Na žalost, ovaj tekst mora biti započet rečenicom na žalost. Klasična muzika, osnova svih onih pesama koje danas slušate i volite, nepravedno je skrajnuta u stranu, daleko od ušiju širih narodnih masa. Velika većina klasičnu muziku smatra kao muziku koja nervira i „skače po živcima“.
Na žalost, svi oni koji tako misle, uskratili su sebe za najlepše emocije koje čovek može osetiti. I radost i tuga nikada nije intezivnije doživljena kao uz zvuke dela klasične muzike. Često nismo ni svesni svih tih melodija zbog kojih zapamtimo neki film, određenu scenu, seriju… Pokušajte da se setite neke od scena koje su ostavile snažan utisak na vas. U velikom broju slučajeva klasična muzika je upravo „glavni glumac“ i onaj faktor zbog kog ste se osećali radosno, tužno ili uzbuđeno.
Poznato je da muzika može da ima terapijsku ulogu pogotovo kada slušamo svoju omiljenu muziku, ona nas može opustiti i smiriti kada smo nervozni, neraspoloženi ili potišteni. Međutim, nauka je dokazala da je muzika, tačnije klasična muzika, spas za mnoge zdravstvene tegobe i da određena dela klasične muzike mogu da ublaže i smanje simptome mnogih bolesti i oboljenja.
Upravo su tako dela Đuzepea Verdija (opere “Aida”, “Fidelio”, “Nabuko”, “Otelo” i druge) dobre za one koji pate od čestih migrena. Pravi spas za asmatičare su dela Johanesa Bramsa (njegove simfonije i koncerti, kao i Mađarske igre ili sonate).
Prema rečima stručnjaka i istraživanjima koja su sprovedena, za sve one koji pate od visokog pritiska preporučena su dela Johana Sebastijana Baha ili Mocarta jer su ona odlična za smirivanje tela. Osim za spuštanje visokog pritiska – dela Baha i Mocarta su odlična za povećanje efikasnosti u radu i pojačavanje koncentracije (koja je ključna za učenje i savladavanje novih veština). Dela čuvenog Čajkovskog preporuka su za one koji imaju problema sa srčanom slabošću ili povišenim holesterolom.
Ukoliko koristite dela klasične muzike kao terapiju (uz preporučene lekove i stil života koji su vam prepisani od strane lekara) – potrebno je da svakog dana slušate klasiku, odnosno određena dela po 12 minuta dva puta dnevno.
Vođeni tim činjenicama Remix Press pokreće novu rubriku koja će vas upoznati sa svim onim kompozicijama koje ste sigurno čuli, a ne znate ništa o njima. Upoznaćemo vas sa njihovim tvorcima i eventualnim zanimljivostima vezanim za njihov nastanak.
Danas ćemo vas podsetiti na kompoziciju koju je 1826. godine napisao Franc Šubert (Franz Schubert) – Serenada (Ständchen). Kako priča kaže, jedne vrele letnje nedelje 1826. godine, mladi Šubert je šetajući kroz grad Vahring sa prijateljima, ugledao poznanika kako sedi za baštenskim stolom kafića i čita knjigu. Pridružili su mu se i nastavili da se zabavljaju dok u jednom trenutku vrele letnje večeri Šubert nije rekao: “Tako ukusna melodija mi se vrti po glavi, kada bih samo imao list papira da je zapišem, inače ću je pojesti.” Prijatelj je na knjizi nacrtao notne linije i iscepao je list rekavši mu kroz šalu da ga zadrži, kako bi to unovčili jednog dana. Ovu kompoziciju možemo čuti kao muzičku podlogu u mnogim filmovima, serijama i dramskim delima. Podjednako je lepa u izvođenju simfonijskog orekstra ili violončela i klavira. Mi vam predlažemo da čujete obe verzije.
Više o samom Šubertu pisaćemo u nekom od narednih tekstova kada budemo predstavljali i druga njegova dela koja ste sigurno čuli.
