IMG_1125

Tri magične noći Šabačkog letnjeg festivala

Šabački letnji festival je ove godine počeo u petak 28. jula, pored ostalog kulturnog dela programa, većinu publike je zanimao samo onaj muzički segment koji se održavao u tvrđavi ili na glavnoj bini (mejn stejdžu, kako vam je draže).

Tog petka početak programa i otvaranje festivala (bar za poimanje većine publike) prepušten je grupi Kal. Za početak, dolazak do ulaza preko neke poljane i kroz mrak, uz tradicionalnu balkansku romsku muziku i obrade drugih pesama na isti način. Sve je toliko mnogo podsećalo na šabački vašar da sam pomislila da je to namerno tako uređeno, da je taj šabački šmek s namerom vezan baš za otvaranje. Bilo je prilično očigledno koliko su poznavaoci uživali dok se masa lagano okupljala. Odavde prelazimo na sevdah koji nam sa bine donosi grupa Mostar Sevdah Reunion, a koji nisu preporučeni što bi ono Kiš rekao: za decu i osetljive. Bilo je to jedno vrlo prijatno iskustvo, mora se primetiti, bar za onaj deo nas koji još uvek nemamo slabo srce. Sevdalinke su prošetale Šabac sve od čudnog jada od Mostara grada, pa do Vranja i Lele, Jelene, uzduž i popreko bivše nam republike i sadašnjih emocionalnih stanja. Valjda su sve ovo bile uvertire za svima poznato ime nekadašnjeg Haustora.

Darko Rundek koji ovih dana predstavlja svoj iz pepela uzdignuti Apocalipso Now, te kojeg očekujemo ubrzo na festivalu Nišville, a potom u toku istog meseca i na Belgrade Beer Festu, trebalo je da obrne i istrese celu publiku iz pantalona. Već naviknuti na svojevrsne transove u koje ovaj trio uvodi, nekako smo to očekivali i ovog puta, ipak moram vam priznati da nije tako bilo. Standardno dobar zvuk, savršen Rundekov glas i topla julska noć sa vedrim noćnim nebom, zvezdama i svim ostalim čudesima koja obećavaju, a opet nekako negde u taj čamac voda ulazi i atmosfera tone. Pretpostavka stoji da je odsviran veliki broj novih pesama uz koje se nije moglo ni đipati, ni uživljavati ako ih ne znamo ili prevelika umetnička sloboda koja u nekom momentu odlazi u apsurd, ne znam, no komentari su bili svakojaki. U nekom trenutku vraćaju ih na bis, pa pored prethodno odsviranih i svima dobro poznatih pesama Ay Carnela, Ruke, Cuba, Ima ih, priključuju se i vanvremeni hitovi Makedo i Sejmeni. Apsolutni, Rundeku svojevrsni orgazmički momenti duha, dolaze do izražaja uz vatromet tokom pesme Makedo. Cela površina savske obale uz šabačku tvrđavu pleše kao da niko ne gleda i veče se zatvara bar što se tiče te bine. Za sve koje nisu izdali noge i duh, sledio je prelazak u tvrđavu i nastavak žurke koju su obećavali odlični Marcus Worgull i Dejan Milićević.

IMG_0616

No, kako su dani odmicali, ovaj festival se samo zahuktavao. Drugog dana počev od ovogodišnjih pobednika Bunt Rock Festivala, energične i odlične grupe Viva Vops, preko fenomenalnog E-Play-a ulazimo na velika vrata u jedno mnogo oštrije, dinamičnije, bučnije i žustrije veče. Maja nam peva o svom Heroju, pa o Ljubici, Vremeplovu…sve u svemu, reklo bi se ozbiljno Divan dan i za njih i za nas. Nakon njih dolaze nam ovi pobesneli od dobre muzike, Bjesovi, bend koji opstaje i inspiriše uprkos svemu, bend koji poziva na buđenje besa protiv svega i spremnost da se sa svim tim uhvati u koštac. A onda na scenu izlazi Davor Gobac i Psihomodo Pop da razbije predrasude o ex-Yu rok bendovima, da pokaže šta znači sintagma dobra gitara. Mislim da bi se bez preterivanja moglo reći da je ceo Šabac odjekivao u stihu u kojem voli samo sebe, svog jedinog sebe. Pevalo se malo o Fridi, Ramoni, Nebu, sve kolektivno, sve u glas i sve sa mnogo dobre energije.

IMG_0841

Da nisu Goblini u pitanju mogao bi se upotrebiti neki sladunjav opis kako najslađe uvek ostaje za kraj, ali bojim se da bi to gotovo mogli doživeti kao uvredu. Ali svakako da je ovaj nastup bio kulminacija, što bi rekli neki reporteri: “bez daljnjeg trijumfalno veče ŠLF-a”. Domaćini, baš tako domaćinski velikodušno i sebi svojstveno isprašiše ovo subotnje veče. Publika je skakala, pevala, vikala, upadala u šutke svojom voljom ili protiv nje, a energija je iskakala iz mase i Gobline možemo slobodno da okrivimo za sve to. Toliko mešovita publika, praktično kao da su na ulazu stavili onaj natpis sa kutije društvenih igara “od sedam do sedamdesetsedam”, ali zaprepašćujuće mnogo tinejdžera koje možda nisam očekivala ni da znaju da postoje neki od ovih bendova, a kamoli da ih tako predano slušaju. Valjda je u pitanju aktuelnost i lična uključenost, iskrenost, u tekstovima Goblina koja ne može da prođe neprimećeno, a potom i pank zvuk koji tera na akciju, koji uzdrmava publiku bez obzira na uzrast. Tako je to veče trajalo sve dok se nisu počele oglašavati memorijske kartice fotoaparata naših novinara i dok nije bilo vreme za razlaz odnosno prelazak na stejdž TvrDJava gde su Funkerman, Ivan Janjić i Laura 2000 zatvorili žurku u rano jutro kada ih je sunce opomenulo da je vreme za obavljanje onog dela koji po zapadnjački možemo nazvati “beauty sleep” odnosno priprema za spektakularno treće veče.

IMG_1515

Treće veče je pretilo da postane apsolutni fijasko. Stižem u Šabac bez kišobrana i sa strahom. Kiše nigde nema sem tu, a starke ne obećavaju da se sutradan neću probuditi sa nekom upalicom. Dan je bio užasno vreo, a onda je odjednom postao začinjen vetrom, oblacima i pljuskovima. Ipak nastup Stereo Banane obećava, ko to još ne voli kombinaciju nekog diska, fanka, regea uz satirične tekstove, i koga još malo kiše može da spreči da uživa u bilo čemu? Isto to se pita i frontmen benda Babe, Žika Milenković. Možda su upravo zato tako dobro i legli hitovi poput onih “Ko me ter’o” ili “Da te vidim golu”, a onda i “Noć bez sna” iako će svi koji su uspeli da prežive kišu, hladnoću i mrak na bini koji je nastao u nekom trenutku, iako će svi oni shvatiti da će baš ove večeri toliko dobro spavati prodrmanog svakog atoma svog bića.

A onda dok se čeka Urban, publika izgubljeno razmišlja šta da čini – biti ili ne biti? Ipak, kiša je bar na kratko prestala, poneko se osušio, poneko presvukao i Urban izlazi na scenu uz pesmu “Kad se voda povuče”, slučajno ili namerno ko će ga znati, ali vrlo ubedljivo odvodi nas u ostatak svirke. Klasično za njega pije svoj jegerić i razgovara s publikom kao sa dobrim prijateljem od kojeg se juče rastao, pa samo nastavljaju gde su stali. Urban i njegova četvorka pretvaraju veče u magiju, ne samo zato što sviraju vanserijski dobro kao i uvek, već zato što ne dopuštaju da nas uhvati nekakav oblik nezadovoljstva zbog lošeg vremena. S početka svirke uočavam mali broj ljudi, dok pri odlasku primećujem da se barem utrostručio dok ja nisam primećivala ništa sem njihovih dobrih vibracija. Ni pokisla oprema, ni prejak šabački jeger, ni zaboravljena usna harmonika nisu uspeli da bilo šta u toj večeri pokvare – sve je bilo tako kako treba da bude. A i kiša kao da se urotila da pomogne, pada baš u pravom trenutku, što bi rekao Damir kao “tisuću malih bogova” koji silaze te večeri skriveni u kišnim kapima.

Vraćam se kući pored zatvorenih štandova svega i svačega što se tih dana moglo pazariti na ŠLF-u, od tvrdih sireva do privremenih tetovaža, veganskih sladoleda i bog će znati čega još, vraćam se bivajući apsolutno sigurna u to da su situacije baš savršene takve kakve jesu, a naša percepcija je ono što ih čini dobrim ili lošim. I pitam se kako li se iz vašeg ugla ocenjuje ovogodišnji ŠLF, pitam se da li bi trebalo napraviti neku evaluaciju u znak zahvalnosti organizaciji Mixera za ove tri magične julske noći?

Više fotografija pogledajte ovde.

Milica Erdevički

Foto: Andrea Magazin

Comments are closed.