Nedugo posle mene u knjižaru “Bulevar Books” pristigla jedna gospođa čiji sam razgovor neplanirano čula. Pozdravljajući se sa svojim prijateljem rekla je: “Ovo je stvarno savršen dan! Danas Pamuk, a sada Bazdulj.” Ni sama ne bih bolje sklopila tu misao. Novi Sad je 20. decembra bio grad jezika i književne misli.Već treću godinu za redom ovako pred kraj decembra i pred Novu godinu, održava se supersoare sa Muharemom Bazduljom na ovoj lokaciji, dovoljno da bi se gotovo moglo reći da je i tradicionalno. Razgovaralo se o mnogo čemu, pre svega o dve knjige koje je izdao ove godine, a koje je na prethodnom druženju i najavio. Reč je o knjigama “Mali prozor” i “Lutka od marcipana”.
“Malom prozoru” je cena malo veća zbog razlike koja postoji među izdavačima domaćeg i hrvatskog tržišta, što i sam komentariše, ne baš radostan zbog toga. Reč je o krimi-romanu čiju je sadržinu prepričao gotovo kao radnju filma, a kaže da je praktično funkcionisala kao dnevnik zbog obilja podataka o gradu koje sadrži, a koje je mogao da navede samo zato što je u vreme pisanja živeo u Sarajevu. Komentar prisutnih koji su knjigu čitali zapravo sveo se na to da je to suštinski knjiga o ljubavi koja na površini nosi krimi-priču.
Dok je druga, “Lutka od marcipana”, koja je u konkurenciji za ovogodišnju nagradu “NIN”, napisana sa, kako kaže, samo jednom jedinom replikom na ijekavici. Tim povodom kaže da je upitan da li to znači da je “prešao” na ekavicu, a odgovor ću zbog štete koje bi mu nanelo skraćivanje ili prepričavanje, navesti u celosti: “Kada je američki pesnik za pisanje svojih pesama koristio i britanski engleski, rekao je: Svaki pravi pesnik mora da vlada svim varijantama svog jezika. Ja sam to znao i sa tim se slažem, a tako i određene knjige poput Čarolije recimo, nikako ne bi mogle biti napisane na ekavici jer bi u tom slučaju bile besmislene – zbog likova, radnje, lokalizacije i celokupnog konteksta. Isto tako, neke su bolje ukoliko su u celosti napisane na primer u slengu, tako mislim da je i ova bolja baš zato što je napisana na ekavici.”
Lida Barova, centralna ličnost romana, kaže on, postoji u svakoj boljoj filmskoj enciklopediji, ali ne zavređuje više od desetak redova, iz tog razloga je zanimljivije, ali i lakše pisati o njoj nego o nekome o kome je već sve napisano. Radi to, kako kaže, jer je uvek pomalo imao sklonost da pravi književnost od istorije i da stvarne ličnosti literarizuje. Posebno zanimljiva je upravo ova glumica iz razloga što je veza između dva ključna politička sistema tog vremena: staljinizma i nacizma, a pritom je praktično začetnik “celebrity kulture” ako samo čovek ima malo mašte da nasluti budućnost.
Sem toga komentarisao je Dilana i Koena, i naravno Nobelovu nagradu govoreći da se ne osvrće na to sa negativnim kriticizmom, već da smatra da se književnost danas shvata samo u užem smislu, kao beletristika ili ne, ali da to ne mora nužno biti tako. Da je Dilanova poezija ipak poezija, bez obzira na to da li je slušao ili čitao, i to vrhunska, no da je on sam odlučivao, nagrada bi pripala Brusu Springstinu. I dodaje da je jednostavno, praktično oduvek, put književnih i umetničkih pravaca takav – u početku postoji otpor, a onda dođemo do prihvatanja toga da se estetska katarza može doživeti i uz ono na šta nismo navikli i što nije prihvaćeno u našoj okolini u datom trenutku. Pojednostavljujući ovu pomalo filozofsku misao on navodi primer u svom klasičnom umetničko-političkom stilu: “Devedesetih si bio u fazonu da je turbofolk krivlji za rat od MMF-a, a sad mislimo da je Marina Tucaković tad napisala neke baš dobre pesme.”
Veče svakako nije prošlo bez pominjanja Krleže i Andrića, u suprotnom i ne bi to baš bilo Bazduljevo veče, ali o tome bi bilo suvišno baš zato što je već toliko toga rečeno. Za kraj je s osmehom i u svom maniru dobrog momka iz kraja kakav uvek odaje svojim prisustvom i odnosom prema čitalačkoj publici, potpisao knjige i slikao se s publikom, valjda jednako zadovoljan tom sedeljkom kao i svi prisutni. Ostaje da iščekujemo sledeću godinu i druženje s Muharemom, jer je vrlo lako i radosno učiti od ovakvih ljudi i s njima deliti večeri i razmenjivati mišljenja.
Milica Erdevički
