PODELI

Gobline sam prvi put čula kada sam imala jednocifren broj godina i kada me je starija sestra, držeći za ruku, odvela na trg u Požegi.

“Idemo na Gobline!”, rečenica je koja se urezala u pamćenje zajedno sa doživljajem neke čudne energije za tadašnju, malu mene. Sećam se velikog broja ljudi koji skaču, da ne kažem, divljaju, uz tu muziku i pomisli:”Kako je dobro kad si veliki pa možeš da ideš na ovakve stvari”. Sada, kada je prošao dvocifren broj godina od toga dana, velika ja izgleda ima Pavlovljev refleks pa na rečenicu:”Idemo na Gobline” reaguje i te kako pozitivno.

Uvek ponavljam- ako Golub može da pređe pola sveta kako bi sa nama proveo deo svog vremena, pa valjda i mi možemo da damo sve od sebe da za to vreme stvorimo što lepše uspomene.
Pošto je trend u poslednje vreme da se obeležavaju Svetski dani nečega, 22. mart sam samovoljno proglasila Novosadskim danom Goluba.  Čovek je napisao knjigu, a mi smo u Gerili imali priliku da prisustvujemo nesvakidašnjoj promociji. Nije bilo uštogljene gospode u odelima koja koristi stručnu terminologiju blisku teoriji književnosti jer ovo nije ni takav pisac ni takva knjiga.

“Izgužvane misli” (Dallas Records, 2018) su svedočanstvo jednog turbulentnog vremena i ljudi koji su se trudili na sve načine da u tom vremenu opstanu. O takvoj knjizi mogu govoriti samo njeni i Golubovi prijatelji. U tako opuštenom i prijatnom razgovoru, između ostalog, saznali smo da autor ne barata gramatikom, kao i da spaja likove i događaje netipičnim redosledom što nam sugeriše da nisu samo činjenice u pitanju već i da ima malo fikcije. Šalu na stranu, promocija na kojoj su govorili lektorka i korektorka Valentina Vidaković, zatim gitarista Goblina, Alen Jovanović, novinari David Vartabedijan, Predrag Novković i Petar Janjatović protekla je u prijateljskoj i iskrenoj atmsferi prepune Gerile što samo govori o tome koliko je autor knjige, Branko Golubović, voljen i poštovan i među kolegama i među fanovima Goblina, logično. A ima nas gomila. 😉

Narednih nekoliko sati, neko je mogao da iskoristi za ručak, beauty sleep, još pokoje pivo ili šta je već kome potrebno za kratki predah jer je od 23h usledila svirka. Znate da je Gerila bila prepuna i sigurna sam da bi bila rasprodata i tri večeri zaredom i da bi se opet tražila karta više. Svi smo manje ili više “roba s greškom” i svi smo u nekoj meri “Luna” koja beži pa valjda zbog toga reagujemo iz sve snage na pesme Goblina. Kada ti neko, u ovom slučaju, Golub, a on nije bilo ko, naglas kaže da se to od čega bežiš pobeđuje,  još na početku osetiš neki katarzični momenat pa za tih sat i po, dva, iz sebe izbaciš sve i sa svirke odeš kući miran kao da odlaziš sa seanse kod nekog skupog psihologa. Još ako stojiš odmah ispred njih, a pored zvučnika i iza tebe je gomila koja burno reaguje na apsolutno svaku pesmu pa te energija nosi, osećaj je neprocenjiv, a cijena prava sitnica (rečnikom televizijske reklame).

“Petra je noćas opet pijan”, a “ona samo misli da zna” stihovi pesama koje, još ako idu jedna za drugom, prikazuju te čudne večite filozofije muško-ženskih odnosa. Svaki put pre “Jagoda” Golub pita koliko u publici ima onih koji su se rodili godine kada je pesma nastala. Ove večeri, moglo se videti da je u publici bilo raznih generacija u razdoblju pre i posle pesme, a najveći uspeh, verovatno su mlada lica čije vreme tek dolazi, a koja uveliko znaju ceo repertoar ovog kultnog benda. Kada vidimo ta lica, mlađa od “Jagoda”, shvatimo da su pesme Goblina vanvremenske i da će još dugo biti aktuelne.

Kvalitet je neosporan, a crveno svetlo se pali kada shvatimo da se društvo u kom živimo dobrih dvadesetak godina nije promenilo. Cela poenta, krije se u rečima lektorke Valentine koja je tokom promocije rekla da je shvatajući Gobline, shvatila sebe. To je ono u čemu leži njihova moć. Zahvaljujući njihovim kritičkim tekstovima i buntovičkim tonovima i sami pokušavamo da se održimo u normali. Oni su naš glas koji često iz straha ne umemo da iskažemo. Oni su glas niza nesnađenih generacija i zbog toga su im pesme večito slušane i koncerti puni. Potrebno je da nas s vremena na vreme neko tako prodrma kao što to umeju Goblini.

Pesme za nas su “Ima nas gomila”, “Daleki put”, “Privatni rat”, a nisu ostali dužni ni njima, seljačinama koje nam kroje društvo. Nijedna fešta ne može da prođe bez “Pečenja i rakije”, samo što je vrlo bitno napraviti razliku između seljaka i seljačina što je ovom prilikom Golub i učinio uputivši veliko poštovanje za sve ljude sa sela. Anja Rupel nije bila tu, ali smo čuli da je grad tako tužan i da su kuće tako ružne.
“Voz” je vozio do kraja zvaničnog dela svirke (kome još uvek tutnji u glavi neka podigne dva prsta :)) ali kući ne idemo bez “Dece iz komšiluka” i “Lorene” koliko god često mislili da “Ne trebamo nikome”.
Bis je bio posvećen kolegama te smo kao mali omaž Ateistima koji ove godine slave 30 godina postojanja čuli pesmu “Piloti”, a za Kud Idijote, tu je bio “Marjan”.
Hvala vam Goblini za ovaj nezaboravan dan, čekamo vas ubrzo.

Mina Erić

Foto: Marko Ristić / Hardwired Magazine galerija