Do 1989. godine, prema rečima naše domaćice u Temišvaru, Rumuni su mogli da gledaju samo jugoslovensku televiziju i nisu imali prozor u svet kao danas. Te davne 1989. godine mi smo na našoj nacionalnoj televiziji gledali uživo pad Čaušeskua. Upravo u Temišvaru nalazi se Trg pobede gde je revolucija protiv diktatora počela.
Temišvar je nekako „osuđen“ da bude poznat po revolucijama, a četvrtu godinu prave i jednu muzičku.
Revolution festival održan je od 31. maja do 2. juna i jedan je od festivala EXIT porodice. S obzirom na to da je Sea Star u Umagu bio vikend pre, ljubitelji avantura mogli su nakon mora skoknuti do šume i uživati u potpuno drugačijoj atmosferi parka Village Musem.
Revolution je mali festival i deluje kao da se još uvek razvija. Iako već na prvi pogled deluje da sve dobro funkcioniše, ima tu dosta prostora za napredak: od ozbiljnijeg pretresa na ulazu do povećanja broja šankera u udarnim terminima. No, ima sve što bi trebalo da sadrži jedan festival: chill out zone, hranu, raznovrsnu ponudu pića, pozitivnu publiku i energiju, dobre izvođače. Cene pića kretale su se od 8 do 15 leja (1 EUR je 4,6 leja). Na festivalu se piće plaćalo tokenima, a hrana se kupovala za keš.
Po konceptu podseća na EXIT festival samo je dosta manji. Bine su blizu jedna drugoj, ali i dovoljno daleko. Festival ima četiri bine od kojih je samo jedna isključivo sviračka pod imenom Xtreme Music. Ove godine na glavnoj bini zvanoj Guru Music stage bilo je nekoliko svetski poznatih imena poput Gogol Bordella koji je nekoliko dana ranije „zapalio“ publiku u Beogradu i Skoplju, Wilkinson koji je bio hedlajner drugog dana i neverovatni DUB FX u poslednjoj festivalskoj noći, 2. juna. Na žalost, iako mi je ovo prva poseta Revolution festivalu, uspela sam da ga obiđem samo poslednje večeri. Verujem da bi utisci bili mnogo upečatljiviji da sam mogla biti tu od početka do kraja.
U subotu, 2. juna, zvezda večeri Guru Music bine bio je Dub FX, australijanski muzičar čuven po svojoj harizmi, osmehu i odličnim setovima tokom kojih se pleše bez prestanka, a s obzirom na to da smo ga prošle godine gledali na Arsenal festu, uspomene su bile sveže i najava njegovog imena presudila je da odem u Temišvar. Dočekala me je fantastična atmosfera i gomila ljudi koji su đuskali i pevali „So Are You“. Uživali smo u njegovom nastupu do nekih 15 minuta posle ponoći, a zatim je usledila kratka tura upoznavanja sa prostorom.
Na Xtreme Music bini nastupao je MORTIIS, na Electric Apex i Gaia Experience publika je neumorno igrala uz brzu promenu boja svetlosti i strob te je vladalo stanje transa. Srećnici koji su ugrabili viseće ležaljke odmarali su, gladni su okupirali Food zonu, Pikaču je prodavao merch u Xtreme zoni.
U Xtreme zoni sam provela ostatak večeri do jutra jer, kao što pomenuh ranije, to je bila jedina sviračka bina koju su u 19h otvorile naše devojke iz Beograda, Nemesis, i po rečima onih koji su tu bili cele večeri jako su se dobro pokazale. Boje srpske zastave ove večeri branili su i Downstroy iz Kikinde, kao i Wolfram i War Engine iz Novog Sada te sam nekako imala doživljaj da se nalazim na domaćem festivalu sa nekoliko stranih gostiju. Celo veče je proteklo u znaku tvrđeg zvuka, energičnih nastupa i probrane publike. Kako se noć bližila kraju, masa se nije razilazila. Downstroy i Wolfram bili su poslednji bendovi te večeri i priredili su odličnu završnicu festivala. Grmeo je Darko iz Downstroy-a, bukvalno grmeo svojim prodornim glasom i pridobio publiku na prvu loptu. Zvuk im je čvrst, beskompromisan. Sviraju metal i potpuno su se uklopili u kompletan ambijent Xtreme zone.
Nakon njih Wolframovci su potpuno osvojili publiku. Krenuli su s pesmama na engleskom jeziku i to onim u kojima dominira muški vokal, ali nešto kasnije otkrili su Rumunima kakav biser kriju pod imenom Jana. Svojim moćnim glasom „dotukla“ je publiku naročito pesmama koje su protkane etno motivima, a podvučene žestokom svirkom. Dobili su ovacije i aplauze, publika je možda očekivala i bis, ali satnica se poštovala i morali smo da se raziđemo.
Dan nakon festivala iskoristili smo da se bolje upoznamo sa svojim domaćinima, probamo specijalitete sa roštilja i družimo se sa neodoljivom skupinom pasa koju predvodi Luna dok je srce uporno pokušavao da nam osvoji Cookie. Upoznali smo i crnu macu, Brzog Gonzalesa. Naša domaćica Kordi je prava hipi „cura“, srdačna, obrazovana, ne voli komunizam jer ne veruje u to da smo svi isti, kao što i nismo, voli životinje i vodi hostel kroz koji uglavnom defiluju bendovi iz celoga sveta. Provesti dan sa njom jednako je bilo vredno kao i posetiti festival.
Pred kraj druženja naša šezdesetogodišnja domaćica poželela nam je srećno putovanje i rekla da će uveče sa svojim suprugom ići na protest, da je revolucija ponovo neophodna jer zakoni koje država želi da donese nisu dobri za narod. Odgovorih joj da mi u Srbiji imamo uglavnom Facebook revolucije. Možda bi trebalo da se ugledamo na komšije, a do tad slušaćemo bendove sa angažovanom muzikom i skandiraćemo nešto što je kao cool. Sačuvaj bože da izađemo iz zone komfora.
P.S. R E V O L U C I J A – kako čudno piše voda 😉
Ivana Jovanović
