PODELI

Nezahvalno je pisati izveštaje sa ovakvih dešavanja jer će ljudi pomisliti da preuveličavaš stanje da bi se uvlačio organizatorima zbog nekih narednih koncerata koje planiraju. Ali niko ne shvata kako je teško preneti u reči tu sinergiju koja se stvorila između bendova na bini i publike. To je nekako glavni utisak sinoćnjeg koncerta Thy Art Is Murder u beogradskom Elektropioniru. Trenutno su na evropskoj Death Dealers turneji na kojoj su posetili i Srbiju zahvalnošću i požrtvovanju MTA Promotion ekipe. Jedno je sigurno sinoć smo svi došli zbog jednog od bendova koji su svirali, a otišli kući kao fanovi barem dva ili sva tri.

Umesto Emmure koji su im predgrupa na nekim od datumima turneje u Beogradu smo dobili duplo zadovoljstvo sa momcima iz benda YOX i devojkama iz Nemesis. Satnica se strogo poštovala tako da su Yox već u 20:30 bili na bini. Publike je naravno bilo manje jer mnogi dođu kasnije samo zbog glavnog benda. To je iskreno bila šteta jer ne znaju šta su propustili. Yox su u pola sata svog nastupa dobro zagrejali prisutne ubitačnom kombinacijom breakdown-ova sa teškim rifovima.

U deset minuta posle devet časova na binu su već bile devojke iz benda Nemesis. Moraću da budem brutalno iskren – ja ono nisam očekivao. Posle nekoliko pesama koje sam čuo sa Youtube-a nisam ni bio svestan o kako kvalitenom bendu se radi. Njihova muzika, scenski nastup i sama svirka je delovala daleko od onoga što očekuješ od benda koji je na početku karijere. Nema to veze što su u pitanju devojke jer u muzici takve podele ne postoje, Nemesis su bend koji je stvoren za velike stvari. Njihov nastup nije ostavio ovakve utiske samo na nas u publici već i na Thy Art Is Murder koji su im posvetili pesmu The Son of Misery pred kraj svog nastupa.

Onda očekuješ Thy Art Is Murder, a upravo te oduvale Nemesis, a pre njih Yox, a iz razglasa čuješ We Like to Party! od Vengaboys, iritantno veselu dance numeru. Tako Australijanci vole da započnu svoje koncerte, da malo opuste publiku pred terorom koji ih očekuje. I tako je i bilo, kreću sa Dear Desolation, nastavljaju sa Puppet Master, ubijaju sa Holy War. Odmah kreću šutke, crowd surfing, pevanje iz publike. Mali prostor u Cetinjskoj 15 nije bio preterano pogodan za sve ono što je publika htela da uradi, ali ipak im je to uspevalo. Predeo između šanka i bine bio je krcat ljudima. Kišni julski dani su pogodovali da ne bude plus 50 unutra, ali svi su od ovakve atmosfere već bili okupani u znoju. Energija koja je dočekala Thy Art Is Murder je za kratko vreme preneta i na binu pa je CJ McMahon kome je publika skandirala između pesama prihvatio igru i prepuštao pevanje publici. Obraćanje prisutnima koristi da se zahvali što smo u ponedeljak došli da otpratimo njegov bend i priča kako je oduševljen Srbijom. Moram da priznam da je delovao iskreno jer ne izgleda mi kao folirant. Foliranja nije bilo ni na bini ni u publici. U priči sa nekim momcima posle svirke priznaju mi da su došli da podrže domaće bendove ali su oduševljeni onim što su doživeli od Thy Art Is Murder koje do danas nisu ni slušali. Od svih odsviranih The Purest Strain of Hate i Shadow of Eternal Sin su očekivano bile najbolje ispraćene od publike kao neke od poznatijih pesama njihovog repertoara. Neizbežno, ali na totalno odobravanje je odsvirana i njihova verzija Rammstein hita Du Hast koja je još dodatno iscrpla već umornu publiku. Usledio je glavni singl aktuelnog albuma Dear Desolation pesma Slaves Beyond Death i za kraj su ostavili himnu Reign of Darkness i otišli sa bine posle malo više od sat vremena svirke. Ako neko misli da je to bilo nedovoljno on onda nije bio sinoć u Elektropioniru. Svirali su onoliko koliko su svirali i na ostalim koncertima ove turneje, jer nije važno koliko ćeš dugo da sviraš već kako ćeš da sviraš!

Zvuk nije bio preterano jak što je pogodovalo u nekim pesmama, ali je smetalo u drugim jer se vokal manje čuo. Predgrupe su bile nepotrebno glasnije, pa su oni pored razglasa morali da stavljaju čepiće u ušima. Ipak sve nije bilo preglasno što je idilično za prostor kakav je Elektropionir. Voleo bih da je bilo više ljudi, da nema igla gde da padne, ali to se na žalost nije desilo. Šteta, oni koji nisu bili pristuni ne znaju šta su propustili.

Mike Stankovich

Foto: Ivana Jovanović