Aleksandar Milković odrastao je u Inđiji. U Novi Sad došao je kao student, upisavši Pravni fakultet, međutim, posle godinu dana studiranja prava shvatio je da njegovo srce ispunjava umetnost, gluma. Nakon toga, upisuje glumu na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Sada živi ovde već 10 godina.
Od malena sam imao naklonost ka Novom Sadu, prvenstveno zbog moje majke koja je ovde studirala, uvek je bio događaj kad se ide u Novi Sad. Dolazilo se da se nešto vidi, kupuje, ali i da se odmori i iskulira. U Beograd se išlo ako se mora, iako je otac završio tamo fakultet. Možda je ipak do mene, ja sam ‘sve polako’ varijanta, pa sam zbog toga odlučio da upišem fakultet ovde.
Na pitanje šta ga je najviše fasciniralo u Novom Sadu, Aleksandar nije mogao da odredi konkretnu stvar, događaj ili mesto, nego je odgovorio:
Jako je čudno, ne postoji jedna konkretna stvar, objekat, mesto itd. Od malena sam imao neko pozitivno osećanje kada se spomene Novi Sad i kada se ide u Novi Sad. Nisam pokušavao da poredim ni Beograd, pa ni Inđiju sa Novim Sadom.
Kao i svakom detetu, njegove prve fotografije iz Novog Sada bile su kod Miletićevog spomenika, jureći golubove. Često voli da pogleda tu sliku, jer je i sam trg izgledao drugačije.
Vremenom, kako živim ovde, shvatio sam da volim određenu širinu u Novom Sadu. Imam osećaj da dišem ovde. Kao da je sve dovoljno prilagođeno meni, da ne moram da hvatam korak sa gradom. Prosto imam osećaj da dišemo zajedno.
Kada iz Inđije dolazi u Novi Sad, most Duga ga uvek podseti da dolazi na mesto gde se oseća prijatno. Gledajući u Dunav i približavajući se Novom Sadu, obuzimao ga je osećaj sreće i pripadnosti.
Posle ovoliko divnih reči, morala sam i da pitam, šta ga je pak razočaralo u Novom Sadu.
Stvari koje me razočaraju nisu vezane konkretno za Novi Sad. Postoje neka životna razočarenja, u sebe, u odluke, u ljude s kojima provodiš vreme, u roditelje, zemlju, državu, narod, ceo svet. Ne bavim se time da krivim Novi Sad za nešto što bi me lično razočaralo.
Svako ko živi ovde, ima mesto u Novom Sadu koje ga opušta i gde voli da provodi vreme čak i sam. Pitala sam se, da li neko mesto veže i ljude koje se tek dosele.
Za vreme studija, pošto sam ipak došao u nov grad, mesto gde volim da se opustim bio je kej, kod nekog znaka, gde sam voleo da dođem, stanem, na pola sata, izblejim, iskuliram, gledam u vodu i onda krenem dalje u obaveze. Ali u poslednje vreme mi je prijatno u samoj šetnji, istraživanju novih ulica, krajeva, u kojima nisam bio.
Pošto i ljudi čine samo mišljenje o nekom gradu, iako nije živeo daleko od Novog Sada, zanimalo me je postoji li ipak neka razlika u okolini.
Inđija je vrlo malo mesto, sa 30 000 stanovnika, i to je velika razlika naspram Novog Sada. Kad odrasteš u tako malom mestu, stalno razmišljaš kako da odes odatle u Novi Sad, da ne gledaš iste ljude, ali opet uđes u voz i vidiš te iste ljude koji verovatno beže i od tebe, u taj isti Novi Sad ili Beograd. U Inđiji svako svakog zna, a opet u Novom Sadu kad provedeš malo više vremena shvatiš da i ovde viđaš iste ljude. Što se tiče samog mentaliteta ljudi, nema neke naročite razlike.
Jedna stvar ga ovde ipak cini tužnim, a to je, kao i sve Novosađane, urbanizacija Novog Sada, sve više ljudi, sve veće izgradnje i brze promene izgleda grada.
Katarina Maček
Naslovnu fotografiju ustupio Aleksandar iz privatne arhive
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
