Dok smo stajali sa Yungblud-om ispred Hangara, posle koncerta, na pitanje jedne devojke: “Da li ćeš da se vratiš u Srbiju”, odgovara “Sledeći put kad dođem moraću na stadionu da sviram, mnogo ste ludi, mnogo vas volim!”. On možda nije previše popularan kod nas ali je koncertom u Beogradu, pred dobro ispunjenim Hangarom pokazao kako se poštuju fanovi i kako izgledaju koncerti izvođača sa svetske scene.
Zahvaljujući koncertnoj agenciji Honeycomb, Beograd se vraća na mapu bendova koji na svojoj turneji dolaze kod nas. Pored Yungblud-a, bili su i Enter Shikari u njihovoj organizaciji a očekuje nas i koncert najveće pop zvezde danas Ed Sheeran-a, više o Honeycomb možete pratiti na njihovim Instagram i Facebook stranicama.
Pre Yungblud-a nastupili su Only The Poets koji nisu bili nepoznati delu publike, koja je pevala sa njima i ispratila ih glasnim vriskom. Publika je bila pretežno mlada, za promenu na koncertima kod nas, na žalost nije bio rasprodat koncert ali je bilo sasvim dovoljno ljudi da ispune prvi deo Hangara i postavljene tribine. Ovako nešto je bilo očekivano s obzirom da Yungblud nije zastupljen na muzičkim portalima kod nas, a kamoli da bi se domaće radio stanice usudile da puste neku njegovu numeru. On ipak ima dovoljan broj obožavaoca u Srbiji koji su čak i bili inspirisani njegovim modnim stilom i tako došli na koncert.
Oko 21:15 časova, počelo je skandiranje publike u nameri da ga dozovu na binu, svetla se gase i počinje prepoznatljivi elektro zvuk, uvod u “superdeadfriends”. Euforija publike praćena Yungblud-om koji skače po bini, trči levo, desno, i pirotehnika koja dodatno podiže temperaturu obećava jedan neočekivano dobar koncert. Yungblud sa “Uncle Foster” majicom iz legendarnog filma Addams Familly u kariranoj zelenoj suknji odmah počinje sa bacanjem čaša sa vodom u publiku koja je tolliko glasna kao da su dva Hangara napunjena. Zvuk je od starta bio malo mutan, u nedostatku boljeg opisa, nije bilo preglasno ali ipak kao da je vokal mogao da bude malo izraženiji.
Bacaju mu gitaru i počinje “I Love You, Will You Marry Me” ispraćen vriskom iz publike i pevanjem zajednom sa njim. Osmeh na Yungblud-ovom licu je bio dobar pokazatelj da je ovo jedan od onih koncerata, kada se i bend na bini i publika spajaju u jedno, kada se desi razmena energije koja realno i ne može da se opiše ali treba da se doživi. Pre nego što je krenuo “The Funeral” Yungblud je bio već mokar od znoja jer on je jedan od onih koji uvek daju sve od sebe, neko ko je spreman da ostavi srce na bini jer publika ništa manje ne zaslužuje. A publika mu uzvraća pevanjem paralelno sa njim, ali i umesto njega.
Pozdravlja sve u Hangaru pre nego što kreće “California” koja kao da bi trebala da malo smiri atmosferu svojim sporijim ritmom ali sa ovakvom publikom koja peva skoro svaku reč atmosfera je samo podgrejana na veći nivo. Sa završetkom pesme “California” kreće vrisak publike od skoro jedne minute dok Yungblud stoji na bini sa veikim kezom na licu i nevericom u očima. “Serbia you are fucking crazy, this is gonna be the best night of your life”, sa osmehom kaže Yungblud i traži da u publici vidi moshpit, ali da svi paze na ljude oko sebe. “I am Yungblud and I am fucking crazy”, i kreće “strawberry lipstick” i oduševljenje publike ne može biti veće. Ne krije svoje oduševljenje atmosferom u Hangaru sa “I fucking love Serbia already”.
Počinje “Fleabag” samo da bi je prekinuo da izvede devojku iz publike da svira njegovu gitaru. “Hoćeš ti da sviraš gitaru na Fleabag? Da li znaš kako, ma siguran sam da znaš”. I devojka koju je predstavio kao Lea se penje na binu i postaje deo njegovog benda. Pesmu produžuju dodatnom solažom njegovog gitariste Adam Warrington-a, dok se Yungblud silazi u publiku. Na ovoj turneji Yungblud predstavlja još uvek neobjavljenu pesmu “Breakdown” koja je balada sa hip hop elementima i koja će svakako biti veliki hit ako se pita publika u Hangaru jer je ispraćena jakim vriskom. “Hoće li neko da me usvoji iz Srbije, jer ne želim da odem odavde!”
Uzima daire za “ice cream man” koja ponovo podiže atmosferu i publika peva svaki deo koji se traži od nje. Nešto što je važno za Yungblud-a je mentalno zdravlje ali i njegova borba protiv diskriminacije seksualnosti tako da je pre “Anarchist” održao mali govor da je ovo prostor u kome svako može da bude ono što jeste. U tom trenutku nešto sam primetio u publici da su neki počeli da grle druge, baš te o kojim je Yungblud pričao. “This is unity” kaže pre početka pesme, “podignite ruke svi, mnogo vas volim”, “Anarchist” je još jedna na kojoj se atmosfera još više podiže, osim pevanja sa publikom koje je već normalna stvar na ovom koncertu, traži od nas i da čučnemo i naravno skočimo kada je to potrebno ali gledati Yungblud-a sa kojom energijom on raspolaže, njegove pokrete na bini, skakanje, ples, trčanje i pevanje u istom trenutku je samo odraz jednog mladog umetnika koji voli ono što radi i koji živi za ovakve dane.
“Parents” je samo nastavila sa istom energojim dok je “When We Die (Can We Still Get High?)” malo promenila tok koncerta, balada koja se završila sa Yungblud-om na bini sa akustičnom gitarom i publikom koja peva sa njim.
U “Sex Not Violence” uvodi nas bubnjar Ben Sharp, na koga se fokusiraju svetla dok su ostali u mraku. Publika ponovo preuzima ulogu pevača što se nastavlja i na “I Think I’m OKAY” gde pevaju umesto Machine Gun Kelly-ja, sa kojim je snimio ovu pesmu. “Hoću da vas vidim na ramenima” i odmah su momci morali svoje devojke, sestre, drugarice da podižu da bi atmosfera na Lowlife bila kako je očekivao. Naravno, ponovo publika završava pesmu svojim pevanjem.
“god save me, but don’t drown me out” kreće sa visoko podignutim rukama a završava sa malim horskim pevanjem koje traži Yungblud i rukovodi publikom dok zadaje teme za pevanje. “Loner” se peva, svaka reč u refrenu pripada publici koja se poistovećuje sa ovom neizglasanom himnom generacije Z koja još uvek pronalazi svoje mesto u ovom konfuznom svetu. Na samom kraju pesma se produžuje solažom, dok njih troje, Yungblud, Adam i Silke Blansjaar na bas gitari, stoje na sredini dok pored njih rafali vatre ne prestaju, veličanstven završetak kako i ovaj koncert zaslužuje. “Ako neko ima nešto da mu potpišem budite tu izaći ću za dvadeset minuta”, reče Yungblud pre nego nestade sa bine. Sam koncert je trajao nešto manje od 90 minuta pa je publika bezuspešno tražila bis ali on se desio ispred Hangara.
Obezbeđenje je tražilo da izađemo napolje što smo i uradili. “Molim vas nemojte da ga gurate i vučete jako je umoran, videli ste kakva je to energija”, reče jedan visoki član obezbeđenja. I stvarno posle nekih dvadeset minuta pojavljuje se Dominic Harrison, poznatiji kao Yungblud, i ležerno priča sa fanovima potpisuje sve što mu guraju u ruke, uzima da puši njihove cigare, uzima telefone za selfije sa njima. Posle ovakvog koncerta odvojiti vreme za fanove to nije nešto što se često događa kod nas. Dobija plišanog ružičastog slona od jednom momka i kaže “pa ja imam istetoviranog ovakvog slona” i spušta trenerke da vidimo tetovažu na njegovoj zadnjici. Englezi koji su bili zaduženi da ga odvuku nazad su to morali da pokušaju više puta jer nije hteo da ide, čak i na ulazu u Hangar je zastao da ispuni želju za još neki selfi i autogram.
Malo šta bi moglo da se doda, ako bih trebao kao novinar da dam neko svoje mišeljenje, publika u Srbiji je željna ovakvih koncerata. Treba da gledamo bendove koji su aktuelni, nevažno je da li je koncert rasprodat ili ne, ovo su izvođači za koje nema malih koncerata jer ne sviraju za prodate karte već za fanove.
Mike Stankovich
