Bila je nedelja, 9. novembar 2014. godine, kada je kao grom pukla informacija da je u Beogradu preminuo doajen srpskog i jugoslovenskog glumišta Nikola Simić. U neverici sam. Neizmerno tužan. Osećanja su mi više nego pomešana. Neću pisati o njegovom stvaralaštvu, već ću se prisetiti susreta sa njim. U znak zahvalosti i sećanja, naredne stupce posvećujem Nikoli Simiću.

Moja životna želja je bila da ga upoznam. Bio sam dvadesetšestogodišnji novinar Radio Beograda. Tada sam prvi put pomislio da mogu da ispunim svoj san. Iako su mi svi govorili da nema šanse da mi da intervju, bio sam odlučan. Otišao sam u njegovo Jugoslovensko dramsko pozorište. Predstavio sam se blagajniku i pitao ga da li postoji mogućnost da me spoji sa Nikolom, jer bih jako voleo da sa njim uradim intervju za emisiju „Vreme sporta i razonode”. Tada mi je rečeno da dođem nekoliko dana kasnije, sat vremena pred predstavu„Buba u uhu”. Tako sam i učinio.

Sećam se, Nikola je u pozorište ušetao kao mladić, pun entuzijazma, života, vidno raspoložen za šalu. Blagajnik JDP-a me je najavio, a on se onda okrenuo ka meni. Rekao je: Dobro veče, izvolite! i to glasom Duška Dugouška, i rukovao se sa mnom. Predstavio sam se, jedva suzdržavajući smeh, i objasnio mu šta bi bila tema intervjua. Usledio je njegov odgovor: Aleksandre, ja ne dajem intervjue jer vi novinari vrlo često pitate ono što nikog ne treba da zanima. Ali pošto si bio vrlo ljubazan prema meni, obratio mi se sa puno poštovanja, precizno rekao šta će biti tema razgovora, i pritom si veoma mlad, vrlo rado ću ti dati intervju. Slobodno se opusti, previše si stegnut. Nasmejao sam se. Mogu da zamislim kako sam izgledao, kad mi je to rekao. Ali za mene je to bio šok, do juče sam o tome mogao samo da sanjam. A sada sam stajao naspram takve legende. Ne samo da sam ga upoznao, već sam dobio i obećanje da ćemo uraditi intervju. To je bilo više nego što sam mogao i da zamislim. Zahvalio sam se, već vidno opušten, razmenili smo brojeve telefona i dogovorili se da se čujemo narednih dana.

Bio je, sećam se, treći dan Uskrsa, utorak, 17. april 2012. godine. Tačno u 10 časova, Nikola i ja smo se našli u restoranu „Molijer”, u Knez Mihailovoj ulici, gde je on često provodio vreme. Samo što smo seli i naručili piće, Nikola je skočio i rekao: Aleksandre, vraćam se za 5 minuta. Idem do kuće. Istrčao je neverovatnom brzinom. Nije prošlo ni tih 5 minuta, a on se već vratio. Seo je, izvadio iz džepa marker i jaje, potpisao ga, i rekao: Aleksandre, srećan Uskrs, pružajući mi jaje i čestitajući mi. Malo je reći da sam bio iznenađen. Neposrednost i opuštenost Nikole Simića bila je, zapravo, nešto što sam najmanje očekivao. Uzvratio sam čestitke. Iako sam tamo bio u svojstvu novinara, nisam mogao da sakrijem oduševljenje. To je bio mali, a zapravo veliki gest koji je zaslužio moje najveće poštovanje i maksimalno uvažavanje. Intervju je sam po sebi bio neviđeno iskustvo. Nikola je pričao o bratu Slavku, svojim počecima, nagradama i, sa vrlo izaraženom emocijom, o pokojnom ocu i trenutku kada je u Dubrovniku, svega nekoliko sati posle očeve smrti, igrao u predstavi „Dundo Maroje”. Od svega, jedna rečenica mi i danas odzvanja u ušima. Nikola je govorio: Vidiš, sine, meni je moj otac, koji je bio običan paor, govorio: ’Do šezdesete još kojekako, al’ od šezdesete sve mi se činilo dve za jednu. Ovaj mi je život prošao ko da sam na jedna vrata ušao, a na druga izašao.’ I stvarno, to je tako.

Posle intervjua koji je trajao blizu 40 minuta, nastavili smo opušten razgovor. U prijatnoj atmosferi restorana „Molijer”, uživao sam gotovo 2 sata u društvu proslvljenog glumca. Mnogo je ljudi ušlo i izašlo, ali niko nije prošao a da se ne pozdravi sa Nikolom. Bilo je tu prijatelja, poznanika, običnih ljudi. Neretko smo intervju prekidali kako bi se Nikola pozdravio sa svakim ko je prišao stolu. Videlo se koliko ga svi cene i poštuju. Mogu reći da ne pamtim da sam pre, a ni posle tog susreta imao prilike da razgovaram sa tako harizmatičnom osobom. Iako je uveliko bio u osmoj deceniji života, odisao je mladalačkim duhom. Nijednog trenutka se prema meni nije postavio kao glumačka veličina, iako je to bez sumnje bio. U svakoj njegovoj rečenici se moglo videti poštovanje, pre svega prema mojoj ličnosti i mojim godinama. Neretko se prema meni ophodio kao otac prema sinu. To su bili momenti koje ću večno pamtiti. Predložio mi je da krajem aprila te 2012. godine dođem u salon glumaca Jugoslovenskog dramskog pozorišta kako bi me upoznao sa svojim kolegama iz predstave „Buba u uhu” Brankom Petrić, Radom Đuričin i Vlastom Velisavljevićem. To se dogodilo nepunih 15 dana kasnije. U restoranu Molijer mi je na rastanku potpisao kartu za najdugovečniju pozorišnu predstavu „Buba u uhu”.

Na kraju, mogu reći da Nikola Simić nije umro. On je fizički odsutan, ali će zauvek biti prisutan u našim mislima i srcima. On jednostavno ne može da umre. Za života je ostavio mnogo materijala, što televizijskog (filmskog i serijskog), što pozorišnog. U filmovima i serijama će ga gledati sve sadašnje i buduće generacije – on će nastaviti da živi. Što se predstava tiče, živeće zahvaljujući snimcima i pričama publike koja će bez ikakve sumnje sa setom prepričavati scene koje je Nikola Simić odigrao na pozorišnim daskama. Posebno će biti aktuelne one iz „Bube u uhu”, u kojoj je doajen više od 40 godina igrao ulogu Viktora Šandebiza i hotelskog sluge Poša.

Tolstoj: Kad si došao na svet, ti si plakao, a svi oko tebe su se radovali. Kad budeš ostavljao svet, učini tako da svi plaču, a ti da se osmehuješ. Nikola je bez ikakve sumnje ovo učinio.

Neka mu je večna slava! Hvala na svemu!

Autor: Aleksandar Milivojević

Tekst je u potpunosti preuzet sa portala www.punjeni paprikas.com, člana Mreže.