Da li imamo razloga da sumnjamo u Vladu Jelića i njegove kolege kada nam najavljuju filmove na televiziji?
Uglavnom zvuče tako prodorno i samouvereno da bismo im poverovali i u rast stope zaposlenosti, a kamoli u to da su poznati klasici poput Taksiste ili Lorensa od Arabije zapravo kultni filmovi. A oni to ipak nisu, jer ako je film istorijski značajan to ga ne čini odmah kultnim. A kada govorimo o kultnosti u mejnstrim filmovima, najčešće su to prvobitno previđeni i medijski nepropraćeni naslovi koji su prošli “mlako” i kod publike i kod kritike, sa nezavisnim i slobodoumnim autorima iza kamere i ispred uglavnom bez velikih zvezda.
Ono što ih čini kultnima je posedovanje vernih fan baza u kojima se nalaze “sledbenici” rasprostranjeni širom sveta sa istančanim znanjem o određenom naslovu, koji se oblače, pričaju, ponašaju kao likovi iz voljenog dela, u slavu kojeg takođe neretko organizuju i događaje.
Razlog zašto su među kultnima većinski samo inicijalno neuspešni i nepopularni filmovi verovatno leži u prirodnom buntovništvu često marginalizovanih podkultura među mladima (pank bi zato možda mogao da bude muzički pandan kultnom filmu). Tako da ako uzmemo u obzir sve navedeno, naslovi koji se najviše uklapaju u ovu priču i koji se često smatraju “najviše kultnim” su recimo: Roki horor šou, Paklena pomorandža, Veliki Lebovski, Nakaze, Ratnici podzemlja, Soba, Tačka prekida…
Čekajte, Tačka prekida? Point Break, akcioni hit s početka devedesetih? Možda deluje čudno, ali upravo taj. Od svog izlaska 1991. godine, ovaj film je zaradio i održao prilično veliku popularnost i priznatost, ali i stekao zavidan kultni status. Kako je to uspeo? Teško pitanje. Pre svega, rediteljka Ketrin Bigelou (Katanac za bol, 00:30 – Tajna operacija) tu vrstu statusa nije imala ni pre ni posle izlaska Tačke prekida.
U grupu stvaraoca koji su počinjali svoj put tih godina, a koji se mogu u manjoj ili većoj meri smatrati kultnima su Tarantino, Smit, Linklejter, ali nikako Bigelou, te stoga ne možemo reći da je ona razlog kultnosti s obzirom na ostatak filmografije koju poseduje, kao što nisu razlog ni učinak na blagajnama, niti reakcija kritičara. Velike zvezde Kijanu Rivs i Patrik Svejzi u glavnim ulogama su takođe možda garant popularnosti filma kod ženskog dela publike, ali nikako dobar preduslov za eventualnu armiju zagriženih fanova. Međutim, Tačka prekida je uspela da okrene ove faktore na svoju vodenicu, a da pritom doda još mnoge detalje i ukuse koji su od obične holivudske akcije tog vremena uspeli da stvore ubitačan i neprikosnoven kultni klasik.
Sam sažetak filma izaziva osmeh. Glasi ovako: mladi detektiv pokušava da se ubaci u grupu surfera ne bi li raskrinkao potencijalne pljačkaše banaka. A kada još čujete da se glavni lik zove Džoni Juta, teško je ne pomisliti da je film pokušaj parodije na B i C filmiće osamdesetih ili da je jednostavno najsuptilnija akciona komedija još od Komanda, s tim da ovo drugo možda stvarno i jeste. Dakle, neiskusni Juta upada među surfere i tu ga čeka harizmatični vođa Bodi, rođeni manipulator koji priča veoma poetično i filozofski, tako da se i sam detektiv ponekad zapitao o svojim životnim vrednostima i ciljevima. Na prvu loptu bi se moglo pomisliti da su Bodijeve surferske govorancije razlog kultnosti ovog filma i da su poslužile kao inspiracija mnogim gledaocima… ali to nije tačno. Međutim, postoji karakteristika Bodija i ekipe koja svakako jeste razlog. U pitanju je njihov način sakrivanja lica prilikom pljačkanja banaka. Naime, njih četvorica se maskiraju u bivše predsednike Sjedinjenih Američkih Država i taj prizor kada (ne bez simbolike) Regan, Nikson, Džonson i Karter drže sačmare i naređuju pražnjenje kase postao je jedna od najpoznatijih sekvenci u novijoj istoriji filma. Možda bi i sama banda pod nazivom Bivši predsednici bila dovoljna da Tačku prekida uzdigne iznad proseka i obezbedi joj mesto u antologiji kultnih naslova. Međutim, ovo je film koji pored toga ima i bar pet-šest scena surfovanja, dve scene iskakanja iz aviona od kojih u jednoj Džoni Juta iskače sa pištoljem bez padobrana i u slobodnom padu stiže Bodija u pokušaju da ga ubije, scene jurnjave kolima, scene jurnjave bez kola, kao i Gerija Bjuzija.
Takođe, ono što pomaže ovom filmu je savršena ozbiljnost sa kojom su savladani svi ovi segmenti (osim Gerija Bjuzija) i tu velika pohvala ide na račun Ketrin Bigelou. Otkačeniji reditelj bi možda od datog materijala napravio veću sprdnju nego što na papiru izgleda. Ona je shvatila da je sama radnja dovoljno suluda i odlučila se da je predstavi bez imalo karikiranja i prenaglašavanja ionako šašavih momenata. To dodaje izvesnu nadrealnu notu u određenim delovima filma i veliki je kvalitet koji doprinosi originalnosti ovog ostvarenja. Međutim, sve bi to možda bilo uzalud da jedan čovek nije tu – Kijanu Rivs.
Apsolutni centar čitave galerije likova i događaja u Tački prekida je Džoni Juta, a bez Rivsove izvedbe ceo doživljaj koji pruža ovaj film ne bi bio moguć. Često je osporavan zbog svoje “ukočenosti” u mnogim ulogama, ali taj nivo drvenosti koju donosi u ovu rolu je čak i njemu nesvojstven. Od prve scene, Jutu je nemoguće doživeti kao ozbiljan lik, jer sve što on izgovori deluje kao pokušaj imitiranja ljudskih emocija od nekoga ko uopšte ne zna šta to treba da znači. To dovodi do bezbrojnih situacija u kojima mi ne znamo da li bi Kijanu trebalo da bude ljut, besan, zabrinut, zaljubljen. Lepota ovog načina glume je u tome što mi njemu nikako ne možemo da poverujemo i u svakom trenutku smo svesni da ipak gledamo film, a samim tim nam je lakše da pređemo preko svih nelogičnosti i neverovatnosti u mnogim scenama i samo uživamo u njihovoj ludosti. Ovo naravno ne bi bila “lepota glume” već velika manjkavost da je u pitanju teška životna drama na primer. Ali budući da je to akcija koja se dešava van svih granica razuma, prilična indiferentnost i nerazumljivost glavnog lika je čak od pomoći. Uspešnost ovakvog metoda leži naravno i u neverovatnoj dopadljivosti Kijanu Rivsa, koja ga je i napravila zvezdom. Neekspresivni glumci, kojima još fali i šarma, poput recimo Rajana Goslinga, ne bi imali šanse u pokušaju igranja Jute. I zato dok bi možda mogao i veći broj glumaca da bude Nio iz Matriksa ili Ted iz Bila i Teda, slučaj Džonija Jute je jasan – samo Rivs dolazi u obzir.
Ali… holivudskim scenaristima je opet ponestalo inspiracije, pa su se odlučili da naprave rimejk još jednog filma koji to ni po koju cenu ne zahteva. Tako da će Tačka prekida biti još jedan u nizu klasičnih naslova na čijoj će slavi po drugi put pokušati da zarade produkcijske kuće, a publika će imati priliku da prisustvuje ponovnom rađanju Džonija Jute, Bodija i ostalih. Hoće li Luk Brejsi uspeti da na pravi način prikaže samu esenciju lika Jute poput Rivsa, a Edgar Ramirez stvori od Bodija jednog od velikih akcionih negativaca kao što je to Svejzi briljantno uradio i da li će Erikson Kor sve to ukomponovati tako da i Ketrin Bigelou bude zadivljena? Možda treba napomenuti da se rijaliti-predstava inspirisana originalnim filmom i Rivsovim performansom često smatra prvim događajem te vrste na svetu. Mislite da će rimejk navesti neke nove fanove na takvu inovativnost? Pa, za poneke stvari u životu se nikad ne zna i treba sačekati rezultat, pa suditi. Ovo nije jedna od tih stvari, tako da je odgovor na sva prethodna pitanja: ne.
Stefan Milivojević
