PODELI

Za kraj ovogodišnjeg EXIT festivala, tačnije njegovog prvog dela koji se održao na Petrovaradinskoj tvrđavi, pokušaćemo da vam dočaramo, kako četvrto veče na nekoliko bina koje smo obišli, tako i dobar deo onoga što se ne može često pročitati u klasičnim reportažama. To su tehnički detalji viđeni okom običnog posetioca koji nije morao da jurca sa bine na binu kako bi što više toga video, čuo i onda vama preneo. Krenimo redom.

 

Main stage – Zemlja gruva, Plejboj / Filip Stefanović

Posle savršenog trećeg dana, što se tiče programa, vremena i posećenosti, svi smo očekivali da će i poslednji dan proći bez kiše i blata. Na žalost, u poslednjem momentu pred otvaranje kapija – provala oblaka! Čekajući pod nekim šatorm na NGO vašaru da stane kiša i počne prvi koncert na main-u, moje uzbuđenje je raslo.

Zemlja gruva, kao prva na najvećoj bini za poslednji dan, je počela da gruva u 20h. Ovo je njihov prvi nastup na main-u, mada broj posetilaca nije bio baš veliki pogotovo kada se uporedi prostor koji može da primi 35.000 ljudi. Međutim, energija koju je izneo bend zanemarila je taj faktor kao i blato koje je ponovo bilo svuda, čak su neki igrali u barama, pa i u kupaćim gaćama. Ovaj, nazvaću ga big bend u malom, je pokazao uigranost i sigurnost u izvođenju pesama sa oba albuma. Kao što je Zoe Kida rekla „Oterali smo kišu muzikom“ obostranom energijom koja se osetila na main-u. Uvek mi je žao kad ovako dobar bend svira suviše rano, pa samim tim i kratko. Radije sam za to da takav bend kao i Plejboj koji je bio posle njih, sviraju na Fusion-u kao line up, al ko pita Fihtea. 🙂

„Plejboj – najbolja jugoslovenska grupa svih vremena“ što bi rekla dečica u spotu za pesmu „Zajedno“, koju na žalost nisu odsvirali, ali opraštam im. Počeli su u 21h sa instrumentalom iz filma „Do koske“ i najavili da će biti i starih i novih pesama, čak i jedna promotivno, za koju su snimili spot koji treba da izađe uskoro. Gitara, bas, saxofon i bubanj su dobitna kombinacija za punk- rock – soul – funky bend. Povratak na EXIT posle 8 godina sa energijom koju imaju momci od po 20 godina, a toliki Pjeboj ima staž, dovela je jos ljudi na main. Izvođenje hitova kao što su „Znaj“, „Grizi metak“ i „Superstar“ zagrejali su ljude na početku ovog poslednjeg festivalskog dana.

IMG_2153

Main stage-Hurts, Suede / Ivana Jovanović

Sinoć su na glavnoj bini bila dva hedlajnera iz Velike Britanije, Hurts i Suede. Iako je Hurts bend novijeg doba i kraćeg staža, uspeli su da napune prostor ispred glavne bine dok je tokom nastupa njihovih sunarodnika publike bilo osetno manje. Oba benda, pored odlične muzike i vrhunske produkcije, krasi i elegancija koju sam morala da pomenem jer je to u ovom slučaju bio „Začin C“ za potpuni ugođaj.
Impresivom izgledu bine za nastup benda Hurts dala je scenografija koja je podrazumevala dodatnu rasvetu. Theo Hutchcraft samim načinom izlaska na binu odmah je skrenuo pažnju na sebe. Njegova ličnost bila je epicentar ovog koncerta što me stavlja u dilemu da li je toliko pun samopouzdanja ili je pak narcisoidan do bola. Euforija je zavladala već na početku koncerta, a žensku publiku dodatno je osvojio bacanjem ruža koje su u rajder listi zahtevali od organizatora te se ovaj scenario i pretpostavljao.

Suede je nastupao odmah nakon njih, ali pred mnogo manje ljudi. Njihov nastup nije podrazumevao popmeznu scenografiju već prateće vizuale na video bimu koji nisu uspeli da nam skrenu pogled sa gospodina Brett Andersona, ali su upotpunili atmosferu. Vidi se odmah da je to neka druga škola u odnosu na gore pomenutog pevača. Izrazito energičan na bini, a opet totalno drugačiji, Brett nije bio jedini koji je privlačio pažnju. Moram pomenuti da je basista Mat Osman izazvao moje simpatije svojim scenskim nastupom jer je plesao sa svojom gitarom od kako je uzeo u ruke. Oba benda slušala sam prvih pola sata i za to vreme prikazali su sve svoje kvalitete, s tim što bih ja lično bolju ocenu dala za Suede.

Suede

Explosive stage / Ivana Jovanović

Na Explosive bini nastupao je jedan izrazito zanimljiv post rock bend koji dolazi iz Seula, Jambinai. Petorka koju čine dve devojke i tri momka nastupala je tik pred glavne zvezde, Sabaton, te mi se čini da je ona omladina koja je zagrlila ogradu ipak došla da sačuva sebi mesto, a ne da namenski čuje Koreance. No, svakako i ovi omladinci i svi mi ostali koji smo zbog njih došli mogli smo da uživamo u sprecifičnom i žestokom zvuku koji proizvode kombinacijom tradicionalnih i modernih instrumenata. Počeli su vrlo energično numerom „Time Of extinction” u kojoj do izražaja dolazi tradicionalni instrument čije ime zaista ne znam, ali zvuči brutalno.

Na Sabaton nisam uspela da stignem na početku te nisam mogla da se probijam kroz masu do prvih redova, a izgleda da su se samo tamo čuli dovoljno jako. Nisam sigurna da li su oni bili tiši (u šta sumnjam) ili je ceo Explosive stage smešten u rupu kako bi zvuk bio prigušen i da ne ometa one koji su došli da đuskaju na obližnjoj bini uz DJ-eve, ali u pozadini tj. na ulasku u prostor Explosive bine jedva se išta čulo. To je zaista šteta za sve one ljude koji su ostali uskraćeni za glasan i jasan zvuk jer je Explosive bio pun! Iznervirana ovom činjenicom da ih ne mogu čuti kako bi trebalo, sa žaljenjem sam otišla dalje.

sabaton

Ove godine nisam previše vremena provodila na ovoj bini iako je bilo tu dosta bendova koje je vredelo čuti, ali ni vremenski uslovi nisu nam išli na ruku te smo se dosta manje i kretali po tvrđavi. Svakako, nadam se da ovu binu neće ukidati opet jer ću to smatrati diskriminacijom prema metal zvuku i ljudima koji to vole da slušaju. 😉

Fusion stage / Andrea Magazin

Već smo pomenuli u jednoj od reportaža sa EXITa da je je ovo omiljena redakcijska bina, a evo i zašto. Prosto je, na ovoj bini nije bio ni jedan bend za koji bih mogla reći da mu nije mesto na EXITu, ili koji je prosečan. Kao vrlo bitna stavka, ovde je tlo popločano, nema zemlje, pa samim tim nema ni blata. Fusion zaista jeste fuzija svega i svačega, ali svega i svačega kvalitetnog.

Fusion je poslednje večeri otvorila Vila Filozofina. Čarobna Juliana Boroš, poznatija kao Vila Filozofina nije imala baš sreće sa terminom na ovogodišnjem izdanju EXITa, jer je njen nastup počeo tačno u 19 časova dok je kiša još uvek padala. Profesionalcu kao što je ona, vremenski uslovi nikako ne mogu da pokvare čaroliju koju ona pravi za vreme svog nastupa. Sa svojim pratećim bendom, u kom su takođe sve sami majstori muzičke umetnosti, Vila Filozofina dala je jedan poseban pečat ovogodišnjem festivalu. Vila i njen bend uvek zvuče savršeno, ona uvek peva savršeno i tu greške nema. Jedina greška u svemu tome nije vezana direktno za Vilu i njen nastup nego za organizatore. U nedostatku sviračkih bina, bendovi koji zaslužuju mnogo više publike, koje bi i bilo mnogo više na njihovim nastupima da su imali neki kasniji termin, zgurani su na Fusion, jer nisu imali gde drugo da sviraju. Lično, mnogo mi je nedostajala Riffs&Beats bina ove godine.

Nakon Vile, na Fusionu je nastupao flamenco bend, ako mogu tako da ih nazovem, Between Sky and Earth. Koncept koji je predstavila ova internacionalna grupa sastojao se od tri vokala, jedne gitare i dve flamenco igračice. Bio je to nastup prepun strasti i ljubavi, i definitivno jedan od zanimljivijih, ali na žalost, loš termin i kiša ponovo su uticali na mali broj publike.

Usledio je hrvatski bend Pips, Chips & Videoclips koji je privukao jedan veći broj publike, i Vlada Divljan & Ljetno Kino Big Band. Ovo su bila dva “mirnija” nastupa koja su pokazala da ova dva benda imaju veliku fan bazu. Pogotovo Vlada Divljan & Ljetno Kino Big Band koji su za vreme svog nastupa okupili zavidan broj starije ekipe koja je verovatno zaljubljivala se uz pesme Vlade Divljana i Idola davnih osamdesetih godina. Jedna konstatacija koja nema veze sa muzikom i nastupom, Vlada izgleda zamalo pa kao tih istih davnih ’80-tih. Potpuno mi je jasno zašto su žene ludele za njim tada.

Vlado Divljan

E, onda su na binu došla dva benda koja su opasno prodrmala Fusion. Holanđani Birth of Joy i Mighty Oaks nemački bend, koji je sastavljen od tri muzičara, iz SAD-a, Italije i Engleske. Pre EXITa nisam bila upućena u rad ove trojke, sem što sam iz čiste radoznalosti na fb-u videla da je njihova muzika Folk, Indie, Pop miks. Nije mi to baš bog zna kako zanimljivo zvučalo, ali eto, prevari se čovek. Baš kao i Mighty Oaks, i Birth of Joy odsvirali su dva odlična energična koncerta i prikazali se u najboljem svetlu. Kući su otišli sigurno sa nekoliko desetina fanova više.

Mighty Oaks

Poslednji na Fusion bini ove godine svirao je Beogradski sindikat koji nisam dočekala jer me umor potpuno savladao, pa ću njih izostaviti iz sledeće konstatacije, nisam bila pa ne znam ni kako je bilo, ali, najbolji nastup ove godine pored benda Asion Dub Fondation, imao je Dejan Petrović i njegov Big Band. Truba na EXITu do ove godine, činilo se kao dobra šala. Ali Dejan Petrović je napravio nešto sasvim novo. Zvuku trube dodao je bubanj, električnu i bas gitaru, ali i veoma moćan i izgrađen vokal momka čije ime ne znam, ali mi se čini da nema ni dvadeset godina. Sve to u kombinaciji sa gomilom truba, trombona i koječega na bini zvuči impresivno. Prostor ispred Fusion bine bio je u roku od dva minuta od kada su počeli pun kao šibica. Nakon par autorskih pesama usledile su trubačke obrade Partibrejkersa “Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj… “ orilo se tvrđavom, zatim “Ti si mi u mislima” Dine Dvornika, ali definitivno najveće oduševljenje izazvale su dve numere, navijačka nakon koje je Dejan čestitao Nemačkoj na osvojenom prvom mestu u Brazilu, i pesma “Killing in the name” čuvenih RATM. Sve čestitke Dejanu na inovaciji i tome što je trubu izmestio iz domena “narodnjaka” i približio je onima koji su prevrtali očima na objavu njegovog imena kao jednog od izvođača na EXITu. Pokazao je da ne obeležava instrument vrstu muzike nego da se muzika klasifikuje samo u dve grupacije, kvalitet i biću gruba, krš.

Dejan Petrovic

EXIT: Sve ono što nije muzika / Nebojša Đurasović

Odlazim na Exit poslednjih x godina. Kakav god program bio volim da posetim festival. Jednostavno pređe čoveku u naviku. Tek ove godine sam shvatio da mene muzika na festivalu i ne zanima baš previše. Nisam baš neki sluhista. Naprotiv totalni sam muzički antitalenat. Odakle onda 12 godina na festivalu? Jednostavno iz radoznalosti. Volim da vidim sve što se dešava u gradu. Pažnju obraćam na detalje, a poslastica su mi oni tehnički. To je razlog zbog kog sam oduševljen ovogodišnjim četvorodnevnim spektaklom. Kao što pretpostavljate neću reći ni reči o muzici, želim pričati o svemu onome što prati muziku.

Ovogodišnji festival obilovao je novotarijama. Parkiranje u podnožju tvrđave bez ikakvih komplikacija (za razliku od prethodnih godina) obećavalo je provod koji ništa ne ometa. Pri ulasku na tvrđavu policija me nije pretresala kao što je to uvek pre bio slučaj. Ili sam previše mator pa im ne delujem sumnjivo ili su se standardi promenili. Kada sam se snabdeo festivalskom „kreditnom“ karticom pažnju mi je privukla karta pića koje se ne bi postideo ni jedan ugostiteljski objekat. Moj izbor bio je cider od jabuke i to točeni. Narednih dana probao sam i onaj iz limenke i vodu, a ljudima koji su bili sa mnom donosio druge vrste pića. Svaki put sam se nanovo iznenađivao da je sve to što mi je prošlo kroz ruke bilo dobro ohlađeno. Ovo je prvi od detalja zbog koga ovogodišnji Exit smatram najboljim. Oduvek su mi bili odbojni mlaki napici u sred leta.

Svetla koja su dolazila sa bine probudila su u meni jednu novu ljubav. Ljubav prema led rasveti. Toliko su čista, bistra i snažna da mi je bilo sasvim svejedno da li Pet Shop Boys nastupaju uživo ili su poslali snimak svog koncerta da se pusti na glavnoj bini. Ja sam gledao samo u jarke boje i iznova se oduševljavao. Još kada su oni tokom svog nastupa odmotali svetleću zavesu sa motivima štampane ploče, mojoj sreći nije bil kraja. Prednosti led rasvete nisu samo u kvalitetu svetla nego i u uštedi električne energije. Siguran sam da su ove godine strujni agregati koji hrane festival imali manje posla. Festival se obično organizuje u noći punog meseca, radi uštede električne energije za rasvetu. Hodajući ka punom mesecu i Dance areni primetio sam da mu društvo na nebu pravi helić koji je svojom malenom kamerom beležio sve najlepše prizore. Za doček gostiju na Dance areni bilo je zaduženo mnoštvo ekrana na bini i opet naravno neizostavna led rasveta, koje nije nedostajalo čak ni na stepenišnim platformama. Skeneri koji su bojili i „sekli“ nebo na slojeve, vatra koja je bljuvala sa bine i ogromni video bimovi učinili su da uživam iz daljine jednako kao da sam u prvim redovima. Bek stejdž je podignut u nivo bine i krcat ljudima kao i tribine sagrađene na uzvišenju. Moram priznati da su malo nedostajali kostimirani ljudi na štulama koji idu kroz masu i atraktivne igračice na platformama. Šetajući se po tvrđavi može se primetiti da je kanti za smeće bilo manje nego ikad. I oni koji su svoje smeće nosili sa sobom čekajući da naiđu na kantu, na kraju su ga bacali na zemlju, jer nije bilo drugog izbora.

Na putu od glavne bine do arene deo „reke“ ljudi odlivao se u rukavac u kome dominira miris viskija proizedenog na drevni način. U ovaj rukavac su mogli ući samo punoletni, a u njemu uživati u muzici, igrama ili jedostavno odmarati u udobnom mobilijaru. Ako se pak krene sa glavne bine ka gornjem gradu nailazi se na živi džu boks. Teško je opisati ovaj jedinstven przor. U pitanju je kamp prikolica do pola obložena providnim pleksiglasom sa montiranim zvučnicima na krovu. Posmatračima se pruža mogućnost da sa liste pesama odaberu omiljenu pritiskom na dugme. U tom momentu počinje čarolija. Bend iz kućice koji čine bubnjar, basista, gitarista-pevač i usna harmonikašica-pevačica smešteni na tri kvadrata počinju da sviraju kao pravi džu boks, animirajući sve prolaznike.
Sa nestrpljenjem čekam jul sledeće godine da vidim šta će novo izdanje Exita ponuditi ljubiteljima muzike i nama ljubiteljima detalja koji muziku prate.

Finale svetskog prvenstva

Već večeras, EXIT AVANTURA se nastavlja u Budvi. Ovaj prvi deo avanture u Novom Sadu obeležila je kiša, i blato. Nekoliko ljudi pomenulo je istu stvar, kako vremenski uslovi više nisu isti kao nekada pre, niti će biti, organizatori bi trebalo malo više pažnje da obrate na to. Veliki broj ljudi nije bio na tvrđavi upravo zbog kiše, tačnije blata. Zanimljive ideje smo čuli, od nasipanja sitnog kamenja na main-u, do posipanja piljevine i šta sve ne. Šta god od svega toga bilo bi pun pogodak. Put do press centra nama kao novinarima bio je prava muka, jer smo do pressa dolazili sa par kila više noseći blato na čizmama. More ispred main-a stvarno je neprihvatljivo. Nadamo se da će ih u Budvi vreme poslužiti. Sa verom u to da će sledeće godine biti sve bolje, opraštamo se od ovogodišnjeg EXITa uz konstataciju, dobro je, ali uvek može bolje! Vidimo se sledeće godine!

Foto: EXIT