PODELI

Valter Kocijančić nekada zvani Fanatik jedan je od glavnih “krivaca” što je punk toliko popularan na prostorima bivše Jugoslavije.

Poznat je svima kao začetnik punk pravca, a nakon duge pauze od preko trideset godina, ponovo dolazi u Srbiju.

U subotu, 01. juna Novosađani će imati priliku da ga čuju i vide na šestom To Be Punk festivalu u SKC Fabrici, a o nastanku benda Paraf,  sadašnjem bendu Mandrili, o poslednjih trideset godina i mnogim drugim temama sa njim je razgovarao Igor Todorović.

– Dolaziš u Srbiju sa bendom prvi put nakon više od 30 godina. Ima li treme, kakav je osećaj?

Valter: Nakon trideset i više godina, evo mene ponovo na prostorima republike Srbije. Nisam mnogo puta nastupao kod vas, ali su svi nastupi bili fantastični i ostali su mi u lepom sećanju (Boom festival u Novom Sadu, nastup sa Rutsima u Beogradu). Primetio sam, još pre pojave facebooka da još uvek ima mnogo fanova sa tih prostora kao i onih koji su se odatle raselili po celom svetu. To me baš raduje i osećam se sjajno. Svestan sam da je prošlo mnogo godina, mnoge generacije i nisu čule za naše ime, ali sam siguran da je pojava Parafa ostavila neizbrisiv trag u ovom delu Evrope, bar kada je reč o ljudima koji su koliko toliko pratili bar nešto od muzike.

– Kako ti je uopšte dunulo da nakon toliko vremena ponovo izađeš na binu i otkud saradnje sa Mandrilima?

Valter:  Sve te silne godine od kako sam prekinuo sa muzikom i izašao iz “mog” Parafa, nisam imao nikakav drugi bend. Slušao sam muziku dok bih se vozio u autu, čuo bih neke nove aktuelnosti i ponekad za neke godišnjice bio pozvan da kao gost nastupim na važnim događajima, koncertima, radio emisijama… Sve zajedno, kroz celo to razdoblje, raspirivao se žar u mojoj glavi. Odlučio sam napraviti “nešto”, ali mi je bio potreban bend koji će me pratiti u celom tom projektu. Odmah na prvu loptu, rekao sam sebi da to mogu biti samo Mandrili. Zašto oni? Zato što je to bend koji ima “muda” i meni potrebnu žestinu, bend koji ima svoje “ja” i koji će te prepoznati po prvom taktu. Mnogi drugi nemaju to, nisu “pravi”, već su najobičnije splačine, recitatori, zvezdomani, bendovi kojima treba brdo ljudi da bi napravili hitić… Kvalitetno može biti samo ono što je izašlo iz srca i duše, ono što je tvoje, pa kakvo god bilo, to je to!

– Snimili ste album “Apstinencija” koji je naišao na sjajne kritike. Tvoj komentar.

Valter: Album je dobio odlične kritike, da sam i sam iznenađen. Moram napomenuti da sve što sam radio sa Parafima, kao i ovaj sadašnji album “Apstinencija”, radio sam iz gušta, a ne za kritičare. Ne samo kada je muzika u pitanju, nego i bilo šta drugo, privatno, kada radim, radim zbog svog ličnog zadovoljstva. Još je lepše kada to neko prihvati, ceni, voli… onda je to ono pravo! Svakom normalnom čoveku pohvala godi.

walter-et-les-mandrills-apstinencija_cover

– Šta publika u Novom Sadu može očekivati da čuje od Waltera i Mandrila, kako to zvuči uživo i kakav repertoar izvodite?

Valter: U Novom Sadu publika će čuti kompletan materijal sa albuma “Apstinencija” kao i 4-5 pesama prve postave Parafa (“Narodna pjesma”, “Rijeka”, “Na tragu”, Moj život je novi val”…)

– Da se vratimo u vreme stare Jugoslavije i polovinu 70ih. Prvi nastup Parafa dogodio se na izvesnoj livadi između dve kuće na Belvederu. Šta je bilo to što je presudilo da osnujete punk bend i kako je punk uopšte stigao u Rijeku?

Valter: Kao deca od 14-15 godina počeli smo svirati pesme iz tog vremena. Obožavao sam Alice Coopera, Slade, T-Rex, Smak, Drugi način, YU Grupu… Paralelno sa tim, moj otac je prevozio stranu štampu po jadranskim gradovima a meni, kao mladom pubertetliji, bile su zanimljive novine kao što su “Bravo”, “Pop Foto”… Ja sam u tim muzičkim časopisima tražio zanimljive slike pošto jezik nisam znao, ali sam preko slika shvatio o kakvoj muzici je reč i na osnovu njih napravio bend i počeo svirati u stilu novog talasa, odnosno panka. U početku je to svima izgledalo smešno, jer nije imalo veze sa onim što se tada smatralo “normalnim”. Odlučili smo da pored naših stambenih petospratnica, na maloj, kako smo je mi zvali, “livadici” održimo “pravi koncert”! Jedno pojačalo, bubnjevi od kutija italijanskog deterdženta “Dash”… svi smo se tu uštekali i udri! Za ondašnju svest, ljudima-gledaocima to je izgledalo kao da se spustio NLO. Odsvirali smo do kraja i rekli glasno ono što nas je tištilo i što nam je, kao mladima, smetalo. Mnogi to nisu razumeli poput “milicajca” koji je takođe bio u “publici” i odgledao uredno naš nastup do kraja. Nama klincima je to bio veliki doživljaj – napravili smo koncert, čuli su nas! Ubrzo nakon toga nastupili smo na pravom koncertu usred Rijeke u dvorani italijanske manjine “Cirkolo” i od tada kreću svirke. Bili smo prvi u Jugi a da nismo znali, mobilni telefoni isključeni, kompjuteri pocrkali pa su se informacije slabo kretale… ha-ha!

– U Hrvatskoj punk se prvo pojavio u Rijeci, pa onda u Zagrebu. Takođe i u Srbiji, u Beograd je došao nakon Novog Sada. Kako komentarišeš to što su “manji” gradovi pre bili inficirani punkom odprestonica?

Valter: Uvek su manji gradovi bili nekako po strani u senci prestonica pa je i bunt bio veći. Uspeli su samo oni koji su bili na relaciji Beograd-Zagreb-Ljubljana, jer je tamo bilo para. Mi sa strane mogli smo samo dojiti – pušiti. Isto je i danas u svakom društvu i sistemu. Jebeš prestonicu, oni pune samo svoju bulju, a ti ostali narode doji!

paraf

– U bendu si bio par godina, snimio singl, album, odsvirao brojne koncerte… Na koji momenat si posebno ponosan, čega se najradije sećaš i šta je presudilo da prilično rano, već nakon prvog albuma,izađeš iz Parafa?

Valter: Kao dete su me zvali Fanatik. Kad nešto imam u glavi, to i napravim i onda krenem na novo. Sve što sam započeo to sam i završio. Jedino nisam završio sa muzikom jer je ona večna. Sa Parafima sa stao (nisam završio), sa Mandrilima i Apstinencijom ponovo se uključio. Biće toga još. Kada sam u Puli na koncertu rekao “svi smo mi pankeri” mnogi su mi to zamerili. Zamerili su oni koji ne razumeju smisao te reči, pa onda to još i objave u novinama. A u zbilji je tako. Vlade nas ne šljive, iskorištavaju nas, lažu, mažu, legalno kradu, a masa ljudi kao poslušna horda sve to nesvesno trpi! A učili su me kao malog kako je Franjo Tahi bio strašan! Ha-ha!

– Čime se Valter bavi/o svih ovih godina?

Valter: Punih trideset godina radim kao učitelj u osnovnoj školi i učim decu poštenom životu.

Igor Todorović