Da imamo rubriku „Verovali ili ne“, ovaj tekst bi sigurno zavšio u njoj. Dakle, verovali ili ne, Rambo Amadeus je tri dana zaredom rasprodao svirke u novosadskoj knjižari Bulevar Books.
U proteklom periodu, knjižara Bulevar Books organizovala je niz koncerata objedinjenih naslovom „Svirka u knjižari“ od kojih je jedan termin bio rezervisan za Ramba Amadeusa. Međutim, izgleda da ga se ovdašnja publika prilično uželela, te je umesto jedne, dobila tri večeri sa Rambom. Prva dva nastupa smo propustili, pa ne možemo da sudimo, ali treći je bio itekako interesantan.
Rambo je sa svojom ekipom izašao pred publiku oko 22.30h i šou započeo jednom drevnom mongolskom basnom, to jest pesmom Hipišizik Metafizik. Ono što je celo veče dominiralo jesu instrumentalne deonice zahvaljujući vrsnim muzičarima kao što su basista Jovan Jovanović, Vojno Dizdar za klavijaturama, bunjar Saša Ranković i duvački duo, saksofonista Aleksandar Petković i Miloš Nikolić, truba. Naravno, sve to ne bi bilo to, da nije bilo Ramba da svojim što pevanjem, što nekom vrstom stend ap nastupa začini čorbu.
Dosta ljudi misli da se on, žargonski rečeno, sprda, da ne kažem njegovim rečnikom, „za*ebava“, ali ako samo trunku obratite pažnju na ono što priča, videćete da itekako ima smisla. Uz malo ironije, malo humora, obično kaže mnogo istine o našem mentalitetu, o društvu generalno, ali i o drugačijim pojedincima iz istog. U književnosti imamo pojam nonsensa koji se vrlo lako može primeniti i na pesme ili bolje rečeno, skečeve Ramba Amadeusa, s obzirom na to da pesmu ne čitamo već pratimo čitav njegov performans pred publikom. Kroz šalu i zabavu, dobijamo samo privid besmislica jer veštom igrom reči, on uspeva da pokrene mnoga pitanja, sociološka, filozofska i etička, da nam kaže mnogo toga vrednog, samo ako umemo da slušamo. Još jedna od karakteristika Rambovog nasupa jeste džezerska improvizacija, ili tako bar muzički neukom posmatraču deluje.
Dok dirigentskim pokretima, kao i značajnim pogledima usmerava svoje kolege da uspore ili ubrzaju, utišaju ili unisono sviraju izgleda kao da baš takvu varijantu te određene pesme nikada do sada nisu svirali i što je najbolje, zvuči odlično. Tako je kada su u Rambovom sekstetu profesionalci, a on povrh svega zna da ubode suštinu. Kad već govorimo o improvizaciji, znate da Rambo pesmu FAP mašina skoro nikada ne peva na isti način? E pa ovaj put, umesto sajma kamiona Rambo je posetio Sajam poljoprivrede u Novom Sadu na kom su manekenke „za broj veće“.
Uz pesmu Vatrogasci koristio je i citat, kako kaže, kompozitora koji se njemu sviđa, Jurgena Knajpera (Jürgen Knieper). O ruk je takođe pevao, a čuli smo i jednu od nežnijih, Muziku. Kada sam rekla da kroz pesmu kaže i neku istinu, pesma Guru Sizif pravi je primer kako publika ponekad ume da bude i lenja. Dobije zadatak da peva „lakši“ deo refrena, i to mora na gurku. Ali ne bi trebalo zameriti, atomosfera u Bulevar buksu bila je takva da su se svi fino ušuškali, prvi redovi su čak i sedeli na jastučićima ispred muzičara, pili svoje vino, pivo ili kafu, i iako u krcatom prostoru, udobno uživali u posmatranju ove šestočlane ekipe koja muzicira okružena mnoštvom knjiga.
Ono što je ipak sve prisutne razmrdalo, bilo je čuveno Rambovo kolo. Između ostalog, govorio nam je o fenomenu rokenrola koji je najviše oslobodio publiku koja je ipak bila luđa od izvođača, a kao verodostojan dokaz naveo je i snimak Vudstoka gde su se žene u publici porađale. Tokom jedne od pesama, održao nam je i lekciju o prolaznosti trentka, jer dok smo snimali nastup, gubili smo čar uživanja koji na snimak ne može da se prenese, tako da nam snimak kasnije ne vredi, a momenat smo zauvek izgubili. Posle dvočasovne svirke Rambo se zahvalio Novom Sadu rekavši da bi tako kao što mu je bilo ova tri dana mogao ceo život, kao i da tako zamišlja raj (s tim što bi mu pakao zbog reume više odgovarao jer tamo lože).
Hipišizik metafizik ili Guru Sizif, činjenica je da je svetski mega car, filozof među muzičarima i virtuoz među filozofima.
Mina Erić
