Snaga pisane reči uobličava kroz vreme duhovne bitnosti, iskustva, snove, misli, želje, poruke i strahove čuvajući ih od nemani zaborava i prenoseći kao gromoglasni šapat ka srcima onih što osluškuju i traže.
Rock and roll, jedinstveno duhovno iskustvo proizašlo iz bogate blues tradicije ,,croonsa” (žalopojki) i ,,field hollersa”(dernjava s polja) obojenih melanholičnim tonovima dvanaestice, duhovne snage spirituala i gospela evro-afričkih korena, klavirskih improvizacija ragtimea i afro-američke razigrane impulsivnosti jazza, dao je kroz vlastiti autentični izraz bunta i različitosti pun doprinos svetu poetike, pisane reči uzburkanih emocija-ogoljenih i sirovih do granica izdržljivosti.
Od romantičarskih, lirskih uzleta pop-rock klasika, preko sirovosti, angažovanosti, političnosti i epskih pasaža bazičnog rock and rolla pa do krajnosti minimalizma punka i undergrounda, socijalnih i satiričnih pokliča naglašenih slobodom forme ,,jezika ulice” i slenga, i zalaska u mračna područja svakojakog metala gde se reči transformiču u jezu primalnog krika i progovaraju neartikulisanom čulnošću, rock and roll je iskonskom neposrednošću i jednostavnošću izraza oslikavao život prepoznatljivom poetikom.
Nikada u pravoj meri priznat od strane akademskih krugova kao previše prizeman, bez poželjne diplome i poštovanja utvrđenih pravila, poetski svet rock and rolla iznedrio je mnoge od duhovnih veličina – umetnike, poete i predvodnike, prepoznate od strane onih koji svojeglavo prate svoj put ne obazirući se na opšte mišljenje i zadate teme ultimativnog tipa.
Jedan od svakako najbitnijih bio je i ostao Branimir Džoni Štulić- predvodnik i poeta benda Azra i čitave jedne generacije. Uz Zorana Kostića Caneta i Milana Mladenovića svakako jedan od najboljih autora i najplodnijih stvaralaca, pesnik urbanog senzibiliteta koji je govor ulice i život grada veoma vešto transponovao u poetski svet rock and rolla. Godinama ispred svog vremena, među prvima je smelo i otvoreno ,,istresajući gorčinu do kraja” progovorio o problemima jednog društva u rasulu i moralnom padu, sopstvenim strahovima, stavovima, paranojama i snovima, urbanoj svakodnevnici, junacima, šonjama i marginalcima, hipokriziji, propalim vrednostima i jednom sveopštem rasulu društva decenijama uljuljkavanog pričama o slavnoj prošlosti, ,,pravim vrednostima i standardu” i svetloj budućnosti, koja uvek samo što nije stigla ali…
Pojavivši se s kraja sedamdesetih godina 20. veka niotkud, džepova prepunih pesama, ideja, snova i anarhičnih stavova revolucionarnih šezdesetih prvi je progovorio, ne štedeći sebe ni druge, o svim “blagodetima” društva koja ga tište, protutnjao učmalošću sredine poput neuhvatljivog uragana i nestao u daljoj potrazi za slobodom i srećom ostavivši vlastiti delo da govori kroz vreme kao upozorenje ili ,,svest o skladu nesklada”. Harizmatičan, svojeglav, istinski originalan, uvek korak ispred i bez dlake na jeziku, nemoguć za poređenje ili bilo kakvo svrstavanje, jedan jedini, manjina manjine…Branimir Štulić.
Bilo koja vrsta Džonijevog tumačenja i definisanja svodi se na uzaludan posao, iskrivljavanje neispravljivog. Reminiscencije koje me odvode tragovima prošlosti ka vremenu rane mladosti i jedne autentične epohe, uvode me neobavezno i nepretenciozno u čarobni, luđački svet Džonijevih pesama i jednog tako iskričavog, drugačijeg viđenja života..
-deo prvi: Nešto sasvim lično
Sretan sam što osjećam
da nisam kao drugi
ne zatupljuju me medijima
u podsmijehu sam prvi
smrdi mi iz ustiju
znoje mi se noge
oči su mi pivske boce
sačuvaj me bože
poljubi me…ravno u dupe…
Otvoreno, iskreno, bez ikakve želje za ulepšavanjem i prikrivanjem, kroz čistokrvnu punk-rock poetiku surovosti zbilje i odsustva patetike, Štulić nas uvodi autobiografskom skicom u vlastiti svet bolne iskrenosti, slikajući na platnu stvarnosti autoportret živopisnih boja. Prodorne, beskompromisnim stavom uokvirene slike ređaju se u niz koji kulminira ciničnim kontrastom lirski ugodnog i ogoljeno neprijatnog. Odsustvo bilo kakve neiskrenosti, naznačeno podsmehom , smradom, znojem i pivskim bocama isijava uznemirenost pesnikove duše izložene izazovima licemernog sveta, sve one halabuke koja zagušuje iskrene damare srca.
Otvaram stranice jednog neobičnog dnevnika, života na ivici incidenta-rokerski buntovnog, svojeglavog i samo sebi doslednog autora. Crno-beli tonovi provejavaju slikama jedne urbane odiseje. Loš zadah, prljavština, oronulost-mnoštvo svakojakih kreatura paradira gradom, truli, laprda i zuri u prazno, s vremena na vreme ordinirajući za šankom jeftinih bircuza. Ulice strave i užasa, lažnog sjaja i sreće, sivila i promašenih ideala okvir su opšte hipokrizije i ludila…
Mnogi misle da ja radim
rekoh sebi dobar štos
plaha narav, eto to je, od rada mi je zlo
u tramvaju mi masa ljudi bez pardona prste gazi
pritisnuti poslom,brigom
svako svoje dupe čuva, pazi…
Kako pronaći sebe, kojim putem krenuti, kojim se vrednostima prikloniti? Secirajući stvarnost urbane svakodnevnice, opšte stanje bezidejnosti i blagodeti umrtvljenog konformizma, Džoni se okreće svetu rock and rolla-jednom od mogućih izlaza, ventila za provetravanje duše i puteva ka tako željenoj slobodi…
A šta da radim kada odu prijatelji moji
kada ode djevojka na konju,bacam oči
i tako redom dan za danom
na javnim mjestima s gitarom
naravno da uvijek netko dođe
da me čuje makar i kradom
ništa mi više nje važno
našao sam dobar bend
želim samo da sviram, da se otkačim
i to je sve…
S gitarom u ruci, probuđen, oštrouman, britak i sarkastičan, Džoni posmatra svet oko sebe, sve njegove mene, strahove i nade, nudeći mu stihove i pesme kao jedini mogući odgovor na provokaciju i izazov…
Ja sam klasno deklasiran sirovi tip
ali ne želim ništa loše da ti uradim
ja sam svjesno revoltiran urbani kit
brinem svoju nevolju, to me veseli…
…da li lažem kada kažem
da je sreća u tri stvari
u dobroj ženi,gitari i bogatom tati
koji uvijek nešto radi…
…ja ti nudim sreću kao iluzionist
tamnu stranu grada, govor ulice
ljudi na peronu,sajam taštine
ostaješ u krevetu, bojiš se gomile…
Nevolje izazvane neosvešćenošću, uljuljkanim opštim dremežom, kolotečinom, decenijama potiskivanom istinom i stvarnošću, naslagama poremećenog sistema vrednosti, lažima, zavišću i zlobom nedodirljivih izbijaju na sve strane. Užas defilira pločnicima grada. Muzika i poetika ga profilišu u parodične stihove, vapaj očaja, ludila, lažnih nada koje zaudaraju na jeftino i niskost…
Smrdljivi grad otvara jeftine bircuze
za šljakere što loču ko pesi
studenti bez diplome
žene bez ljepote
neženje bez stana
putnici bez para
jeftina mjuza,teška cuga
užas je moja furka...
Slike prepune kontrasta razotkrivaju gomilu nesklada. Uzavreli gradski pločnici, galerija neobičnih likova koji trče svoje izgubljene trke za srećom, iluzijama i uspehom. Svetlost neona senči likove žena, čudesnih ljubavi na kraju noći…
Imala je običaj da za sat ili dva
ostvari u praksi sve ono
što svaka žena misli da zna
vozala je frajere doslovno oko malog prsta
išla s njima pravo u krevet
a onda u kupovinu do Trsta…
Tople usne žene bude nadu i utehu. Kroz Džonijeve stihove prolazimo svetom neobičnih avantura i susrećemo žene svakojakih senzibiliteta-od krvave Meri do topline jedne Gracije…
Govoriš mi da si slobodna
želim vjerovati u to
ulica u odsjaju
zaluđuješ me pogledom
hajde uzmi me sa sobom
uradi mi sve što znaš
hajde uzmi me sa sobom,Gracija…
Lirske izlive nežnosti pretočene u stihove smenjuje hladna slika neke druge stvarnosti. Oštrom oku i peru Štulićevog zapažanja i senzibiliteta ne promiče ništa. Željan promena, punoće življenja i istine koja nije baš prijatna on uranja u brutalni milje odgođene stvarnosti, prelazi preko granica dozvoljenog,traga,ne odustaje i ne odmeće se…
Ona vuče moje niti
ona je hladna i daleka
kao gospodar samoće
igra se osjećajima
ona zna da je gledam
odlazi nekud nasamo
a ja maštam zatvorenih očiju
u mislima je pratim…
Priče sa druge strane, ispod ,,usrane šminke koja defilira”, ma kakve bile nude iskrenost bez iluzija sa svom svojom gorčinom kao jedino moguće utočište. O nadi više niko ni ne razmišlja, prepuštajući se nizu avantura. Sa druge strane barikade ostaju neke druge laži, mitovi i razočaranja nekadašnjih revolucionara…
Doktore, što se to događa sa mnom
osjećam se čudno
imam 37 godina i vrijednu diplomu
uznemiravaju me noćne polucije
boli me glava
profesor sam na srednjoj školi
tamo predajem neka lijeva prava
onanija mi je redovna
mijesečna plaća mizerna
što da radim bez akcije po čitav dan…
Slike rezigniranih buntovnika čije društvo ordinira za šankom, zuri u prazno i truli, njihovog osećaja potrošenosti i besmisla uobičajene su u mozaiku sveta koji okružuje Štulića. Nasuprot ili sa njima vegetira svet prepušten praznini bezidejnosti i borbi za životni prostor kroz opšte grebanje i laktanje, svet prećutnog podaništva revoluciji koja jede sopstvenu decu.
Iluzionist, svjesno revoltirani urbani kit okreće se rock and rollu i prepušta još jednoj od urbanih odiseja odlazeći u noć jer ,,nema vremena za bolju budućnost i predah”…
Uz tihu kletvu jurim kroz grad
kaput na ramenu normalna stvar
novine u ruci, jučerašnji broj
ne izgledam lijepo briga me za to
zalazim u svaku birtiju
tamo trgnem vino,rakiju
a onda žurim da ne zakasnim
i prije nego što se pozdravim s njom
dodirnut ću joj usne lagano
odlazimo zajedno u noć…
-deo drugi: Politika i rock and roll
Čitam nedeljni komentar koji jasno kaže
ko ne misli ovako taj kleveće i laže
ljudi bez kalibra i ideja
ufuravaju nam istine crno bijele
investicije su probile plafon
troše se krediti
svuda mnogo paranoje
svi su do grla u krizi…
…Opće grebanje za životni prostor
opći grabež za titule
fakat se ne biraju sredstva
seljačine uvijek u prve redove…
ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut…
Posebno mesto unutar stvaralaštva Branimira Štulića zauzimaju njegove politički angažovane pesme, biserne retkosti svih naših sjebanih jugoslovenskih prostora. Svežina i aktuelnost kojom i danas, trideset godina kasnije, zrače, prosto zapanjuje. Britke, zajedljive, pronicljive i sarkastične džonijevske opservacije duboko su se zarile u kancerogeno tkivo svih propalih i novonastalih prokletoavlijskih država, bilo gde na Balkanu…
Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti
kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi…
…slobodnih mesta ima samo gde šljakeri rade
svi bi u birokraciju tamo su bolje plaće
produktivnost ima svoje ekonomsko opravdanje
zašto da prolijevam znoj kada dobijam manje…
…pijem kavu danas barem dvadeset puta
efektivno radno vrijeme mi nije ni pet minuta…
…kažite mi tko je podoban
kažite mi tko je opasan
uvijek ista priča…
Svaka sličnost sa stanjem stvari ,,neizmernih uspeha vlasti na epskom putu ka Europi”, danas, u Srbiji, sasvim je slučajna.
Trulež koja vonja,zaudara i širi se svuda naokolo, demagoško zamazivanje propasti, borba za večnu vlast i privilegije jednog te istog kruga ljudi i njihovih potomaka, negativna selekcija, nekultura, neobrazovanje, šovinizam, šićardžijski duh dekadencije i podaništvo- sve to zlo upakovano demagogijom i licemerjem u medijske manipulacije i servirano sluđenom i iscrpljenom narodu spremnom na večni mazohizam, bez obzira na zahtevnost određenih poza, užas je stvarnosti novostvorenih feuda na razvalina zemlje o čijoj nam je sudbini pevao Džoni tridesetak godina ranije. Kamo dalje…
Kamo dalje rođače
iz pijeska vire krunisane glave
što to rade, prde u prašinu
čini mi se rođače
da je standard pokvario ljude
jedu govna i sanjare
bit će bolje rođače
skini medalje i napuni sale
ulici trofeja ponestaje snage…
Izrastajući kroz borbu u porodici oficira JNA ,,gde se sakupilo sve ono partizansko, posleratno”, kako je sam trvdio, Štulić je od rane mladosti kužio svijet iluzija, ne pristajući na nametnute laži, ideale i trule kompromise, birajući znatno teži put otpora i neprestane borbe za vlastitu slobodu i izraz…
Uradi nešto za svoju savijest
ne misli da si sam
kreni oštro, uzmi stvar u ruke
zaboravi na strah…
…nema vremena za bolju budućnost
nema vremena da predahneš
nema vremena da živiš još jednom
nitko više nije mlad…
…uradi nešto za samoga sebe
nešto veliko
čuvaj muda zauvijek i svuda
drmaj žestoko…
Snovi o slobodi bili su glavnim light-motivom Štulićeve borbe i stvaralaštva- snovi o barikadama i mladim proleterima, snovi o ženi i jeseni koja je rekla NE…
Gdansk osamdesete kad je jesen rekla ne
Gdanjsk osamdesete držali smo palčeve
rudari, studenti, brodogradilište, svi mi…
…Gdanjsk osamdesete uzavrele tvornice
dva puta se ne šalju tenkovi na radnike
nisu se usudili pobijedili smo svi mi…
Legendarna pobuna radnika i sindikata ,,Solidarnost”, na čelu sa Leh Valensom, osamdesete u poljskom brodogradilištu u Gdanjsku, nadahnula je još jednom Štulićevu angažovanu poetiku. Potom su ga sećanja vratila u 1968.-u, tadašnju Čehoslovačku, Prag, i pobunu naroda protiv brutalne vojne intervencije SSSR-a-tzv. ,,češko proleće”. Uznemirujuća prošlost s vremena na vreme pokuca na vrata svih nas koji ,,ne pamtimo i iznova proživljavamo”…
Proljeće je čak i u decembru
trinaestog ili bilo kog drugog
proljeće stoji na barikadi
s podignutom rukom
zar sumnjaš u svoju djecu
misliš da ne pamte…
Crpeći snagu i inspiraciju sa izvora rock and rolla, njegovih buntovnih i politizovanih korena, bio je jedan od retkih umetnika koji je podigao glas, pljunuo istini u lice i istrpeo posledice. Za razliku od većine tzv. rokera, nikada se nije kretao linijom konformističkog manjeg otora, podilaženja i kompromisa, baveći se pisanjem radi pisanja i vlastite sujete…
Sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme
sloboda nije podmetanje bilo kakve forme
sloboda nije jednostavni domaći zadatak
ona je svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi
sloboda je žena, uzmi je…
Vizionarski najavljujući opštu propast, rekao je šta je imao, sagledao stvarnost i posledice zla, spakovao kofere i otišao dalje, put Holandije i vlastite misije…
Iza prozora nemirnog sna
osjećam njihove sjene
gledam kako kroz zidove plešu
kurvini sinovi…
…lutke od krvi bez trunke ideje
ubice na cesti
loša noć, biježim iz grada
oni dolaze…kurvini sinovi…
Otišao sam daleko do krajnjih granica
more je uzimalo od neba
na drugoj strani znaci oluje
vidio sam kako plaze u tami
hladna noć pred velike događaje…
Ostavio je iza sebe, u amanet budućim generacijama, sjajnu muziku i pesme obeležene autentičnim autorskim pečatom i osvrtom na suštinu problema. Potom se uklonio da ne smeta vlastitom delu, večnoj inspiraciji i upozorenju za one koji ostaju i dolaze za njim…
Zašto tražiš karizmu punjena ptico
mogućnost prosvijećenosti
razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom…
…rekoh sebi
moj bože koliko demagogije sustavno poređane
u artiljerijske salve
koliko pokidanih misli iza kojih ne stoji ništa
osim mržnje, sujete, vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja
dovedena suština prevare…
Namesto patetičnog opraštaja i krupnih reči ostala je samo bolna spoznaja o raspadu nečega što je iznutra bilo trulo i što je nastalo kao ,,krivo srastanje”- beživotni mutant, kompromis večnih vladara i ojađenih širokih narodnih masa. Bilo i ne ponovilo se…
Budućnosti nikad dosta gospođice od tri pedlja
na krivinama zadnji vagoni luđački tresu
i mnogi prazne crijeva zaboravljajući stid
a oholost nekada suđena da bude vrlinom
splašnjava na očigled i smrdi nadaleko
i nitko nema snage da odagna propadanje
i nitko i ne pokušava da bude više od hladne želatine
koja laprda među krajnostima kao rijetko govno
dok svi tvoji besprizorni usrećitelji
i samozvani štovaoci onoga što ne razumiju
i svi tvoji plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese
i svi tvoji mutavi urlatori zvučnih titula
hrabro spletkare zaštićeni lopovskim kodeksom
koji štiti vjernike od zaraženih
a svaku duhovitost uvijek i na vrijeme
efikasno liječe u samome začetku
pa kakvo ime da ti damo gospođice od tri pedlja
krivo srastanje, gospodine, krivo srastanje…
Poetika i celokupno stvaralaštvo Branimira Štulića ostaju svetionikom u tami koji svojom svetlošću provocira i upozorava kroz vreme na sve buduće brodolome i sve one ,,kojih je mnogo i strašno galame, obično razbiju sva ogledala na koja naiđu da ne ostane ni pomen na ljepotu”.
Nezavisno od toga, isijava lepotom izraza i snagom reči sve ono vredno u čoveku. Vizionarski duh, rečitost, pronicljivost, snažna emocija i lucidna potka humora ostaju da ga krase i nadahnjuju sve one u potrazi za slobodom i srećom. Ostaju kao oznaka kraj puta svima onima koji istinski veruju u neki bolji, humaniji svet, skrivena lepota koja zrači iznutra i obogaćuje one koji je srcem prepoznaju.
Dragan Uzelac Mici
(napisano juna 2011.)
