Na sreću, ili na žalost, džez festvali ne privlače ogroman broj posetilaca, pa se i najbolji mogu organizovati u ušuškanim mestima kao što je Saalfelden. Alpi, kao takvi, i sami predstavljaju dovoljnu atrakciju, pa se, osim ljubitelja džeza, ovde mogu sresti kako stari parovi koji uživaju u planinskim šetnjama, tako i ozbiljni ironman takmičari (takmičenje koje se i održava u opštini Zell am See, kojoj Saalfelden pripada). Vreme nas je apsolutno poslužilo. Varijante dugih rukava i nogavica bile su potpuno nepotrebne za ovaj planinski turizam. Pašnjaci i doline dobijaju dodatnu idiličnu notu, ukoliko ih gledate kroz zelene naočare. Dodatna sretna okolnost je i to da vam poznavanje nemačkog jezika nije potrebno na trasi Srbija-Austrija, a verovatno ni do Minhena.
Iako nam je baza bila komotni ranč, on je samo na 10 minuta od centra Saalfeldena, koji je nešto poput kompresovanog grada. Granica između grada i sela je ovde toliko jasna, da olakšava maksimalno uživanje i u jednom i u drugom. Ništa se ovde ne radi polovično.
Pod parolom „mnogo je samo kad biju“, u četri dana (od kojih su samo tri zvanična) se moglo čuti preko 30 koncerata. Potrebne su posebne, već pomenute, ironman pripreme kako bi se sa punom pažnjom ispratili svi koncerti. Ja sebi moram dopustiti malo pesničke slobode, pa je pred vama selekcija koncerata i utisaka, jer nešto što se neretko naziva najboljim džez festivalom na svetu, zaslužuje roman. Ova subjektivnost ima dodatnog smisla pošto festival nema slabih tačaka, ako ih neko i nađe, onda je jedino njegova malicioznost objektivna.
Počnimo… Kad smo stigli na odredište city stage koncerti su već počeli. To su besplatni koncerti na gradskom trgiću pod ogromnim šatorom i naravno da privlače veliku pažnju publike. Mesta za sedenje nismo našli, ali se zato u redu za pivo nije dugo čekalo. Svirke koje se mogu čuti u ovoj neobaveznoj atmosferi nisu nužno jazzy, ali se u svakom slučaju organizator potrudio da se dobrano očešu o džez. Nas je dočekao osvežavajući bluz Hazmat Modine-a. Kad kažem bluz mogao sam reći i kantri, folk… Ovaj njujorški bend se pokazao kao pravo rešenje za uspostavljanje optimističnog i opuštenog štimunga koji će karakterisati ceo festival.
U kulturnom centru Nexus, gde se održavaju shortcut koncerti, imamo priliku da čujemo Kompost 3, bend koji predstavlja ono atraktivno na džez sceni Austrije. Inače promocija savremene austrijske muzičke scene – Nasom, je u punom jeku i ona se fokusira na Saalfelden Jazzfestival, ali i na Evroviziju. Dok smo još pod idejom da festival zvanično nije počeo dobijamo i trio Graewe/Reijseger/Hemingway koji u kamernoj varijanti spaja moderne tendencije i džeza i klasike. Dakle, zakuska pred otvaranje je mnogo više od ghost note-a.
Otvaranje festivala nije mala stvar. Posebno se naručuje koncert koji će otvoriti festival. Tu čast obično imaju muzičari iz Austrije, ali ovog puta izbor je pao na Maju Osojnik iz Slovenije. Ovo donekle ide ruku pod ruku sa porukama koje su upućene sa pozornice pre početka Majinog koncerta, a koje se tiču aktuelne krize, kako poginulih, tako i preživelih izbeglica. Obraćanje je delovalo potpuno prirodno i nikako suvišno. Ovo napominjem jer se ovako na pravi način adresira povezanost politike i kulture. Dakle, ne radi se o čitanju vesti ili molbi za minut ćutanja, već o govorniku i publici. Maja nije htela da naruši taj utisak. Sadržaj je raznolik i proteže se od sakralnog panevropskog paganluka koji iskoračuje ka Japanu, do asfalta hip-hopa… sve do Pesničenja… i do Vagininih monologa. Uloga vezivnog tkiva u ovom slučaju pripala je pijanistkinji Kaji Draksler, u koju se polaže mnogo nade.
To je simpatična promena smera, ako ste do pre par sati uživali u divljem cveću (kao inspiraciji) Eve Risser i Yuko Oshimae. Ovaj ljupki duo koji već više godina radi zajedno i nudi odličnu ritmičku komunikaciju koju mogu razumeti i oni kojima je džez jako stran pojam.
Chris Lightcap je branio boje mejnstrim džeza na ovom festivalu. Retko se bend lideri opredeljuju za dva ista solo instrumenta (tenor saksofoni su u pitanju ovog puta), ali se Lightcapovi aranžerski i kompozitorski talenti moraju svakako pohvaliti, a samim tim oni i bez muke pravdaju ovakav izbor. Neki saksofonisti bi možda ukazivali na razliku zlatnog i srebrnog saksofona, ali i pristupi Malabya i Cheeka su dovoljno različiti, ali mogu delovati i moćno unisono. To su valjda i odlike Njujorka, sve kombinacije možete naći. Naravno, imali bismo drugačiju sliku da se Craig Taborn pridružio bendu, ali je i Matt Michel razredio atmosferski pritisak kada se za tim ukazala potreba. Kako su se kockice već složile da The Bureau Of Atomic Tourism svira posle njih, D’Angelo se pridružio bendu kako bi se podsetili zajedničkog rada od pre par godina. O kome god muzičkom žanru da se radi, publika uvek ceni ovakva „iznenađenja“.
U tom smislu se i okrećemo birou koji efikasno rešava vaše probleme- The Bureau Of Atomic Tourism. Na prvu loptu je interesantno da D’Angelo ima vidljiviju komunikaciju sa Haker Flatenom, i da sa njim formira puls benda, nego sa Magnus Brooom, koji je na prvoj liniji kao solista. Ovo postaje jasnije kad se uzme u obzir da su akcenti ubedljivo na gruvu, umesto na solažama. Bend ume da bude vrlo efektan po principu: jedan instrument – jedan sloj – slaži ih dok ne dobiješ punu sliku. Ovo je onaj bend koji pustite komšiji u 8 ujutro subotom kad vas probudi bušilicom. Zašto? Zato što ste dobar komšija i postoje velike šanse da će mu se muzika dopasti.
Rob Mazurek se saradnjom sa Black Cube SP istovremeno obraća kako majci prirodi, tako i svojoj majci, čija je smrt direktan povod za materijal sa prošlogodišnjeg albuma „Return The Tides: Ascension suite and Holy Ghost“. Od samog početka dobijate spiritualno iskustvo sa dominantnim perkusijama, nešto što nije tipično za katolički pojam duhovne muzike. Taj pristup on potpuno napušta i pokušava spojiti budističku smirenost i afričku energiju, a jasna veza sa Pharoah Sandersom postaje još jasnija uz citate pesme sa albuma „Karma“. Povrh svega toga, to izvode brazilski muzičari. Mene lično nije lako navesti da uživam u hipnotišućem pristupu muzici, ali ovde sam kupljen na prvu loptu i to ne repetativnim pristupom. Čak je i pakovanje uticaja toliko tečno i neprimetno… od noiza Guilherme Granadoa, amričkog folka Thomasa Rohrera na rabeci (brazilskoj violini), do ukusa repa 80 Rodriga Brandaoa… Menja se tempo, poliritmije dolaze i prolaze, ali hipnotička spiritualnost obitava. Istaknutih solista ipak nema, Rob Mazurek ulazi u priču retko, ali uvek milisekundu pre nego što pomislite da bi baš sada bilo sjajno da da doprinos. Ipak, majka priroda nas sve voli podjednako. Već sledećeg dana Sao Pauo Underground (Mazurek/Granado/Takara) nam je ispričao drugačiju priču. Živahnost i energija u kompresovanoj varijanti koja daje više džeza sa ukusnom bossa novom.
Slušati dva dana atomske varijante Haker Flatena je svakako retko zadovoljstvo. Atomic nam predstavlja album „Lucidity“ koji ne odstupa mnogo od onoga što momci inače rade i što ih drži na okupu gotovo petnaestak godina. Kad kažem „na okupu“ naravno da ne zaboravljam da Paal Nilssen Love više nije u bendu. Mlađani Hans , koji je zadužen za bubnjeve već oko godinu dana, deli njegovu ljubav prema tepihastim teksturama, tako da nije previše uticao na dosadašnji zvuk benda. Kako smo već pomenuli politički kontekst sa otvaranja festivala, pomenimo i numeru „Stuck in Stocholm“ koja igrom slučaja nije našla mesto na aktuelnom albumu, a inpirisana je selidbama i životnim putovanjima članova benda. Ona je bila poslednja na repertoaru benda koji se trudio da joj udahne maksimalno života uz minimalne žrtve u vidu Haker Flatenove žice.
Thomas de Pourquery je morao otkazati svoj nastup a na njegovo mesto dolazi bend Michaela Riesslera „Jeu de cartes“. Ja sam za ovu promenu naravno saznao tek na samom koncertu, ali je time i iznenađenje bilo slađe. Pričamo o barrel organu. Imate, dakle, blokove nota na kartonu koji su matrica po kojoj ova muzička kutija svira. Pierre Charial koji njom upravlja može je zaustaviti ili usporiti-ubrzati. Jedan takav blok je jedna numera. Naravno, kompozicije su novijeg datuma, a komunikacija između sjajnih solista i di džeja iz 18.veka je nešto što definitivno ne viđate svaki dan.
Već se istakla Angelica Sanchez kao vrsni improvizator i kompozitor, a predstavljanje albuma „Wires & Moss“ je svakako i apsolutna potvrda. Njen koncert je u svakom slučaju bio najzahtevniji za slušanje. Slobodnije harmonije je zaista komplikovano uklopiti u standardniji okvir.. Ellery Eskelin na saksofonu se više posvetio subtonici od Tonya Malabya, ali i pored toga se nešto liricizma u izvođenju programa moralo žrtvovati. Majstrostvo kompozicije je u prvom planu. Iako to kažem, daleko od toga da pojedinci nisu imali šanse da zablistaju. Tom Rainey je zauzeo prvo mesto u pohvalama redom svih sa kojima sam pričao posle koncerta.
Ređam vam ove koncerte, jedan za drugim, ali potvrđuje se ona stara Ellingtonova – It Don’t Mean A Thing“. Momci iz benda Mostly Other People Do The KillIng nisu mladi ali mene su svakako podsetili na maturante iz američkih teenage filmova ali koji razumeju ulogu taština praznine Nikole Koja. Razdragani swing aranžmani sa podjednako prisutnim fri kompenzacijama. Malo je bend lidera koji su duhoviti kao Moppa Elliot. Svaka pesma standardno nsi naziv grada iz Pensilvanije, ali vi zaista želite za zavirite u gradić čije ime odiše originalnošću- u Townville. Ukoliko sam spominjao maturu, to je opet stoga što je MOPDTK pokrao najviše simpatija publike, zato što je dobio ponoćni termin i zato što bez dečačkog šarma to ne bi bilo to.
ALM koncerti su samo još jedna od čari ovog festivala. Kad se otisnete malo u planinu stižete do restorančića ispred kog je šator, i pod šatorom bina, a na bini Großmütterchen Hatz Salon Orkestar. Devojke u tradicionalnoj nošnji serviraju hranu i piće dok uživate u etnodžezu. Koliko bi čovek pogrešio kada bi pomislio da je u pitanju samo pozadinska muzika koja pomaže varenje. Podobrano se čačnuo čak i srpsko nasleđe, a ja nikad više nisam u tome uživao. Valja imati u vidu da nisam preterani ljubitelj mešavine etna i džeza 50/50%. Richie Winkler definitivno spada u muzičare koji bi mogli podneti breme solo nastupa.
Kada smo kod solo nastupa, imali smo priliku i da čujemo Matthew Shippa i njegov 9. solistički album „I’ve been to many places“. To sve ide u jednom cugu, kao da mu zasluženi aplauzi između numera smetaju. Sa druge strane numere su tolko maštovite da ih on bez problema sklapa jednu u drugu, pa onako tek usputno prepoznate Sommertime temu. Ukratko rečeno, nije bitno šta sviraš, već kako sviraš. Čak i kad su u pitanju obrade, kad ih on svira, to je lično njegovo. Govorimo o tako izgrađenom stilu, koji mu dozvoljava da se u potpunosti izrazi i na intelektualnom i na emotivnom planu. Reč je dominaciji, kontroli, ali istovremeno i o slobodi, pa vas njegova muzika i smiruje i uzbuđuje istovremeno.
Kao što najbolji kuvari mešaju namirnice, začine i načine spremanja, tako za Fire! Orchestra govorimo o kombinaciji koju je zaista greo’ta propustiti. Ima tu fri džeza, gospel-bluza, ambijentalne muzike… svako može naći ono što mu se najviše dojmi i uživati u tome. „Ritual“ program naginje ka komercijalnijem pristupu od onoga koji se moglo čuti na prošlogodišnjoj turneji, a ovo komercijalno je očišćeno od bilo kakvih vrednosnih konotacija. Vokali su dobili značajniju solističku ulogu, ali su i dalje u ulozi vezivnog tkiva. Gustafsson je ovom prilikom potpuno posvetio organizovanizaciji, kao da gledate Franka Zappu dok izdaje direktive. Osim muzičara, u praćenje njegovih pokreta bili su uključeni i ljudi zaduženi za svetlosne efekte na festivalu. Iako sam očekivao da će pozicija solo saksofona otići u prste Lotte Anker, Mette Rasmussen je opravdala sva očekivanja, a Andreas Berthlingov solo je imao donekle i konceptualnu ulogu potpune promene toka energije.
Probao je Dan Aykrod još u filmu „Blues brothers“ da nas upozori da će bluz postati samo kaseta za iznajmljivanje u biblioteci. Ako neko nudi pravo rešenje za ovaj problem, to je definitivno James Blood Ulmer. On je jedini koji i dalje čuva mistiku prodavanja duše đavolu, dok neprestano pokazuje svu plodnost bluza. To je tako, iako slogan glasi „Jazz is the teacher,funk is the preacher“. Sa originalne postave iz 1980. tu su saksofonisti David Murray i Oliver Lake koji su se svojski takmičili u izvlačenju visokih tonova sa instrumenata ronjeg registra. Najveći doprinos svežini doneo je mladi gitarista Ronny Drayton. Njegovi precizni i jasni tonovi kao kontrast Ulmerovim povećavaju paletu mogućnosti celog benda.
Jazzfestival Saalfelden se neretko naziva najboljim jazz festivalom i to potpuno opravdano. Sam program je najbitniji, ali ne i jedini razlog za to. Sjajna organizacija, ophođenje prema umetnicima i novinarima, čak i prema sugrađanima, kojima je obezbeđen prenos koncerata sa glavnog programa na platou ispred Kongres sale. Nije ni čudo što se ovde vreme meri od jednog Jazzfestivala do drugog.
Pavle Medan
Foto: Filip Filipović
