Iako sam želela da budem prva koja će napisati recenziju ovog albuma i smarala ih pitanjem – “Kada ćete da ga objavite?” desilo se nešto sasvim suprotno, napisala sam je poslednja. Ja uvek moram biti prva, pa makar to bilo i od nazad.
A zašto sam bila toliko nestrpljiva? Na stranu to što je Zoster jedan od moja tri omiljena benda današnjice. Istina je da sam imala priliku da preslušam ovo remek delo krajem juna 2023. godine, uz kafu na terasi hotela Šumarice u Kragujevcu i ono što sam tada čula ostavilo je takav utisak na mene da sam htela da sednem i napišem recenziju odmah, ali ipak ne… Mario nije bio u fazonu da slušamo album dva puta, a meni je trebalo da čujem tu čaroliju još jednom, makar. Od prvog preslušavanja prošlo je osam meseci, a ja sam albumom i dalje opčinjena.
Pošto pesme sa albuma “Najgori” svi već znate napamet, rade vas na neki vaš poseban način, odlučila sam da ova recenzija bude sve što svaka druga recenzija nije. Nema potrebe da vam skrećem pažnju na određene pesme, jer sve vam je u ušima odavno. Mogu eventualno da vam dosolim nekim sitnicama, ali suštinski tekst koji sledi….nemam pojma na šta će izaći. Kao i uvek kada je ovaj bend u pitanju, ide sve iz dubine duše, bez cenzure, samo iskreno, bez suviše filozofiranja.
Pre zvaničnog objavljivanja albuma, posle pesme “Kuda idu svi ti ljudi kada umru”, po malo su nas trovali spotovima za pesme “Čovjek želi da je ptica”, “Čovjek zvani činjenica”, “Mozak na pašnjak” i “Treba mi keš”. Ooooo, kako je to bilo namazano, odlično smišljeno, jer svaka od ovih pesama potpuno je drugačija jedna od druge, a toliko tekstualno i melodijski jaka da vas dovodi u stanje blage hipnoze.
Ustvari, ajde. Analiziraću pesme, ali samo malo 🙂 Realno, o svakoj bih mogla napisati doktorsku disertaciju.
Album otvara pesma “Kuda idu svi ti ljudi koji umru”, koja je objavljena za vreme f**king korone. Sećam se odlično tog momenta kada je pesma zaživela jer mi je celo to s**nje koje se dešavalo bacila u senku i sve što me je tada zanimalo je da slušam ovu pesmu ponovo i ponovo…i ponovo…i ponovo… Sam početak nam je pokazao da će novi Zoster imati jedan potpuno novi zvuk, a s druge strane opet toliko njima jedinstven. Muzička čarolija koju oni prave je zaista to….ČAROLIJA! Sitntisajzeri iz prošlog veka, elektronika, sve to je novost kada je album “Najgori” u pitanju, a reggae ritam je tu da nas podseti na same početke ovog fenomenalnog benda.
“Najgori” – Pesma po kojoj album nosi ime nije sasvim slučajno odabrana. Ako niste primetili, album “Najgori”, tačnije tekstovi ovog albuma vrlo su smišljeno poređani baš tako kako jesu jer “Najgori” je cela jedna zaokružena priča, koja će nadam se jednog dana inspirisati nekog reditelja da ga pretvori u film. Elem, ova pesma je ritmički i melodijski čista elektro-hipnoza 21. veka!
“Treba mi keš” – Ova pesma mi se najmanje dopada od svih na ovom albumu, ali daleko od toga da mi se ne sviđa uopšte. Ovo je još jedna pesma iz serijala elektro-hipnoza 21. veka samo sa primesama zvukova sa početka osamdesetih, rekla bih. Prilično retro i to je ono što je čini vrlo zanimljivom.
“Mozak na pašnjak” – Sam naziv ove pesme dovoljno govori. Da uprostimo, iako ova pesma ne zaslužuje nikakvo uprošćavanje jer je poruka PREJAKA, obrni okreni, šta god radili i ma koliko se trudili kako bi se izborili sa svim izazovima koji nas konstatno okružuju, kraj nam je svima isti. I zato mozak na pašnjak. Vrlo inteligentno, kao i sve na ovom albumu, dodati su prateći vokali koji zvuče kao da su ih otpevala neka deca, nisam sigurna da li su, ali svakako efekat je postignut.
“Jesam ti rekao” – Još jedna izuzetno uspešna kombinacija retro i modernog zvuka u pesmi koja je emotivna klackalica i suočavanje sa svim nedaćama koje nas snalaze sumirane u dve rečenice “Nemoj mi reći da nisam ti rekao, a ja neću ti reći jesam ti rekao” … “Jesam ti rekao”.
“Čovjek zvani činjenica” – Kada je ova pesma objavljena pomislila sam, “Ma od ove nema šanse da će biti bolja”! Istina jeste da mi je ova pesma i dalje jedna od najdražih. Da li je to zbog tog latino vibe-a, da li zbog tih fantastičnih trubačkih dionica, da li zbog teksta koji je potpuno ludački, šta god da je, ova pesma je ona koja mene vadi iz najdubljeg “skenj” stanja i tera me da zanjišem kukovima. Još jedno remek delo.
“Tadija” – Ok, Tadija. Tu si. Konačno si pokazao svoje lice. Ova pesma je možda moje najveće prijatno iznenađenje. Mračna, teška, sa izuzetno dramatičnim klavirom u pozadini i blago veselim pratećim vokalima u isto vreme! Od melanholične melodije na početku, ZVEČKAMA nas postepeno uvode u potpunu eksploziju koja nas razbaca na sve strane. Usudiću se da napišem….Kakva pizdarija pesma!!! Aplauz i naklon!
“Čovjek želi da je ptica” – Opet nam Tadija priča priču i lagano vozi kroz pesmu sjajnim dramatični aranžmanima gudačkog kvarteta koji ovu pesmu čine čistim umetničkim delom. Kakav moćni bubnjevi u refrenu!
“Ja sam svoje voljeno” – Čekajte…. Kako je uopšte moguće da od jednog naivnog početka sa pucketanjem prstima takvom gradacijom uz fenomenalne klavirske aranžmane (ne samo klavirske) dođemo do potpunog emocionalnog vatrometa uz eksploziju gitara i bubnja…kako? Mene melanholija, kao i građenje pesme neodoljivo podseća na veliki hit “Somebody that I used to know”. To je taj đir, to je taj vibe, samo ako mene pitate, Zoster to radi mnogo kvalitetnije. Ali kakav klavirski momenat nakon dela “Ja sam mislio, ma ništa ti nisi mislio, ti si srao…” koji ti tačno melodijski kaže…”Misliti i srati nije isto”. Bravo!
“Bajna” – Jedina prava balada na ovom albumu u kojoj se svako od nas pronalazi stoprocentno. Sa aranžmanom koji nije sa ove planete, ova pesma je sve što vam treba na kraju ovog albuma da vas potpuno baci u trans iz kog ne želite nikada da izađete. Nežna melodija, emotivan tekst i svemirski aranžman je kombinacija koja je definitivno ispred svog vremena.
Ono što ovaj album čini čistim remek delom su tekstovi koji nas teraju da duboko zaronimo u najdublje skrivene kutke svoje duše, nenormalno dobri aranžmani koji su bukvalno kao sa druge planete, vrhunski profesionalci i muzičari koji čine ovaj bend i koji sviraju sve ovo svakim delom svoga bića, i za kraj hipnotišući vokal kojim Mario maestralno vlada od najdubljih do najviših tonova. I kada na svo ovo savršenstvo dodam svu magiju njihovog live nastupa, dolazim do samo jednog zaključka: Zoster je najspecifičniji, najjedinstveniji, bend koji je godinama ispred svog vremena i bend čija muzika će godinama vredeti sve više.
Evo dragi moji Zosterovci, ipak napisah ja tu recenziju.…u sitne noćne sate.
Andrea Magazin
