john_lenon

Džon Lenon: politika i rokenrol

Heroj radničke klase je prava stvar…

„… Ja sam oduvek imao političku svest, znaš, i bio sam protiv statusa quo. To je sasvim razumljivo ako si odgajan, kao što sam ja bio, da mrziš policiju i da je se plašiš kao svog prirodnog neprijatelja i da prezireš vojsku koja odvlači ljude da poginu negde daleko. Hoću reći, to su razmišljanja čoveka iz radničke klase, ali počinju da blede kad postaješ stariji, kada te zaokupi porodični život i kada se utopiš u sistem. Ja nikada nisam bio apolitičan, iako sam se privremeno okrenuo religiji u vreme kada sam redovno koristio LSD, tokom ’65. ili ’66. I ta religioznost je bila direktna posledica života koji sam vodio kao superstar, bežao sam u religiju da bih se osetio slobodnije… U dve knjige koje sam napisao, iako su pisane u stilu Džojsovog brbljanja, ima dosta napada na religiju, a napisao sam i scenario za predstavu o radniku i kapitalisti. Još od detinjstva sam bio satiričan prema sistemu…“

Džon Lenon (1940, Liverpul – 1980, Njujork)– gitarista, pevač i kompozitor legendarnih Bitlsa (1962-1970) ostaće zauvek upamćen u svetu rokenrola kao autor mnogih neprevaziđenih pesama, beskompromisni i slobodoumni umetnik i buntovnik bez razloga, duhoviti cinik nesklon konformizmu uvek spreman da iskreno o svemu kaže ono što zapravo misli, ideolog jednog od najslavnijih bendova koji je bez ispaljenog metka podigao ,, revoluciju na svim frontovima“ i osvojio lepotom i muzikom svet. Lenon je bio najbritkija i najkontroverznija ličnost liverpulskih ,, čupavaca“, autentičan i istinski originalan umetnik i čovek koji se nikada nije priklanjao kolotečini, vladajućim ukusima, pomodarstvu i opštoj komercijalizaciji svega i svakoga.

Istovremeno, rastom popularnosti Bitlsa i njihovim sve većim uticajem u svetu, zahvaćem vrtlogom društvenih promena tokom šezdesetih godina 20. veka, turbulencijom antiratnih protesta, studentskih nemira i borbe za građanska prava, Lenon vremenom postaje jedan od najbitnijih predvodnika borbe za mir u svetu, pacifista, levičar i revolucionar sa gitarom u ruci, trn u oku moćnika Velike Britanije i Amerike, pre svih.

,,Prava revolucija šezdesetih, moćnija i važnija za zapadnjačko društvo više od bilo kog njenog spoljašnjeg nusprodukta, bila je unutarnja revolucija osećaja i pretpostavki, revolucija u glavi. Malo je ljudi koje nije dotakla i, kao rezultat promena u svetu, bile su mnogo dublje nego što bi bile čisto političkim menjanjem. Bila je to revolucija običnog čoveka i u njemu i revolucija čiji manifest, sa svim svojim porocima i vrlinama, gubicima i dobicima, konfuzijama i lucidnostima, nigde drugde ne može tako živopisno da se čita kao u pesmama Bitlsa“.

U svom zametku, od svojih ranih dana tokom pedesetih, rokenrol muzika počivala je na pobuni protiv licemerja, podela, nepravdi i učmalosti sveta i društva koje je počivalo na besmislu ropskog i nekreativnog rada i konzumaciji proizvoda koji su proisticali iz takve postavke izrabljivčkih sistema zaglupljivanja i iskorišćavanja otupelih masa. Rokenrol je u svojoj dubokoj suštini bio pokret protiv rasne i socijalne neravnopravnosti u svetu, potreba za radikalnom promenom svesti i vrednosti sa željom da se svet učini boljim, prijatnijim i pravednijim mestom za život, potreba da se svim ljudima omogući da jednako uživaju u blagodetima savremene civilizacije…

Iz tog i takvog miljea i potrebe iznikao je tokom druge polovine šezdesetih godina 20. veka revolucionar i predvodnik, politički osvešćeni Džon Lenon, neko ko će se godinama kasnije sa ogromnom dozom ironije, zajedljivosti i sarkazma osvrnuti na godine bitlmanije i šarenih laža i krenuti put Amerike, obećanje zemlje, sa željom da je korenito promeni i vrati izvornim, pionirskim i pravim vrednostima…

Nakon što će na antologijskom, tzv. ,,belom“ albumu Bitlsa (1968) dati svoje viđenje (još uvek sa zadrškom i dozom skepse) radikalne promene sveta u pesmi Revolucija, a već naredne godine svetu ispevati pacifističku himnu Dajte šansu miru, Lenon će se posle zvaničnog raspada Bitlsa (1970) okrenuti mnogo iskrenijoj i ogoljenijoj solo karijeri i sa suprugom Joko Ono krenuti put Amerike. Krenuće kao bivši Bitls i politički aktivista u ,,obećanu“ zemlju( koja ga nikako neće prihvatati i razumeti) i beskompromisno i hrabro stati na stranu radikalnih levičarskih pokreta, vremenom postajući glavna meta praćenja i zavere od strane ozloglašenog FBI.

„Sve revolucije su počinjale kada su Fidel ili Marks ili Lenjin ili kogod, koji su bili intelektualci, uspeli da dopru do radnika. Skupili su ljude oko sebe i izgledalo je da radnici shvataju da su eksploatisani. Oni se ovde još nisu probudili, još uvek veruju da su Tv ili kola rešenje. Trebali bi ste da pokrenete studente levičare da razgovaraju sa radnicima“, objašnjavao je Lenon po dolasku u Ameriku …

Što se same Lenonove muzike tiče (nakon razlaza Bitlsa) on se okreće mnogo ličnijim i politički angažovanijim pesmama. Vrhunac svega bile su nezaboravne, potresne, revolucionarne i beskompromisne, protestne pesme koje su smelo udarile u temelje jednog rigidnog i nehumanog društva, udarile u temeljne ,, vrednosti“ sveta zasnovanog na lažima, dvostrukom moralu i bogaćenju na račun nesreće drugih ljudi… Bile su to besmrtne: Working class hero i Imagine, kao i totalno politički obojen, pun gneva i cinizma, album Some time in New York city , koji su zaokružili jednu životnu i društveno angažovanu priču hrabrog čoveka i umetnika, rokera u srcu i duši…

Prva od pomenutih, Lenonov poziv na revoluciju, pesma Heroj radničke klase (sa kultnog, prvog pravog i verovatno njegovog najboljeg solo albuma – ,, John Lennon/Plastic Ono band“1971.) predstavljala je zajedljivu lenonovsku kritiku razlika među socijalnim klasama ili, po rečima samog autora bila je to ,, pesma koja govori o radniku koji se probija u tzv. srednju klasu tj. mašinu  (za mlevenje ljudskog mesa i dostojanstva)…

                                 „Čim se rodiš teraju te da se osećaš beznačajnim

                                 tako što ti ni za šta ne daju vremena

                                 i dok bol ne dostigne vrhunac, ništa i ne osećaš,

                                 treba biti heroj radničke klase…“

Pesma je urađena u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa akustičnom gitarom, dubokim uverenjem, minimalizmom, osenčenom atmosferom od koje zastaje dah, nekoliko akorda i glasom punim rezignacije, gorčine i prezira…

                                 „Vređaju te kod kuće, ponižavaju u školi

                                 mrze te ako si pametan, preziru lude

                                 dok ne poludiš ne možeš da igraš

                                 po njihovim pravilima,

                                 treba biti junak radničke klase.

                                 Pošto te tako maltretiraju i plaše 20 godina

                                 očekuju da odlučiš čime ćeš da se baviš

                                 kada od silnog straha

                                 ne možeš valjano ni da funkcionišeš,

                                 treba biti lider radničke klase…“

Kao pozadinski efekat kamerne atmosfere nelagode i jetke zatamnjenosti rađa se otrežnjavajuća upitnost i misao: kako se izvući iz mulja u kojem opstajemo od trenutka kada dođemo na svet, do časa kada muzika utihne i mi zauvek odlazimo? Kako se postaviti i opstati u svetu gde je gotovo sve, pre svega njegove temeljne vrednosti, uzdrmano i dovedeno u pitanje? Gde je nestala humanost, saosećajnost i ljudsko dostojanstvo u suludoj trci za profitom gde se ne biraju sredstva i gde se preko svega i svih gazi? Zašto je tako teško sačuvati mir u svetu, gde su nestale temeljne vrednosti na kojima počiva ljudski rod: ljubav i sloboda?

                                 „Drogiraju te religijom i seksom i televizijom

                                 a ti misliš da si tako uman

                                 i da ne pripadaš klasama, da si slobodan

                                 ipak, koliko mogu da vidim,

                                 ostaješ i dalje jebeni seljak,

                                 heroj radničke klase je prava stvar…“

Lenon na sebi svojstven način, sa mnogo jetkog cinizma, oštroumnosti i duha ironično razobličava nametnuto stanje stvari i u intervjuu objašnjava: ,,Mislim da je koncept pesme revolucionaran i nadam se da je bliži radnicima nego prostitutkama i homoseksualcima. Reč je o sopstvenom iskustvu i nadam se da je ovo tek upozorenje ljudima. To je revolucionarna pesma i ne samo po sebi, već pesma za revoluciju“.

A onda, brutalno i bez pardona, istresa svu gorčinu do kraja u poslednjoj strofi ne ostavljajući mesta bilo kakvoj sumnji o trulom kompromisu i jednostavno poručuje slušaocu: ,,Sledi me“.

                                  „Govore ti da na vrhu još ima mesta

                                 ali prvo moraš da naučiš da ubijaš sa osmehom

                                 ako hoćeš da budeš poput tih na vrhu

                                 treba biti heroj radničke klase

                                 ako hoćeš da budeš heroj, sledi me …“

Neka od ključnih pitanja savremene civilizacije su tu. Lenonova slika sveta nije nimalo prijatna i ne ostavlja mesta kompromisima…

 ,,Šta su šezdesete stvarno promenile? Ništa! Nema nevinosti, nema spasa svetu nakon 5000 godina irelevantne civilizacije. Nakon šezdesetih godina ništa se nije dogodilo, osim što smo se svi obukli. Ista kopilad je na vlasti…čine tačno iste stvari, prodaju oružje, ubijaju ljude po ulicama. Ljudi žive u jebenoj bedi sa pacovima koji gamižu po njima“.

I pre nego što će se povući u samoizgnanstvo i izolaciju kao razočarani buntovnik i revolucionar (godine 1976, sve do trenutka povratka 1980. sa novim albumom ,,Dvostruka fantazija“) i pre nego što će konstatovati da ,, životarimo u svetu bez nevinosti, svetu kome odavno već nema spasa“, postavši decembra 1980. u surovom atentatu od strane SAD još jedna od brojnih žrtava bezdušnog zlog starog sveta, Lenon će poslati još jednu snažnu (ovaj put mnogo melodičniju) poruku svetu – poruku da se ,,zamisli“ pre nego što bude suviše kasno…

„Trebalo bi da se približimo mladim radnicima, jer su to ljudi koji imaju u sebi najviše idealizma i najmanje straha. Pičili su me zbog toga što sam tražio da se da vlast narodu, tvrdeći da nijedan društveni sloj ne bi trebalo da poseduje vlast. Narod nije ,, sloj“. Narod, to smo svi mi. Smatram da bi svako trebalo da raspolaže svim dobrima podjednako, i da narod treba da poseduje deo fabrika, i da je njegovo pravo da odredi ko će njima upravljati i ko će šta raditi“.

Nakon ,,heroja radničke klase“, godinu kasnije, svetlost dana ugledaće Lenonova najpoznatija i najcenjenija post-bitls pesma, još jedan poziv na revoluciju, temeljnu izmenu ,,vrednosti“ posrnulog sveta predrasuda i zabluda…

                                 „ Zamisli da nema raja

                                 lako je ako pokušaš

                                 da nema pakla pod nama

                                 iznad nas samo nebo

                                 zamisli da svi ljudi žive za danas…“

Pesma Zamisli Lenonov je poziv ljudima da snagom srca, uma, duše i pozitivne energije pokušaju stvoriti novi svet, svet bez zla, mržnje, pohlepe, podela i zavisti. Vazdušasto obojena i melodična ,, Imagine“ svojom jednostavnom melodijom, glasom i klavirom osvaja svakog dobronamernog čoveka, spremnog da se zarad opšteg dobra odrekne samoživosti, gramzivosti, mržnje i zavisti i okrene iskrenoj viziji jednog zanesenog sanjara.

                                 „ Zamisli da nema država

                                 to nije teško

                                 ničeg zbog čega bi se ubijalo i umiralo

                                 i da nema religija

                                 zamisli sve ljude da žive u miru…

                                 Zamisli da nema svojine

                                 pitam se da li možeš

                                 da nema potrebe za pohlepom i glađu

                                 bratstvo ljudi

                                 zamisli sve ljude da dele ceo svet…“

Lenon na sledeći način objašnjava viđenje njegova dva najuspešnija solo albuma – ,, John Lennon/Plastic Ono band“ i ,, Imagine“, kao i uspeh njegove najbitnije, revolucionarne pesme: ,,I pesma i ceo album ,,Imagine“ su ista zamisao kao i ,,Working class hero“, ,,Mother“ ili ,, God“. Ali, prva ploča bila je previše stvarna za ljude i niko nije želeo da je kupi. Sada je ,, Imagine“ veliki hit svuda u svetu. Jedna anti-religiozna, anti-nacionalistička, anti-kapitalistička pesma, ali obmotana šećerom. Sada razumem kako treba raditi – poslati svoju poruku sa malo slatkiša“… A onda, u refrenu progovara iz ugla sanjara o nekom drugom, mnogo boljem svetu koji je za njega i njemu slične ljude dobre volje ostao do današnjih dana nedosanjan…

                                 „Možda ćeš reći da sam sanjar

                                 ali, ja nisam jedini

                                 nadam se da ćeš nam se jednog dana pridružiti

                                 i svet će biti kao jedan…“

Nažalost, snovi Džona Lenona, kao i mnogih velikih ljudi pre njega, o nekom boljem i pravednijem svetu, raspršili su se 8. decembra 1980. godine na okrvavljenim pločnicima grada Njujorka- moćnici i zlotvori sveta ugasili su pucnjima ovozemaljski život jednog velikog čoveka, humaniste, idealiste, sanjara i revolucionara iza kojeg je ostala neprocenjiva muzička zaostavština i misao da sve u stvari zavisi od nas samih, ma koliko to sanjarski i donkihotovski suludo zvučalo…

„Mislim, jedino kada radnici shvate u kakvoj se poziciji nalaze, kada uništimo san kojim su okruženi možemo uništiti kapitalistički eksploatatorski sistem. Radnici misle da žive u divnoj državi u kojoj postoji sloboda govora. Imaju kola i televizore i misle da se život svodi na to. Dopuštaju da im gazde naređuju, da im decu sjebavaju u školama. Oni sanjaju tuđi san, a ne svoj. Treba da shvate da su crnci i Irci pod represijom i da će oni biti sledeći. Tek kada postanu svesni toga, moći će da nešto stvarno promene. Radnici će preuzeti sve. Kao što je Marks rekao: Svakom prema potrebama. Ne treba tešiti ljude ili učiniti da se osećaju bolje, naprotiv, treba da se osećaju sve gore, da im stalno nabijaš na nos kroz kakva sve poniženja i degradacije prolaze da bi dobili svoju dnevnu nadnicu…“

Možeš da naučiš da ubijaš sa osmehom ili pak pokušaš da se izboriš za neki bolji i pravedniji svet, sledeći samo svoje srce i iskreno verujući da je snagom ljubavi sve moguće…

Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da si zapravo prazan i siromašan u srcu i duši… Možeš da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da si zapravo stvarno bogat živeći za druge i čineći samo ono što želiš da drugi čine tebi…

Možda ćeš reći da sam sanjar, ali ja nisam jedini… Poslušaj svoje srce…

Posvećeno uspomeni na velikog sanjara, Džona Lenona

Dragan Uzelac Mici

Foto: John Lennon Facebook page

 

 

 

 

Comments are closed.