Scenario i režija: Miroslav Momčilović
Producent: Vuk Mrenović
Uloge: Žarko Laušević, Jelena Đokić, Petar Božović, Bojan Žirović, Miloš Vlalukin
Jedan od najvećih entuzijasta srpskog filma, Miroslav Momčilović, snimio je novi film “Smrdljiva bajka”. Da li zbog povratka Žarka Lauševića ili zbog velikog uspeha prethodnih filmova ovog reditelja, publika je pokazala interesovanje za ovaj film te je dodata još jedna naknadna projekcija na novosadskoj premijeri. Ovakav događaj se skoro nije desio sa nekim domaćim filmom.
“Smrdljiva bajka” je priča o Momi (Žarko Laušević) beskućniku koji živi u napoštenoj fabrici, i Emi (JelenaĐokić) skitnici koja živi u šahtu. Moma se zaljubljuje u Emu i počinje da joj se udvara, dok je ona oprezna sa muškarcima jer je izgubila bebu. Između njih se polako rađa ljubav, dok oboje imaju problema sa alkoholizmom i depresijom. Film je uglavnom dijalog između Mome i Eme, mada se povremeno pojavljuju i drugi likovi. I ovde se pojavljuje neprevaziđeni Petar Božović u ulozi kralja klošara, Miloš Vlalukin (Travolta), Bojan Žirović (Dule)…
Ova marginalna ljubavna priča snimljena na deponiji i u zabačenim delovima Beograda čije kadrove niko ne koristi u svojim filmovima, po estetici podseća na “Dom zavešanje”. Ispričana na bajkovit način, u filmu se, kao i u svakoj bajci (i u životu), smenjuju svetlo i tama, ljubav i mržnja, želja za životom i smrt.
I u prethodnim filmovima Momčilovića bilo je sjajnih epizodnih klošara poput onog koji viče Slađana u “Kenguru”, kao i nesrećno zaljubljenog u “Čekaj me ja sigurno neću doći”, čiji je monolog o bensedinima jedan od najgledanijih klipova na Youtubu. U ovom filmu čuveni reditelj kao da želi da im se zahvali za inspiraciju, posvećuje im ceo film. Čitav svet sastavljen od klošara koji nisu onakvi kakvim ih ljudi doživljavaju – smrdljivi, opasni, drogirani, već možda i normalniji od “običnih” ljudi. Klošari su isti kao i mi – zaljubljeni, veseli, nesrećni, neshvaćeni umetnici, “nadrkani” naučnici, žene, muškarci, deca; dele iste brige i radosti.
Dok o Mominoj prošlosti ništa ne znamo, za Emu sezna da je izgubila bebu i verovatno bila prezrena od patrijarhalne sredine. Iako očiglegledno različite ličnosti po karakteru kojima je zajednička crta želja za ljubavlju i uslovi u kojima žive, uspevaju da ispišu svoju ljubavnu priču.
Njihovu bajku, ispraćenu od prvih simpatija do početka zajedničkog života, u pozadini prati pažljivo odabrana muzika. Ne postoji poseban soundtrack u filmu, već se koriste poznate melodije iz opusa sevdalinki, klasike pa do turbo folka, koji se čuje iz susednih lokala. Na ovaj način je samo dokazana teza da su i “smrljivci” deo nas i svakodnevnice. Kamera prati dvoje glavnih glumaca kao u dokumentarcu sa povremenim švenkom na panoramu Beograda. Ovim je reditelj hteo da nam pokaže svet iz njihove perspektive. Oni žive pod zemljom ili na smetlištu odbačeni od drugih, oni posmatraju nas i znaju sve o našim životima, dok mi o njihovim ni ne želimo da znamo.
Žarko Laušević je dokazao ovim filmom da svaku ulogu koja mu je namenjena ume da iznese na pravi način, dok je i Petar Božović napravio još jednu odličnu epizodnu ulogu. Jelena Đokić je bila fantastična u ulozi Eme, ovo je jedan od najbolje napisanih ženskih likova u poslednjih deset godina .
Ukoliko želite da gledate socijalne priče o ljudima koje jedu iz kontejnera, nećete je dobiti.
Pitanje je da li ljubav postoji, kad su ljubavni filmovi počeli da se nazivaju bajkom.
Dragica Mačkić
Nataša Pudar
