PODELI
Foto: Slavoljub Radojević

Pre godinu dana na istom mestu družili smo se sa ČBSovcima na promociji novog albuma “Stanimo u gard”, sinoć smo glasno i zajedno pevali te pesme koje su već “prohodale”, a crvene rukavice zamenili aplauzima za 25 godina istrajne borbe na našoj muzičkoj sceni. Borba u pravom smislu jer, kako reče Miki, “došlo vreme da bend koji postoji 25 godina proda 200 karata u ovolikom gradu”.

U pravu si, Miki, strašne su to stvari u današnje vreme, gadna borba i gard se ne spušta lako. Utešno je to što je tih 200 zapravo onih 200 najvernijih koji vas iskreno vole i cene, a došli su zbog vas iz drugih gradova, pa čak i drugih država.

Na ovo gostovanje ČBS je poveo i svoje kolege iz Kragujevca, bend Nikom ništa.  Njihovu muziku odlikuje nešto tvrđi zvuk. Postoje već duže vreme, ali prvi album “U inat Sivilu” objavili su 2019. godine. Sinoć su ih gosti novosadskog Shamrock bara dočekali i prihvatili široko raširenih ruku te verujemo da su sa bine otišli ispunjeni dobrom energijom.

A u međuvremenu željno se iščekivalo da Miki, Mikica, Sava i Lune izađu na binu.

Bila je to jedna od onih svirki na kojima želiš da se zamrzneš u određenom trenutku koji će trajati zauvek. Problemi koji te prate ostanu ispred lokala, tu je samo muzika koja te razume. Ne želiš da se završi, da Miki otpeva “Gotovo je” iako je i to jedna od omiljenih. Sve su omiljene, uistinu.

“Superherojski” su započeli ovo veče dok je publika, nošena emocijama, burno reagovala od starta te se činilo da je prva pesma zapravo neka deseta kad se već sve razbukti i ustalasa. Ruke u vazduhu i horsko pevanja, iako zvuči kao kliše, zaista je dominiralo tokom sat i po isporučivanja neprolaznih hitova, kao i pesama sa poslednjeg albuma koje su tek “prohodale”.

Uvek je vrlo emotivno dok slušamo “Nebeski bend” te se setimo ne samo talentovanog mladog Makedonca koji je nesrećno nastradao već i mnogih drugih koji su nas prerano napustili. Kad odrasteš uz određeni bend, u ovom slučaju uz šumadijske Ramonse, prisustvo na svirci ti dođe kao čitanje starog dnevnika i istovremeno ispisivanje novih stranica. Uvek se prošetamo kroz tunele svoje prošlosti i isprozivamo duhove da im kažemo da nam ništa staro ne nedostaje i govorimo “NE” za sve godine koje su prošle uzalud.

“Peron dva” bi mogla da postane internacionalna, bez obzira na to što kada je pisana migranati nisu bili ni u najavi, kao i pesma za sva naša besciljna lutanja od rodnih gradova do onih u kojima ćemo imati kao veće šanse, a najveća šansa je da ćemo se u međuvremenu izgubiti. Što nas dovodi do toga da slušanje benda, kao i čitanje knjige, u svakom životnom dobu otvara neke nove dimenzije.

Ljubav nije tamo gde stanujem ja već tamo gde se skupimo da je nesebično podelimo na jednake delove kao sinoć u Shamrock baru.

Udruženim snagama napisale Mina Erić i Ivana Jovanović 

Foto: Slavoljub Radojević