Dugogodišnji pesnički internet sajt i portal www.Poezin.net, koji je zasigurno postao brend, transformisali ste, da ne kažem i „žrtvovali“, ugasivši ga i povezavši ga direktno sa novim, http://www.slamstudio.org . Zašto?
Milan: Nemoguće je napraviti novi svet dok se ne uništi stari. Na žalost, to je surova činjenica. Mi kao neformalna grupa postojimo od 2007. godine. Od 2009. godine počeli smo da organizujemo pesničke žurke u Malom klubu Akademije, u Rajićevoj 10 u Beogradu.
Za taj period života vezuju me sentimentalne uspomene, velike ljubavi, drugarstva i šokovi koje samo može da ponudi jedno takvo autentično mesto kao što je Rupa… Demija. Danas osetim bes kada pomislim šta je tamo “žuta” vlast uradila. Uništili su i zatvorili najbolje andergraund mesto u Beogradu namerno i ciljano. Sav taj liberalizam i lažni kapitalizam ništa dobro nisu doneli Srbiji.
Poezin kao organizacija postoji od 2011. godine. Članovi smo Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Cilj nam je da kroz nevladin i nestranački sektor radimo na izgradnji drugačije i savremenije scene u Srbiji. Promenili smo 10 noćnih klubova, organizovali “Open Mike” svuda po Beogradu i Srbiji. Tu priču smo vozili 5 godina, da bi nam se na kraju ta priča i smučila…
Znaš, ja mogu da zamislim kakav trenutno imaju problem ljudi koji organizuju poetske događaje po matrici koju je iznedrilo Pesničenje u Reksu. Jednom mesečno cimaš i okupljaš pesnike da ti nastupe na događaju. Pojave se dobri, loši i užasni. Koliko god se trudio da ne dovedeš užasne, oni će se pojaviti… Sricaće svoju poeziju kao učenici prvog razreda osnovne škole, poeziju koja nije promišljena, koja je nastala na “prvu loptu” i ima veze samo sa pubertetom, bubuljicama i ličnim problemima. Za ovih 5 godina postali smo pista, poligon za klince koji dolaze da se odvale od alkohola, iseru to iz sebe, a onda odu kući bez želje da čuju druge ili da promene nešto u svom nastupu. Jedna devojka je čak pre čitanja izjavila kako će da pročita svoje “mrtvosane” pesme…
Mi nismo želeli da tako više funkcionišemo. Izabrali smo slem formu, baš zato što tu je nemoguće raditi površno. Kao prvo osoba koja želi da nastupi, mora da se iscima da nauči svoju pesmu napamet. Znači u startu otpadaju svi foliranti i leva smetala koja dolaze na poetske događaje da bi se razvalili od alkohola i zabavili… Zatim kada čovek uči svoju pesmu napamet, počinje polako da shvata šta sve može da popravi u svom nastupu i koliko sve to može da izgleda bolje, ako se vežba i pesma ponovo dekonstruiše i drugačije oblikuje… U procesu učenja pesme napamet ima nešto magijsko i transičko. Otvaraju se u čoveku ventili za koje nije ni znao da postoje i rađa se želja da sve to bolje izgleda i da se nastup pred publikom podiže uvek za jednu stepenicu više. Rađaju se takmičarski duh i inicijativa. Zato su veoma bitne slem radionice na kojima se podiže kvalitet nastupa kroz tehnike koje se koriste zapravo u eksperimentalnom pozorištu.
Dugo smo radili na promeni koncepta Poezina. To nije bila odluka za jedan dan. Imali smo radionice u Plavom pozorištu sa glumcima i rediteljem i tu smo dobili vežbe koje su zaista podigle kvalitet izvođenja naše poezije. Zatim smo sami osmislili slem radionicu u drugom prostoru i vežbamo svakog vikenda slem nastupe kroz razne vežbe i međusobnu saradnju. Kao grupa smo uigrani i imamo poverenja jedni u druge. Jako je bitan duh grupe i međusobna saradnja da bi jedan ovakav “neoročen” projekat uspeo u Beogradu.
SLAM studio jeste projekat udruženja „Poezin“. Koji su ciljevi projekta?
Milan: Ciljevi projekta su: mapiranje slam izvođača u Srbiji i regionu, produkcija radova o slam poeziji i slam sceni, organizacija slam radionica i organizacija slam prezentacija. Po čitavoj Srbiji i regionu mapiramo slam izvođače, snimamo ih kamerom, snabdevamo literaturom i pozivamo na slam radionice.. Takođe osobe koje imaju potencijala i sklone su slem izvođenju, nagovaramo da postanu slemeri i slemerke i objašnjavamo im koliko će to uticati na njihov razvoj i napredak.
Naša poezija se ne čita u knjigama. Naša poezija se “gleda” i izvodi. Naše knjige su mp4 fajlovi, a izdavač nam je uvek dostupan i zove se Youtube. Mi smo slem pesnici, što u prvom redu znači da smo performeri i izvođači na mikro sceni, za odabranu publiku koja voli jednu ovakvu jasno profilisanu i utemeljenu scenu.
Od izuzetne važnosti je da sve dokumentujemo putem video arhive. Jedini način da ostane trag i da publika zaista bude upoznata sa našim radom je produkcija dokumentarnih filmova o slemu, kao i snimanje pojedinačnih nastupa slem pesnika.
Koje su glavne karakteristike SLAM izražaja u odnosu na klasičnu, uniformisanu poeziju i njenu marketinšku viziju, praksu, i predstavljanje decenijama unazad kod nas?
Milan: Slam je nastao kao protest i otpor protiv monotonih akademskih čitanja poezije. Uobičajeni pesnički susreti podsećaju na komemorativne skupove gde ljudi samo što ne zaplaču nad voljenim pokojnikom. U 21 veku takav pristup poeziji postao je staromodan i potrošen.
U veku informatičkog buma i vizuelnih umetnosti, zaista nikoga više ne interesuje leš Baba Poezije. Pesnici nešto nerazgovetno mrmljaju sebi u bradu, naliveni od alkohola dok im oči suze od tuge nad sopstvenim likom i delom… Takav pristup je bio potrošen još sredinom 20 veka, a sada podseća na muzejski eksponat.
Ja bih upotrebio ovde jedan termin za koji želim da postane standard u Srbiji. Ovaj termin sam pročitao u knjizi Ivane Đorđević “Slam kultura – različitost znaka ili znak jednakosti”. Mi slemeri i slemerke jesmo pesnici, ali smo mnogo više “slem vesnici” jer nagoveštavamo sasvim drugačiju kulturu i sasvim drugačiji pristup poeziji. Mi smo vesnici nove poezije, drugačije, uzbudljivije i što je jako bitno životne poezije, koja pulsira nabijenom energijom svakodnevice. Vesnici nove scene koja ne pristaje na bezličnost, razmenu književnih nagrada po principu “daš mi – dam ti”, već živi i umire za scenu i umetnički izraz. Mi hoćemo život – da osetimo kako pulsira u nama i oko nas. Želimo unutrašnji ritam i trans koji nas vraća izvornom kodu, gde je sve počelo…
Ovde ću navesti jedan pasus iz knjige Ivane Đorđević “Slam kultura – različitost znaka ili znak jednakosti”: “Termin Slam se vezuje za utemeljivača pokreta, sociologa i pesnika Mark Smita koji 1984. godine slam definiše kao poetski šamar koji poziva na buđenje publike pridajući mu i filozofski karakter s obzirom na to da poseduje stav o društvenim promenama koje se iskazuju i kritikuju na poetičan način. Iako u početku shvaćen kao ulična poezija sa elementima afričke griot kulture, epskog karaktera, koja se prepoznaje i u ostalim muzičkim oblicima afričkog zvuka u džez, soul, hip-hop i dab izrazu i koja je na početku bila isključivo vezana za afroameričke izvođače, danas je ovakav poetski stil prepoznat na svim kontinentima.”
Mislim da savremenost ne podrazumeva samo odbacivanje i dekonstrukciju važećih normi i ustaljenih obrazaca. Danas se ne govori više o “originalnosti”, već o “autentičnosti” i to je novi zadatak u 21 veku…
Moramo da se vratimo unazad kroz sve slojeve civilizacije i da vidimo šta je autentično u našoj kulturi i “ljudskosti”. Da skinemo sve slojeve civilizacije i otkrijemo ono što je sakriveno ispod nametnutih normativa. Čovek svakidašnjice pokušava da se “vrati” uz pomoć alkohola i droge na to mesto, jer mu je težak teret civilizacije koji nosi na leđima. Međutim postoje i drugi načini. Transička stanja se mogu dosegnuti bez alkohola i droge. Prelazak na drugu stranu i skidanje “slojeva” postiže se i kulturnim ceremonijama i ritualima koji nas uvode u jedan drugačiji svet koji spava ispod naših trepavica. Mogući svet koji ne možemo da vidimo dok smo pod teretom racionalnosti i upakovanih istina. Naši preci su znali za taj svet, okupljeni oko ogromne vatre u noći, dok pripovedač vešto opija duše žena, muškaraca, dece i staraca, svojim pričama… iz noći u noć…
Ko su Vam glavni saradnici u Vašim projektima koje dugi niz godina radite na terenu i u javnosti, jer verujem, da ovoliko toga ne bi ste mogli postići sami?
Milan: Moji veliki prijatelji i saradnici svih ovih godina bili su Siniša Stojanović Sinister, Dragana Nikolić i Dragoslava Barzut. Bilo je još ljudi koji su duboko uticali na Poezin i na mene kao osobu, ali neka njihova imena ostanu tajna 🙂 Ne verujem da bi voleli da ih ovde pominjem jer već dugo nisu deo Poezina..
Ovde bih pomenuo Ivanu Đorđević i njene tekstove o slemu i andergraundu koji su postali nezamenljiva literatura za slem pesnike u Srbiji. Sve ono što mi pokušavamo da realizujemo u praksi, inspirisano je njenim tekstovima i razmišljanjima na temu slema i slem scene u Srbiji. Hvala i njoj i Ognjenu na nesebičnoj podršci i savetima.
Očigledno je da Vi želite da novi način urbanog kreativnog druženja i pozitivne borbe i takmičenja, implementirate u Srbiji. Koliko Vam je snage i živaca trebalo da to postignete – a jeste postigli – i da li ste zadovoljni odnosom samih pesnika, performera kao i medija koji Vas, neosporno je, koliko toliko, prate?
Milan: Nije problem u izdržljivosti. Pet godina smo radili “Open Mike” po noćnim klubovima, jednom mesečno i nismo se umorili koliko smo se zapravo “smorili”.
Priča nije bila čista i previše je bila široko postavljena. Demokratija u umetnosti ne podrazumeva anarhiju, a “Open Mike” je čista anarhija, jer osobe koje nemaju ništa ni poetsko ni umetničko u sebi, žele da se “pokenjaju” na sceni. Tipa, izašao sam u grad, mnogo mi je dosadno, hajde sada onako pijan da izađem i da pljunem po svima ili pijano baljezgam.. e to više ne želimo da radimo. Promenom koncepta, zapravo smo podigli lestvicu i rekli “Slušaj, možeš da dođeš na naš događaj da nastupiš, ako umeš visoko da skočiš i ako nisi pogrešio adresu!”.
Mapiranjem slam izvođača, dobili smo na nivou Srbije 14 ljudi od kojih znamo šta možemo da očekujemo i koji su spremni dalje da se razvijaju i da ulažu u sebe i u svoj nastup na sceni. Ako se pojavi neka nova osoba koja želi da se uključi u ovo odabrano društvo, neće biti odbijena, ali ćemo je staviti na test. Test je jednostavan. Koliko želi ta osoba da radi na sebi i da li je spremna da žrtvuje sopstveni ego i da shvati da nije centar svemira, već da treba da doprinese široj priči koja se zove SCENA.
Što se tiče “odnosa sa pesnicima” ja na to tako ne gledam. Mi smo grupa, a u okviru grupe svi smo prijatelji. Družimo se, izlazimo zajedno i vezuju nas mnoge zajedničke uspomene. Svako od nas ima ime i prezime i pre svega je čovek i prijatelj, pa onda sve ostalo. Ne možeš da upoznaš zaista čoveka dok noći i dane ne provodiš sa njim po raznim mestima i dok ne doživljavate razne situacije, dobre i loše. Tako se gradi iskreno prijateljstvo, koje je osnov svake uspešne grupe ili pokreta..
Što se tiče medija, oni sve više prate naš rad jer im treba nešto novo i drugačije. Naveo bih prilog o slem sceni na RTS-u u Kulturnom dnevniku, krajem aprila meseca, ove godine.
Koji su Vaši dalji planovi u okviru „Slam Studija“?
Milan: Ciljeve sam već naveo, a što se tiče dugoročnijih planova to je povezivanje sa evropskim i svetskim slam mrežama i razmena slam izvođača. Na duže staze želimo da organizujemo evropske i svetske slem festivale u Beogradu.
Vi ste pesnik. Objavljeno Vam je nekoliko knjiga pesama. Koji su to naslovi, i možemo li očekivati neku novu zbirku, ili Vi kolektivno stavljate ispred ličnog?
Milan: Objavio sam dve-tri knjige, ali to nije važno za ovaj intervju. Što se tiče sujeta i “ličnog”, nemoguće je pisati i izvoditi dobru poeziju ako su naše pesme previše lične i ako je naš nastup privatan. Potrebna je šira slika i distanca od naizgled “iskrene prve emotivnosti”, u koju ja lično ne verujem. Samo ulaganjem energije u ono što nas zaista zanima, možemo očekivati nova značenja i proizvodnju drugačijih narativa. Ono što stvaramo – proizvodimo, odvaja se od nas i ima sopstveni život, nezavisno od naše sebičnosti ili naših lepih želja.
Razgovor vodio Milan B. Popović
Foto: Lidija Antonović
