnog niškog benda Bokal oseća stvarnost koji se dogodio 26. 8. 2023. u Banovini bio je ništa manje od spektakla. Ništa manje nije ni bilo očekivano.
Ono što bih nakon ovog događaja mogla jedino da očekujem jeste jedino to da Hazel prestane više da svima bude predgrupa, jer postali su baš ozbiljan bend (svi su maestralni) i definitivno im je potreban jedan veliki samostalni koncert. I jedna jaka samostalna klupska svirka pre toga. Dudu Buržujku ovoga puta neću komentarisati, sem da je i ovoga puta, ali samo u pratnji akustične gitare (Miloš Cvetković) apsolutno pokidala šou o kome sam već pisala nakon Nišvilla.
I desetak dana kasnije utisci su intenzivni, a priča o konkretnom koncertu prevazilazi okvire regularnog izveštaja, stoga je autoru ovih redova prioritet bio u tome da procesuira sve ono što je učinilo da pomenuti događaj nesumnjivo bude jedan od najupečatljivijih u Nišu u ovoj godini, a konkretno, najbolji i namasovniji ikad što se tiče projekta (uslovno rečeno benda) pod nazivom Bokal oseća stvarnost.
Bokal oseća stvarnost je čudnovat fenomen niškog andergraunda. Nije jednostavno opisati, a kamoli definisati stvaralački zamajac odgovoran za postanak sada već legendarnih hitova kao što su Vrežinski bazen, Mačka, Zvonko Bogdan, Hipsterka… Ono što zasigurno znamo jeste da iza celog koncepta (instrumentalno, lirički, kompozitorski) stoji Miodrag Branković Ćale, jedan od najtalentovanijih umetnika alternativne provinijencije koje je grad Niš izrodio. U pitanju je stvaralac čiji talenat umnogome nadrasta skučenu sredinu u kojoj je rastao, sazrevao i brusio svoj kreativni dojam. Ima tu mnogo više od običnog talenta, od veštine stvaranja hitova i animiranja fanova po svim merilima po kojima funkcioniše jedan standardni šou program. Veliko je pitanje zašto dotični stvaralac nije odavno otišao putevima belosvetskih karijera i zašto je svoju raskošnu imaginaciju i lucidnu inspiraciju (p)odredio isključivo lokalnim okvirima. Biti pop u svome selu, bez tendencija da osvajaš druge parohije. Neambicioznost? Ne bih rekla. Naprotiv, radi se o stvari koja je mnogo, mnogo jača od talenta koji pleni, od zapanjujuće veštine i laskavo masovne popularnosti. U pitanju je iskrena, čista i neumoljiva želja za autentičnošću. Ostati veran tom porivu, ostati veran svemu onome što jesi i u tome graditi svoj jedinstveni umetnički univerzum je dosledno, hrabro, a posve rizično.
Znamo kako male sredine (a Niš, koliko god se trudio da bude nešto više od toga, ipak i dalje to nije niti će uskoro biti) poštuju i vrednuju one najsmelije drugačije među njima. Za zvaničnih 15 i nezvaničnih 20 godina postojanja retko smo imali prilike da u punom sastavu vidimo, slušamo i doživimo bend Bokal oseća stvarnost. Od kad ja za tu priču znam i počinjem da je pratim (a to je nekih 10 godina unazad), koncert u Banovini je bio jedan jedini put da sam ih uspela čuti uživo. I tu smo na pragu još jednog fenomena koji u potpunosti razgrađuje čuveno uvreženo mišljenje – više nametnuto i diktirano negoli po svojoj suštini prirodno, a kamoli zdravo – ako te nema svuda i dovoljno često, ti, jednostavno, ne postojiš. Doista, mi, obični slušaoci i poštovaoci lika i dela Miodraga Brankovića Ćaleta, nikada i nismo bili sasvim sigurni da li dotični bend zaista i postoji ili Bokal samo nesalomivo istrajava kao autonomni entitet u moru internet senzacija. A to, iskreno, nikome nije ni bilo bitno. Svi znamo te ljude, znamo da puno i svašta rade. U svoj toj (auto)ironiji od lika, dela i pojave nazvane bendom – od koga je svaka grana muzičke industrije digla ruke jer joj sa svih strana izmiče u opipljivoj predmetnosti (čitaj – prilike za zaradu i enormne rejtinge) – izronio je blistavi um koji u svoj svoji neozbiljnosti tema, preokupacija, ideja i koncepta kojima se bavi, ipak na kraju biva veoma ozbiljan i što je najbitnije, dovoljno samostalan i samoodrživ. A za to su bile potrebne godine i godine rada, poverenja u samog sebe, strpljenja, a sigurna sam, i enormnog prisustva podrške saradnika koji znaju zašto su u priči. Nisam dovoljno upućena u to ko je tu stalan, a ko ne, ali ispod svakog pojedinačnog komada koji je Bokal realizovao kao producent se potpisuje Petar Vuksanović (ujedno i bas gitarista na poslednjem nastupu, kao i onom prethodnom, pre osam godina u Feedbacku). Tu je takođe Marko Tomović, bubnjar neverovatne kreativne energije i koji je svoj pečat dao nebrojenim niškim bendovima, zatim Stefan Vasiljević, klavijaturista, takođe majstor svog zanata (a pretpostavljam da je i jedini član Bokala koji zaista i živi od muzike). Sa njima je i Vladimir Milosavljević, gitarista, ništa manje značajan u odnosu na prethodno pomenute za niški andergraund (njegova pojava na bini me je iznenadila jer nisam očekivala da on ima ikakve veze sa Bokalom, ali eto, sad ga još više cenim zbog toga). Najbolji među najboljima su se skupili i omogućili nam lud provod (sa akcentom na lud) izvodeći šou najavljen kao „spoj ružnog i nekorisnog, glupog i dosadnog, upotpunjen nekakvom maskotom karakondžule, ovenčan suvim paprikama, u ruhu iritantno blještavo belog s havàjski dèzen i uz duhovite reminiscencije na Bajagan opus. „Plavi safir“ na nemačkom i „Moji su drugovi“ kalemljena na „Pod most“ od RHCP-a, doprineli su urnebesnoj zabavi u pauzi između dva bloka čisto autorskih dela (toj se stručno vika intermezzo).
Što se tiče autorskog opusa Bokala, vrlo je diskutabilno da li i koliko to sve uopšte ima smisla i direktne veze sa umetnošću.
U pitanju je sprdnja na otvoren način, u slobodnom stilu, bez optrećenja smislenosti i svrsishodnosti, prosto, nema tu značenja, neke više poruke, nekog doimanja i poimanja, nema razumevanja. Čak to nije ni stvarnost kao takva, već jedna njena burleska nadrealna projekcija koja se ne može uporediti ni sa čim sem (što mi jedino pada na pamet kao analogija) sa isto toliko kultnim poetskim delom iz 80-ih, zbirkom pesama „Pun bojler s pijàni ždràlovi” čuvenog, isto toliko kultnog Nišlije, Ivice Živkovića. To je taj neki stvaralački modus operandi u građenju stihova koji se sami od sebe klepaju u koherentnu celinu i zapravo nisu nikakva poezija niti pesma, već čista slika intezivno asocijativna i ništa više. I sve to zajedno je što, bi rekli mladi, presmešno.
Tu najznačajniji biva jezik, kao osnovno i glavno sredstvo odgovorno za to da krajnji porodukt tog (nazovi) stvaranja bude isključivo zabava. U konstrukciji refrena „pazi sad mačka će padne, pa će iskrši ruku” potpuno nam postaje jasno da je upravo jezik, specifični, autentični storiteling na južnjačkom dijalektu ono što nam uz Ćaletov glas podjednako milozvučno mazi uši.
„S neku ženicu pod rukicu, zevam u zgradu od klupicu.
A komšija s majicu “Kiss”,
tera mačku iz stan, pa ona bega preko sims.
Ja kažem ovòj:
Pazi sad mačka kad padne, kad iskrši ruku!” (x4, kako piše u lirik deskripšn, ali u praksi uhvatiš sebe kako do iznemoglosti ponavljaš ovaj refren, njime zaražavaš sve okolo, i prosto, ne postoji način da se u tome zaustaviš).
„Gosti” i „Pavlaka susam” su pesme koje krajnje stereotipno, ali urnebesno smešno predstavljaju svojevrsne crtice iz života prosečnog niškog građanina, te u njima dolazi do izražaja pripovedni momenat u stilu klasične komedije situacije. Čuveni hit iz niških čaršijskih pradavnina „Udavija se kalfa nišlijski” nepoznatog autora, koji su obradili mnogi kafanski orkestri, nadrastao je vreme u kome je nastao i najpoznatiji je primer kako jedna morbidna tema prerasta u čistu komediju. Kod Bokala nema ničeg morbidnog (barem za sad), famozna mačka je, hvala bogu, preživela, dok se slavski domaćini iz pesme „Gosti” i prelepa cura iz ćevabdžinice („Pavlaka susam”), svako na svoj način bore da prežive ništa manje izazovnu nišku sadašnjicu. Ove dve pesme Bokala pretenduju da se i za 50 godina u nekim futurističkim bircuzima od sumraka do svitanja prepevavaju kao svojevrsan starogradski grandž.
„Hipsterka” je, na primer, jedna od „normalnijih” pesama, napisana tako da bude shvatljiva i prihvatljiva izvan lokalnih okvira (verovatno ne sa unapred smišljenom namerom, nego je, jednostavno, tako ispalo). Tu je centralni motiv vezan za jedan tipski karakter ženskog pola koji nema ime, niti može da bude ličnost u pravom smislu te reči. „Hipsterka”, u odnosu na sve ostale pesme poseduje najveći satirični potencijal. Slično kao i „junak” našeg doba iz pesme „Vrežinski bazen”, hipsterka je simbol najopštijeg mesta koje se utapa u svagdašnju dosadnu predvidivost. Fascinantno je kako autor ovih pesama ume da efektno i duhovito oslika tu ispraznost ustaljenih društvenih pojavnosti koje nemaju nikakvu svrhu.
Ipak, u većini opusa ne pronalazimo neku ozbiljniju autorsku intenciju, to je sprdnja sprdnje radi, kreirana uz veliko poznavanje načina, tehnika i alata kojim se od bukvalno ničega pravi hit. Taj grandž, koji je žanrovska okosnica instrumentalne pozadine Bokala, umnogome doprinosi da intenzitet hitičnosti i pevljivosti bude na maksimumu, čak i kada tekstovi refrena ne predstavljaju ništa više negoli svojevrsne nonsensno nesnosne džinglove tvrdih južnjačkih idioma.
Ima i pesama koje stvaraju izrazit krindž osećaj. Činjenica da se (melodijski) te neke pesme toliko uvuku u uvo da ih je nemoguće ičim isprati, samo otežava okolnost u kojoj se zateknemo kada nam zamalo s usana ne sklizne pevušenje: „gloćkaj mi siske mi gloćkaj, gloćkaj mi siske…“ I tako, to se desi dok čekamo u redu na kasi, plaćamo račune, razgovaramo sa strankama na poslu, vodimo dete u vrtić… Ukratko, izvesna socijalna neugodnost lako može postati posledica/nuspojava temeljnog slušanja Bokalovih komada.
Tako je i sa pesmom „Zvonko Bogdan“ međ‘ Vojvođanima kojima nije jednostavno objasniti zašto takva stvar uopšte postoji na internetu i šta joj je cilj, a da im zabavno, pa rekla bih da većini baš i nije. Što kaže Maksa (ex De Fence) – ne otskiva. (Otskivati – kapirati, kontati, doživeti jasnu sliku ili predstavu o nečemu. Nisam sigurna da ovaj izraz dotični znameniti Nišlija nije sam izmislio, ali kako god, svakako zvuči autentično južnjački. -prim. prev-). Dakle, desilo se jednom prilikom čak i to da su me dve drugarice iz Novog Sada krajnje ljubazno zamolile da prekinem emitovanje pomenute pesme zato što na njih deluje uznemirujuće. Da li je to zbog spota, simulacije jedenja ljudskih iznutrica, da li je zbog pominjanja sestri i majki u pretećem kontekstu, ne znam, da li je sam Zvonko toliko strašan, a da mi to nije poznato jer nisam upućena u biografske pikanterije, ali stvarno se više ne trudim da objasnim zašto je stih „nikad nisam vidèo jednog Bunjevca uživo” jednom standardnom Nišliji toliko smešan.
Ima tu dosta škakljivih momenata. Škakljivo je i pitanje o tome na koji način autor pomenutih komada reprezentuje niški duh, niški sleng, niški humor. Nekome to može delovati baš heavy. Ipak, na kraju, sve zavisi od toga ko kako shvati. I tu nema dalje priče.
Bokal oseća stvarnost nije jedini u toj stvari. Recimo, Stereo Banana je primer sličnog pristupa jeziku, ali sa potpuno drugačijim efektom kod publike. Muzički, recimo, neka daleka analogija bi bili Pero Deformero. To nešto narodsko (u velikoj meri) i narodnjačko (veoma suptilno) provejava iza svog tog bokalovskog grandža, u pojavnosti, u izvedbi, u toj ironiji. Međutim, Bokalu folk nije cilj, niti sredstvo. I oni apsolutno nisu likovi koji se vezuju za neki konkretan žanr (ili njegovu parodiju), što može da bude samo prednost jer neće tako lako upasti u manirizam (da im neki dalji radovi počnu ličiti jedni na druge). Oni se mogu vezati za bilo šta, a da to uvek bude nedvosmisleno prepoznato kao Bokal oseća stvarnost, sebi svojstven, unikatan i maltene ni sa čim uporediv.
Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da Bokal oseća stvarnost, kao (živi) bend, neće doživeti regionalni uspeh, mada je to veoma diskutabilno pitanje. Uostalom, vreme će pokazati, a ono što se zaista pokazalo koncertom u Banovini jeste da njihov nastup, kad god i gde god se desio, ne sme, a da ne bude prava, pravcata scenska atrakcija u vidu opštenarodne južnjačke parodije čiji je apsolutni tatko Miodrag Branković zvani Ćale.
Ana Bjes
