U nedelju 04. novembra svaka stolica u Studiju M bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Povod je bilo veče “Vojvođanske šansone”.
Nemanja Nešić, kompozitor, sa svojim prijateljima Vladimirom Ćukovićem, Jovanom Letićem, tamburaškim ansamblom Zorule i bratom Svetozarom Nešićem, odsvirao nam je svoju muzičku viziju stihova pesnika Miloša Galetina.
S obzirom da je posećenost koncerta koji su održali u aprilu ove godine bila veoma velika, nije bilo sumnje da će tako biti i ovaj put. Nekoliko minuta posle osam, na scenu izašao je Nemanja i uz zvuke klavira započeo koncert pesmom “Senka”. Mada sam znala da će ovo veče biti nešto sasvim drugačije od svega što mi se nudi u poslednje vreme, ipak sam bila prijatno iznenađena kompletnom emocijom koju sam doživela slušajući savršen spoj teksta i nota koji je dolazio sa bine.
Na repertoaru našlo se sedamnaest pesama, i odmah nakon sledeće “Oblak što Jeleni pade na rame”, svakoj narednoj unapred sam se radovala. Izdvojila bih nekoliko pesama. Prva je “Stihovi u januaru”, predivan tekst na koji je savršeno legla tema valcera. Pesma toliko lagana, pitka, prosto traži da plešeš. Bilo je sasvim očekivano da baš nju čujemo još jednom na bis. Osim te, poseban osećaj u meni izazvale su pesme “Školjka”, “Noć” i “Njoj (akvarel)”. Vrlo teško je bilo odlučiti se za nekoliko njih, jer svaka pesma je posebno divna na svoj način.
Posle koncerta, ekipa Remix Pressa porazgovarala je sa Nemanjom i evo šta nam je on rekao o koncertu, ideji i saradnji sa Milošem Galetinom:
“Muzika koju sam pisao na Miloševe stihove, traje od 2000. godine, kada sam na poklon dobio njegovu prvu zbirku pesama “Mornar”. S obzirom na to da smo obojica Novobečejci, znali smo se i pre nego što nas je zbližila njegova poezija. Od tada, do danas, kada Miloš ima tri knjige pesama, komponovao sam sporadično, izabrao pesme koje su mi se najviše dopale čitajući ih, i sada ih ima dvadesetak u mom opusu. Od februara 2011. godine, Miloš, moj brat Svetozar za klavirom, ja uz gitaru, kao i književnik Miroslav Aleksić, obišli smo veliki broj mesta u Vojvodini, i promovisali Miloševu poeziju. Na nekoliko takvih poetsko-muzičkih večeri, gost je bio i glumac Žarko Stepanov. Takođe, pesme smo promovisali i u Beogradu, na Skadarliji. Sve to, dalo mi je ideju da priču podignemo na još viši nivo, i da te Miloševe pesme aranžiram za tamburaše. Izbor na njih pao je, pre svega, zbog poetike koja mnogo oslikava Vojvodinu, njene motive, a sve kroz originalnu liriku, kakvu Miloš neguje.
Kada je u aprilu ove godine Asocijacija gitarista Vojvodine organizovala Vojvođanski festival klasične gitare, pozvani smo bili da se predstavimo u revijalnom delu, upravo sa tamburašima. Srećom, moje i bratovo poznanstvo sa Zoranom Bugarskim Bricom, kao i neka saradnja od pre, doveli su do toga da baš ansambl “Zorule” prihvati da svira aranžmane koje smo pisali Svetozar i ja. Bend smo upotpunili Vladimirom Ćukovićem, violinistom, i Jovanom Letićem, harmonikašem. Na koncertu 9. aprila, premijerno je novosadska publika mogla da čuje takav performans stihova i nota, i reagovala je odlično.
Pošto TV Vojvodina nije snimala taj koncert, ove jeseni sam sa njihovom muzičkom redakcijom dogovorio snimanje novog, i da ponovo otvorimo vrata Studija M svim onim koji bi želeli tako nešto da čuju i vide. Tako je 04. novembra održan i drugi koncert pred Novosađanima, a nadam se da će i uz televizijsko emitovanje to videti i građani širom Vojvodine. Muzika koju sam pisao na Miloševe stihove najbliža je šansoni. Pre svega, jer je to i jedan od muzičkih pravaca kojim se bavim, a s druge strane, Miloševa poezija je u meni podstakla takav muzički sadržaj. Tamburaši su tretirani kao orkestar, vrlo svedeno, kao boja, koja treperi ispod stiha i melodije, a kolorit samo upotpunjen klavirom, violinom, harmonikom i gitarom. Za one koji nisu čuli o čemu se radi, reč je o songovima, dakle, numerama koje se i pevaju, uz pojedine recitatorske momente. Moje je mišljenje da muzika nikako ne sme da smeta stihovima, već samo da joj da novu dimenziju. Svi se nadamo da je ovo, iako finale jedne saradnje Miloša Galetina i mene, ujedno i jedan novi početak. Očekujemo da će naš trud i kvalitet prepoznati i institucije koje to finansijski mogu da podrže, i omoguće nam da to izvedemo još negde, i time dokažemo da ne mora muzika biti komercijalna i estradna, da bi bila slušljiva i pamtljiva.”
S obzirom na vreme u kom živimo, način na koji živimo, vreme kada prave i iskrene emocije nisu vrlina, nego često ih smatraju manama, spoj muzike i teksta koji smo imali prilike da čujemo ove večeri, definitivno su dokaz da za prave vrednosti ima mesta u našim životima. Pitanje je samo, koliko smete biti iskreni prema sebi. Ako budete imali priliku da posetite koncerte ovih vrhunskih muzičara, nemojte je propustiti, jer “veče oplemenjivanja duše” koje vam oni nude, nema cenu.
Andrea Magazin
