PODELI

Naziv novog albuma benda Čovek bez sluha (ChbS), „Stanimo u gard“, zapravo bi odlično mogao da posluži kao slogan ženama za Osmi mart. Vremenom se smisao ovog datuma izlizao, pa se taj dan u godini svede na bljutavi kliše: Izvoli ovaj cvet- hvala (trep trep). Ali taj film u kom recimo, Vlado Georgiv pevuši neku baladu dok žene trepću, a jače polovine misle da su odradile dobru stvar nismo gledali u Novom Sadu, u Shamrock baru, 8. marta. Nooou.

Rokamo snažno jer bi Osmi mart trebalo da podseti žene za šta su se borile. Za normalno radno vreme, za ravnopravnost, za pravo da se čuje njihov glas. Početkom 20.veka su to uspele, a ovaj 21. je prilično konfuzan jer se polako vraćamo na princip “ćuti i trpi” jer: izgubićeš posao, smanjiće ti platu, nećeš dobiti trudničko bolovanje… (nastavi niz)”.

Verujem da nije slučajno Kosmos udesio da baš sada dobijemo poruku da stanemo u gard, odnosno da se probudimo i da ne dozvolimo šibanja sa raznih strana. I zato na ovaj dan gruvamo “muški”. A energijom koju emituje ChBS i te kako možemo da poljuljamo temelje “Kuće žute štampe” (koju na žalost ovaj put nismo čuli uživo) i svima koji nas ne cene dovoljno poručimo da je sada kraj i da posle svega… Odjebu. Ovaj dan posvećen je svim borbenim ženama, ali i muškarcima koji se tako (borbeno) osećaju.

Pre Čoveka bez sluha imali smo priliku da čujemo mladi melodic-punk bend iz Kruševca, Keni nije mrtav, sa kojim smo se ranije susreli na Palanačkom Dunav festu. Da ChBS podržava mlade kolege videli smo po tome što je Miki za ove momke imao samo reči hvale, ali i po tome što su kao predgrupa ChBS-a nastupali i na prethodnim koncertima u Domu omladine u Beogradu, kao i u Kruševcu. Nisu morali ni da kažu, po zvuku je bilo jasno im ChBS predstavlja stvaralačke uzore i ako nastave sa vrednim radom, sigurna sam da će vrlo brzo imati jak arsenal iza sebe kao što to danas imaju šumadijski Ramonsi.

Jedva smo ih čekali, ChBS, još od 6. decembra kada su imali promociju albuma baš u Shamrocku i kada smo čuli kako neke od novih pesama zvuče uživo. Pola sata do ponoći i na scenu stupaju Miki, Mikica, Lune i Sava. Događaj dana počinje pesmom “Superheroj” i iz svih delova Shamrocka čuje se oduševljenje. Koliko god čudno zvučalo, ali nije ni lako pisati o bendu koji slušaš veći deo života. Kad uz čitavu diskografiju benda preguraš sve faze od tinejdžerskih, pubertetskih do matorih dana, skupi se tu mnogo emocija, utisaka, asocijacija, pa flashback-ovi samo sevaju. Ono što je ostavilo najjači utisak jeste činjenica da pesme sa novog albuma nisu dominirale, već je bilo prostora za one starije, i što se kaže “najskuplje”.

Nakon pesme “Upomoć” išla su “Sećanja”, “Dosadan dan”, “Ikarov let”, “Peron dva”, “Zovem se Miki (Dok nebo bojim strahom)”, “Sanjam”, “Reci ne”, “Nebeski bend”. (Ovaj momenat nije onaj: ne znam šta da pišem pa ću nabrajati pesme da povećam broj karaktera, već su toliko jake i voljene  i bio bi greh ne pomenuti ih).

Vrlo simpatičan trenutak bio je kada je Miki upitao masu da li je čula nove pesme. Čuj “čula”? Znamo ih napamet otkako su se pojavile i ovaj dan čekamo ne pitaj koliko dugo. Pa smo zajedno i pevali “Šta nudiš ti”, “Stanimo u gard”, “Sad je kraj”, “I posle svega (odjebi)”. Predstavio nam je Miki i novog, najmlađeg člana benda, gitaristu Savu Mirovića. Lazo, nemoj da brineš, naslednik se odlično pokazao i opravdao ukazano poverenje. Ne bi bilo fer da neko ko nosi nadimak šumadijskih Ramonsa ne odsvira i neku njihovu pa smo čuli i “Pet Sematary”, a svirku su hteli da privedu kraju sa simboličnom “Gotovo je”. Publika je ipak želela drugačije, pa smo čuli i pesmu sa početka, “Superheroj”, samo u d-molu.

ChBS-u želimo uspešnu turneju i da nam se ubrzo vrate, a Keniju da prati svoje snove i prestigne uzore.

Do sledećeg viđenja.

Mina Erić

Foto: Goran Stepančev/ Liman Crew