Usled brzine života, gomile obaveza, računa, novogodišnje rasvete i drugih razloga, često zaboravimo kako da udovoljimo sebi. To se i meni desilo 30.10. i bio sam veoma skeptičan u vezi sa odlaskom na koncert jednog od bendova koji sam intenzivno slušao pre 10+ godina, a sada ih se rado sećam. Znate onaj osećaj kad treba da odmah nakon posla idete u drugi grad, pa se vratite kasno, pa ustajete opet za posao i nekako, možda počnete da razmišljate o tome da vam se to zapravo i ne radi, da ne želite da kvarite rutinu, da ćete biti umorni na poslu i slični izgovori. Odmah da konstatujem: That’s bullshit! Ne znam u kom trenutku smo se prepustili životnim brigama i zapostavili stvari koje nas čine srećnim samo zato što nam remete rutinu koja nas ne čini srećnim.
Prethodne misli prekida navigacija koja kaže da smo stigli na odredište, Fabrika, Novi Sad, 19.49h, divan, poznati prizor okupljenih ljudi koji čekaju da počne koncert. Dobra energija se samo pojačala kako smo ušli u Fabriku. Odmah da napomenem, Fabrika je jedno odvratno i predivno mesto. Mesto koje savršeno oslikava metal scenu u Srbiji, oronulo, užasno, ali sa neverovatno mnogo duha i pozitivnosti. Bilo je sjajno videti uniformisanu publiku koja se stiska u prvim redovima, čak i pre nego što je predgrupa počela. Nešto nakon 20h, na binu izlaze Brazilci Armored Dawn, na koje je publika odlično reagovala. Već sa prvom pesmom „Bloodstone“, najavili su energičnu svirku, sa dosta brzih ritmova. Meni su bili sjajni i scenski i muzički. Iako je u pitanju relativno klasičan spoj relativno klasičnih rifova i ritmova, iako su bili osvetljeni s leđa (i sumnjam da bismo ih zapravo prepoznali da ih vidimo kasnije), došao sam do zaključka da je to možda nešto što trenutno nedostaje sceni – da neko radi taj old school heavy/power metal, umesto da svi teže bezdušnim tehnikalijama i napornom hipster-modernom zvuku. Ne mogu da se odlučim da li je bolji momenat van svirke bio mač iz lova na zmajeve, ili momenat kada je njihovog gitaristu „zvala majka“, te joj je objasnio da je na poslu i da ne može sad da priča. U svakom slučaju, odličan i zanimljiv nastup, odličan kontakt s publikom i, ono što me je oduševilo, velika količina aplauza i vikanja iz publike, što je kao što znaju redovni posetioci koncerata, redak slučaj.
Change over, pivo, toalet, guranje, iščekivanje…
…a onda, Hammerfall.
Uz neverovatnu buku i sveopšte ludilo publike, Šveđani su ovladali binom otvorivši koncert Hektorovom himnom, prvom pesmom njihovog albuma iz 2014., pod nazivom (r)Evolution. Krenuli su hronološki unazad i odsvirali „Riders of the storm“, prvu pesmu sa Crimson Thunder-a (2002), koja je dodatno podigla masu. Progresivno unazad, usijali su atmosferu jednim od najvećih hitova, da…na listi se našao i nezaobilazni „Renegade“, sa istoimenog albuma iz 2000. Kraljevi modulacija, umetanja reči „steel“ i „loženja publike“, samo su nastavili da jezde na ogromnom talasu energije koju su nesebično dobijali od novosadske publike (što reče moj prijatelj: Skoro nisam video ovako ludu publiku) i proveli nas kroz hitove kao što su „Blood Bound“, „Any Means Necessary“, „Crimson Thunder“, a tu je bila i pesma inspirisana bendom Saxon (koji smo, takođe, imali priliku da vidimo u Srbiji, ove godine, na Gitarijadi, u Zaječaru), „Bang your heads“, uz priču kako je Joakim, kao klinac odlučio da postane pevač metal benda. Za kraj zvaničnog dela, ostavljen je svojevrsan medley sastavljen od pesama sa mog omiljenog albuma „Legacy of kings“, iz 1998., nakon kojeg su odsvirali cele „Heading the call“ i „Let the hammer fall“, što je ujedno bio i kraj i kruna zvaničnog dela koncerta…ali, koga vi zavitlavate, ovakva publika je morala biti ispoštovana bar još jednom pesmom. Dobili smo tri, a na kraju, „Hearts on fire“, kao dragulj u već pomenutoj kruni.
Publika je uz sjajnu muziku dobila i veče standup komedije, prozivanja bubnjara, gitarskih solaža, gubljenje glasa u povicima „OSKARE, SRBINE“, a najvažnije puna srca vatre, kako je najavljena i poslednja pesma. Neverovatan koncert, neverovatna atmosfera i koliko god da je bend klasični power metal kliše, gospoda (nisu više momci, kako su i sami pomenuli) su žanr podigla na viši nivo.
Umor, vožnja nazad u Beograd, umor, bol u nogama, zujanje u ušima, rano ustajanje (jesam pomenuo umor?), nazad na posao i u dnevnu rutinu…sa velikim osmehom.
Više fotografija pogledajte ovde.
Stefan Nedeljković
Foto: Nevenka Plivelić
