U toku su “Prolećni Brankovi dani 2017” koji se održavaju u Sremskim Karlovcima i u Novom Sadu. Nakon Svečanog otvaranja koje je održano u gimnaziji u Karlovcima, usledili su programi na različitim novosadskim i karlovačkim lokacijama. Ovog marta, Brankovi dani obojeni su dvema značajnim godišnjicama, a to su 193. godine od rođenja Branka Radičevića i 170. godina od izlaska prve Brankove knjige “Pesme” 1847. godine u Beču.Slaveći mladost brankovskog duha, Brankovo kolo izdalo je tri pesničke zbirke. “Kućišta” Save Krneta, “Na škrge” Ivana Lalovića kao i pesnički prvenac “Nervi od volframa” Rastka Lončara. Tim povodom razgovarali smo sa Rastkom čija je promocija održana 20. marta u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu.
Prošlo je već nekoliko dana od promocije, utisci se polako sležu. Reci nam, kakve su tvoje impresije.
Rastko: Pre svega, iz moje perspektive mogu da kažem da mi je bilo izuzetno drago što sam video punu čitaonicu Gradske biblioteke u Novom Sadu. Drago mi je što sam tu video razna lica počev od profesora koji su uticali na formiranje mene kao ličnosti i formiranja mene kao osobe koja će se baviti knjževnošću verovatno i u ostatku svog života, ako bude sreće. Drago mi je da sam video veliki broj prijatelja, bližih članova porodice, koji su opet deo moje svakodnevice, deo mog mikrokosmosa, koji su imali prilike da čuju moje pesme u nastajanju, ali i da sa mnom eventualno prožive ono što sam u njima zabeležio. Drago mi je bilo takođe što je bilo dosta ljudi koji su došli da svojim prisustvom pokažu interesovanje za dešavanja Brankovog kola koje je jedna manifestacija koju smatram veoma bitnom za celokupnu srpsku kulturu.
Hajde da te čitaoci bolje upoznaju. Ko je Rastko Lončar i odakle ideja da o sebi na promociji govoriš u trećem licu?
Rastko: O sebi sam govorio u trećem licu pre svega da bih razbio tu klasičnu monotoniju kao iščitavanje podataka iz CV-ja ili lične karte, a i da se predstavim publici onako kako ja sebe vidim iz druge pespektive. To možemo i da povežemo sa Batovom “Smrću autora”, naravno sarkastično. Ono što bih mogao da kažem o Rastku Lončaru: znamo da je rođen, znamo gde je rođen, znamo ono što će ostati u arhivima, u matičnim knjigama rođenih, umrlih, u izvodima, uvodima, ali ono što bih ja lično rekao o njemu, ono što ne ostaje nigde zapisano, to je da je u pitanju čovek od nepunih četvrt veka životne starosti, voli da sluša ska i muziku novog talasa. Nije objavio deset zbirki koje je imao spremne, bavio se amaterski muzikom, takođe je počeo da se bavi slikarstvom, ali je odustao već u ranoj mladosti.
Kako je nastajala zbirka? Takođe, kao studenta književnosti, ne mogu da odolim, a da ti ne postavim jedno grdinićevsko pitanje: dok si pisao, šta je preovladavalo, entuzijazam ili tehne?
Rastko: Pesme u ovoj zbirci nastajale su poslednje dve godine, od kraja 2015. godine, od kada sam počeo da idem na kurs profesora Stanića, pod imenom Kreativno pisanje poezije i kako sam postao član pesničke trupe Književni dužnici. Pesme su nastajale uglavnom na temu za koju bismo se dogovorili na kursu kod profesora Stanića, odnosno u nekim tematskim krugovima koje smo zastupali na pesničkim večerima na nastupima sa Dužnicima. Takođe, tu su i pesme inspirisane ličnim događajima nevezano za ovaj zvanični deo bavljenja književnošću. Što se tiče entuzijazma ili tehne, mislim da, kao što smo i na fakultetu apsolvirali već kod profesora Grdinića, ne može da se isključi niti jedno niti drugo već da u jednom trenutku preovađuje jedno u odnosu na drugo. Mislim da poezija ne može bez entuzijazma, ali opet, ne može da bude ni suvi entuzijazam inače pogađa jedna od 50 napisanih pesama. Opet, ako je sirovi tehne onda se oslanjamo sam na neku teoriju, na neki akademizam koji ne ume da pogodi u emociju što je nemoguće. Kod mene lično mislim da varira u određenim trenucima, odnosno u određenim ciklusima entuzijazam, u drugim uslovno rečeno tehne.
Za nas koji smo imali lošije ocene iz hemije trebalo bi objasniti šta znači naziv zbirke “Nervi od volframa”.
Rastko: Što se tiče volframa, samo ime zbirke vuče iz pesme koja se zove “Ključno pitanje” gde se kaže: “Kako razmrsiti to čvorište volframovih niti lumpenproleterskim prstima”. I sad, razmišljao sam, pošto je volfram metal od kog se pravi ona tanka žica u sijalici bez koje tako reći nema svetla, svaki put kad sijalica ne radi, to je zato što je volframova nit pukla, odnosno pregorela. U svakom slučaju, to je jedan od najfinijih metala i najfinijih žica koje sam video, koje reaguju svaki put kada se malo samo dotaknu. Onda sam razmišljao kako su pesnikovi nervi, kakvo je to biće sveukupnog nerva koje mora da reaguje na sve. Mi u čitavoj književnoj istoriji imamo pesme najrazličitijih sadržaja i vidimo šta je sve uzbuđivalo pesnike počevši od najlonske kese, kredenca, pepeljare, to su pesme o svakodnevnim predmetima. Vidimo kako pesnik zapravo na sve reaguje i kako bi njegovi nervi trebalo da budu od jednog tako finog metala. Kako oni, na stranu što su hipersenzibilni, kao da tim predmetima daju život, kako kod Vaska Pope, tu je čitava zbirka “Kora”. Spram toga sam pokušavao da uskladim i kolor u samoj zbirci kao kontrast svetlo-tama. Evo jedan autopoetički detalj. Na fotografiji na zadnjoj stani zbirke imamo sijalicu kojoj je žica od volframa pukla, ali i dalje svetli.
Osvrnućemo se malo na simboliku, nadam se da će ti biti zanimljivo.
Stari Latini su govorili da je ime sudbina. Kako ti izgleda pomisao da ti je ime predodredilo pesnički put? Dva Rastka su ostavila dubok trag u srpskoj, ne samo književnosti, već generalno u umetnosti, kulturnom i društvenom životu našeg naroda kroz vekove.
Rastko: To je zanimljivo, da. Uvek ima nešto u tom “Nomen est omen”.
Imamo Rastka Nemanjića i onda dođemo do Rastka Petrovića. Sada smo prisustvovali promociji tvoje zbirke na kojoj je književna kritičarka Fata Eganović govorila o motivima religioznosti, što je odlika epohe Rastka Nemanjića, dok je njena koleginica Irena Plaović govorila o materinskim motivima koji su karakteristični za Rastka Petrovića. Kako se tebi čini to da su se sumatraističkim nitima te dve epohe sjedinile u imenu “trećeg” Rastka?
Rastko: Prvo, i za mene je to bilo svojevrsno otkriće, pošto kada su Fata i Irena to pomenule, evo, sad to ti pominješ, shvatam da, ako već nisam razmišljao o tome, počeću da verujem da ima nešto u toj sumatraističkoj priči, zaravo verujem da ima nešto sigurno. Ako sve što budem radio do kraja života bude bilo i stotim delom efektno kao dva slavna Rastka, ja ću smatrati da moj život ima smisla.
Druga vrsta simbolike, o kojoj je predsednik Brankovog kola govorio jesu godine.Tvoj prvenac izlazi tačno na 170. godišnjicu Brankovog prvenca, i na 193. Brankov rođendan. Da li to doživljavaš kao neki znak? Meni to govori da ova zbirka predstavlja dobar početak slavne karijere.
Rastko: Ja se iskreno nadam da hoće, sad svu lažnu skromnost na stranu, ali ako bude imala odjeka i uticaja, makar stoti deo kao Brankove “Pesme” štampane u Beču koje su izazvale znamo već kakve polemike, ja ću opet smatrati da je ova zbirka uspela na još neki način. Volim da verujem u slučajnosti, u tako neku simboliku kada se pogodi, sad, da li u tome ima nešto sudbinsko, ne znam, voleo bih da ima, ali pustićemo da vreme kaže svoje.
Zbirka je izašla pod okriljem Brankovog kola. Kaži nam nešto i o toj saradnji.
Rastko: Pre svega, ja sam imao retku privilegiju i čast da objavim svoj prvenac baš u izdavačkoj kući Brankovo kolo i time sam postao deo jedne velike tradicije koja će za nekoliko godina napuniti 50 godina postojanja, a to će se desiti bezmalo par godina od dva veka od Brankovog rođenja. Smatram da je zaista izuzetno to što predsednik Brankovog kola, Nenad Grujičić, radi i pruža šansu mladim autorima koji zapravo u našem regionu nemaju toliko šansi da objavljuju. Kao što je i sam rekao na predstavljanju moje prve knjige, mladi su nekad imali daleko više šanse da objave. Bilo je više izdavača, dok danas književnost sve više počinje da robuje kapitalističkim, eksploatatorskim tržištima što je već slučaj još i od Bodlera, ali zaista smatram da sam imao retku privilegiju da upravo izdam u okviru Brankovog kola te da se na taj način u isto kolo koje traje već da veka uhvatim. Predsednik Brankovog kola i poznati srpski pesnik, kritičar i esejista, Nenad Grujičić, me je kontaktirao nedugo nakon učešća sa jednim delom ekipe koja je išla na kurs kod profesora Stanića, nakon jesenjih Brankovih dana, i pitao da li imam možda tridesetak pesama, a što je idealan broj pesama za jednu zbirku prema Konstantinu Kavafiju i onda sam počeo da tražim pesme jer kao što smo učili, već od sredine 19. veka ne štampaju se pesničke zbirke već pesničke knjige. Sad da napravimo razliku, ne štampa se sve što se napiše već se traži svojevrstan koncept zbirke. Imao sam 30 pesama, ali sam razmišljao da li imam 30 pesama dovoljnih za jedan dobar koncept. Počeo da slažem taj koncept i inicijalno, zbirka je trebalo da ima 33 ili 34 pesme, međutim, vremenom su neke otpadale jer se nisu uklapale u priču koju sam zamislio da bih mogao da napravim u okviru jedne knjige i spalo je na 28 pesama. Takav rukopis sam poslao Nenadu Grujičiću, koncept mu se dopao i samo mi je javio kada je knjiga krenula u štampu, dok smo pritom samo par izmena imali po pitanju izgleda korica.
Dizajn korica si ti radio?
Rastko: Dizajn zadnje strane sam ja radio, pošto je prva strana standardizovana. Ja sam birao boju, tražio sam da to bude simbolična kombinacija žute i crne.
Čuli smo na promociji da će se ovakav dizajn zadnje strane ustaliti u Brankovom kolu. Uveo si inovaciju.
Rastko: Izuzetno mi je drago da je moja kreativnost imala uticaja i u tom pogledu.
Foto: Tijana Mitrović
Koji su tvoji pesnički uzori i da li je među njima Branko Radičević? Koliku ulogu igra čitalačko iskustvo tokom pisanja i da li ti se ponekad desi da u svojim pesmama prepoznaš svoje uzore? Ne u smislu plagiranja već kao komunakcije s njima.
Rastko: Smatram da je Branko Radičević imao uticaj s obzirom na to da je moja baka imala običaj da mi recituje kao uspavanku pesmu “Putnik na uranku”. Ali ono što sam otkrio baš pre nekoliko meseci, čitajući ponovo tu pesmu, odnosno čitajući po prvi put jer sam je do tada samo slušao, shvatio sam da je moja baka izbacila poslednju strofu iz pesme koja ima blage nagoveštaje erotičnosti i to mi je bilo veoma simpatično. Tako da, svakako da je Branko imao uticaja u mom odrastanju, u mom formiranju kao pisca poezije. Što se tiče ostalih uzora, ne bih nikoga posebno izdvajao jer delim pesnike na one koji utiču na mene kao osobu i one koji deluju na mene kao pesnika. Oni od kojih sam pokupio neki metrički uzor, neki izgled strofe, neko poetičko načelo i oni koji na mene, nezavisno od toga kako pišem, pogađaju ono kako ja živim. Pa bih recimo one koji su uticali na mene kao pisca izdvojio Sergeja Jesenjina, Vladimira Majakovskog, Vujicu Rešina Tucića, Voju Despotova, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog. Na one koji privatno utiču na mene kao ličnost spadaju pesnici poput Ljubiše Bačića koji je dao glas mnogim našim crtanim junacima, izdao jednu od najboljih zbirki koju sam pročitao. Viktor Rozencvajg, čak i rane pesme Ace Popovića, takođe Branko Ćopić, Brana Petrović, Vito Nikolić i ceo paket iz šezdesetih.
Što se tiče čitalačkog iskustva, svakako da utiče, bilo svesno bilo podsvesno i smatram da sam u nekim svojim pesmama ostvario komunikaciju sa nekim od svojih pesničkih uzora. Racimo sa Jesenjinovom “Boemijom” ili sa stepenastim stihom Majakovskog koji sam pokušao da preradim na svoj način. I što Vujica Rešin Tucić kaže:”Čitanje je u stvari pisanje, odnosno pisanje je čitanje.” Bez tog dijalektičkog odnosa mislim da književnosti nema. Retki su ljudi koji nisu ništa čitali, a bili su pisci, ja nisam ubeđen ni da čak postoje.
A da li veruješ u ono Borhesovo da je čitava književnost jedan veliki mozaik?
Rastko: Moguće je, ali to bismo mogli da povežemo sa tim da književnost i život ne mogu jedno bez drugog, a život u ovih nekoliko vekova, bar što se tiče ljudske naravi, nije preterano odmakao. Uvek su ljudi u suštini ostajali isti, pa je tako i njihova književnost morala da ostane povezana, kao i njihovi životi što su međusobno povezani. Od književnosti se traži da na večna pitanja odgvara na drugačiji način, što ćemo nazvati književnom istorijom, književnom budućnošću, sve dok postmoderna nije pokušala sve da obuhvati, a mislim da će i njoj jednom doći kraj. Dok ljudi na večna pitanja odgovaraju mahom na isti način, tako da ćemo često doći do toga da ljudska sudbina postaje nešto banalno, nešto što više nije tema književnosti, ali ona itekako jeste i zato književnost ne može da odmakne dalje od života, pa opet možemo i da se vratimo na Borhesa, ako su ljudski životi povezani kao jedan mozaik, onda naravno i književnost kao jedan ljudski proizvod mora isto tako da bude povezana, ali ne isključivo u tekstualnom smislu već u emotivnom, pre bih tako rekao.
Kakvo je tvoje mišljenje o književnoj sceni danas i smatraš li da postoji mogućnost formiranja nove pesničke generacije upravo uz tebe, kako je na promociji govorio prfesor Dragan Stanić?
Rastko: Pre svega, me je prof. Dragan Stanić iznenadio kada je predvideo mogućnost formiranja takve scene, ali ja se iskreno osećam generacijski povezan sa mnogim svojim kolegama, konkretno sa fakulteta, ali i gneracijskim ispisnicima kao što je koleginica Irena Plaović. Čitajući poeziju mnogih od nas shvatam da uglvnom variraju slične emocije, ali ne one emocije iz rane poezije koja je sva mračna, koja je sva u potonulim brodovima, koja je sva u rezignciji, već poezija koja je od toga odmakla shvatajući da se svi mi baziramo na istim motivima, da imamo čak poimanje slične simbolike. To smo moj prijatelj Stefan Basarić i ja pokušali da svojevremeno nazovemo neoekspresionizmom. Sad, što se tiče toga da li bi se književna scena formirala uz mene, ja bih voleo u svakom slučaju da budem deo nje. Mislim da svakako generacija ne može da ima vođu već najisturenijeg predstavnika, onog ko se najviše zauzima oko toga, kao što je recimo u periodu avangarde to bio Stanislav Vinaver kao jedan od najangažovanijih tumača svoje generacije, kao što je kasnije bio Vujica Rešin Tucić.
Vujica Rešin Tucić ili Voja Despotov?
Rastko: Obojica. Obojica su se trudili da objasne šta njihova generacija želi i to bez ličnog angažmana. Sad, ne verujem da bi se generacija formirala uz mene, ja bih voleo da budem deo jedne zaista jake gneracije koja hoće, koja ima svoju poetiku, koja zna šta želi i ima šta da kaže i koja će se, nadam se, izboriti da kaže ono što ima koja bi mogla da predoči književnoj sceni koja je takva kakva je, a smatram da bi morala da bude daleko organizovanija, daleko povezanija, da daleko bolje komunicira jer ipak živimo u vremenu najrazvijenije moguće komunikacije kada su telegram, pejdžeri, pošta, pisma, faktički postala prošlost, a opet, nismo toliko generacijski povezani. Trudimo se da prevaziđemo barijere koje sami sebi namećemo. Zaista, voleo bih da seformira takva scena koja bi morala da kaže to što ima.
Književni dužnici?
Rastko: E, da. Književni dužnici su nastali kao ispitni projekat našeg kolege, prijatelja, Ninoslava Jovčova koji je student produkcije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i koji je za ispit imao zadatak da organizuje jedan umetnički događaj. On se setio Stefana Basarića i Miloša Markova koje je lično poznavao i preko njih stupio u kontakt sa Katarinom Pantović, Nikolom Čavićem i sa mnom. Onda smo mi shvatili da opet, izuzetno koherentno delujemo kao ekipa i nakon prvog nastupa koji je delovao samo kao jedna prilika da se organizujemo, shvatili smo da možemo dalje da funkcionišemo. Usledio je zatim nastup u kući Đure Jakšića u Beogradu, potom još jedan nastup u Novom Sadu. Nedavno smo nastupili u galeriji Polet u Beogradu i spremamo uskoro još nastupa. Smatram da kao grupa iako možda stilski različiti, što je opet sasvim prirodno, možemo i morali bismo da se angažujemo da ostavimo malo dubljeg traga na književnoj sceni.
Šta bi rekao mlađima koji pišu, koji tek kreću na kurs kreativnog pisanja kod prof. Stanića? Ti jesi mlad, ali si ovom zbirkom zaokružio jednu fazu svog stvaralaštva.
Rastko: Poezija se piše kada se oseti potreba da se ona piše, smatram da tu potrebu ne treba gušti, ali da treba puno čitati, mora se postojati u okviru tradicije i neke književne istorije, da se ne može upasti samo sa sirovim entuzijazmom i smatrati da je to to. Mislim da treba pronaći ne svoje mesto u sadašnjosti, već svoje mesto u prošlosti i budućnosti. Zaista podržavam svakoga ko piše poeziju nezavnisno od toga da li će on to kasnije objavljivati, da li će time nastaviti da se bavi, da li će preživeti onih eliiotovskih 25 godina koje ironično ja nisam još preživeo. Smatram da je to irelevantno, poeziju treba pisati dok se oseća potreba za tim. Šta će biti kasnije, to je već do onog koji piše poeziju.
Koji su tvoji planovi za dalje? Ima li materijala za drugu zbirku?
Rastko: Ima, ima svakako. Već na prošlom nastupu sa Dužnicima pročitao sam nekoliko novih pesama i smatram da će se to na ovaj ili onaj način nadovezati na ono što je završeno sa “Nervima”, a i da će krenuti u jednom pravcu za koji mislim da nužno proizilazi iz celokupne priče koju sam hteo da predstavim ovom prvom zbirkom.
Ovom prilikom Rastku čestitiamo na prvencu “Nervi od volframa” i želimo mu još mnogo ovako posećenih promocija u narednom periodu.
Mina Erić
Naslovna fotografija: privatna arhiva
