Vladislava Vojnović – Stvarni život počinje van zone komfora

Vladislava Vojnović je dramaturškinja koja se sem pisanja scenarija za filmove bavi i pisanjem knjiga za decu, a sa svojim mužem, Milošem Spasojevićem, vodi producentsku kuću Luks film. U skorije vreme ostaje primećena po nekoliko velikih stvari: po filmu Kozje uši za koji je adaptirala scenario po svojoj prethodnoj napisanoj istoimenoj knjizi (koja je bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu), zatim po nagradi voljenog Politikinog zabavnika (za knjigu Avram, Bogdan vodu gaze), te nagradi Dositejevo pero i mnogim drugim. Ovu izuzetnu ženu i zanimljivu sagovornicu sigurno želite da čujete kako diskutuje na razne teme, a ovaj put za Remix Press govorimo samo o ponekim: njenom dosadašnjem spisateljskom radu, položaju kulture i situaciji u kojoj se danas nalazi, razlikama između socijale i elite, edukaciji, važnosti čitanja i odgovornosti prema deci koju nosi odraslost, kao i mnogim drugim…

 

Pretpostavljam da Vam ovo pitanje često postavljaju, ali zanimljivo je da ste se kao dramaturškinja i scenaristkinja opredelili baš za dečiju književnost, kako je došlo do toga?

Kao što Aristotel kaže da treba pisati tragediju: stvari treba da se događaju jedne zbog drugih, a protiv očekivanja, tako se to i meni desilo. Išlo je ovako: diplomirala sam na FDU, na dramaturgiji. Destak godina kasnije rodila sam kćerku Milicu. Kad je Milica imala šest godina, neko joj je ponudio malu ulogu u nekoj TV-drami, ali se od snimanja, kako to često biva, odustalo. Da utešim dete, obećala sam joj da ću joj ja napisati scenario za kratki film u kojem će glumiti. I napisala sam ga. Snimali smo četiri dana. U kratkom filmu “Princ od papira” 2004. glume samo Andrej Šepetkovski (kojeg je doveo moj prijatelj reditelj Marko Kostić) i Milica. Onda je taj film dobio tri najvažnije nagrade na Festivalu kratkog i dokumentarnog filma 2005. godine.

E, onda sam dve godine kasnije dopisala šta je bilo pre i posle radnje tog filma, pa smo kao bula u jagode ušli u snimanje dugometražnog “Princa od papira”. I, „kad se lud nakani, on i kuću svali“, kako je govorila moja baka Marija –  film smo napravili i prikazan je na više od 70 internacionalnih festivala i dobio je 13 ozbiljnih međunarodnih nagrada.
No,  meni je bilo žao svega onog što nismo uspeli da uradimo u filmu s obzirom da budžeta opet gotovo da nije ni bilo. Pa sam sela i, da se ne baci, napisala sve ono što nije snimljeno ili je snimljeno kako se moglo – i tako je nastao roman „Princ od papira“ koji je dobio nagradu „Rade Obrenović“ Zmajevih dečjih igara i Dositejevo pero. Onda je, sto godina kasnije, uz velike muke da se nađe izdavač izašla kod čačanke Pčelice knjiga priča za decu „Priče iz glave“ koje su takođe nastale tako što sam zapisla neke od mnogobrojnih priča koje sam pričala kćerki na mestima i u situacijama kad nisam mogla ili nisam imala šta da joj čitam. Onda je Milica već odrasla i ja sam mislila da se više neću baviti pisanjem za decu.

E, onda me je pozvao urednik Službenog glasnika Goran Petrović i pitao me bih li napisala roman za ediciju Azbukvar na temu azbuke i tako je nastao „Avram, Bogdan vodu gaze“, koji je dobio opet „Radeta Obrenovića“ Zmajevih dečjih igara, pa i nagradu Politikinog zabavnika. I tako ja postadoh pisac za decu!

 

Neki pisci za decu su govorili o tome da su se hrabrili time da će deca koja čitaju njihove knjige izrasti u dobre ljude, pa pitam se je li to zajednička nada svih koji se bave decom i kolika je to uopšte odgovornost?

Mislim da je to lepa nada, ali lično ne verujem da ima puno ljudi, malih ili velikih, svejedno, koji su tako senzitivni da ih knjige, slike, muzika, filmovi i predstave čine boljima ili lošijima. Ne kažem da nas nema, ali nas je malo. A opet, ako uspete da doprete do svog čitaoca ili gledaoca, da pomognete da makar jednoj osobi život bude lepši, jasniji i smisleniji, imali ste se rašta i roditi, što bi rekao Njegoš.

 

Kada bi trebalo početi sa čitanjem deci? Koliko je to i zašto je važno?

Mislim da treba početi odmah. Bebe slušaju i ko zna šta razumeju. Možda razumeju sve. A možda samo uživaju u vašem mirnom prisustvu i vašem glasu. Kako god bilo, važni su svi trenuci koje delite sa onim koga volite. Ako zajedno čitate, ima u tome neke plemenitosti, ima učenja života na zabavan način, ima neprinudne koncentracije koja kad se razvije na taj način može da pomogne u mnogočemu u životu, ima razumevanja života i sveta i van svakodnevnih trivijalnosti, pronalaženja srodnih duša koje nisu u istom prostoru, a često nisu ni u istom vremenu s vama. A opet su tu. Ko ume da čita, neće nikada biti usamljen, to je jedno od najvažnijih svojstava čitanja.

 

Da li uvek imate koncept po kojem pišete ili nekad krenete bez plana, pa to usput postane Nešto, a čemu se možda niste ni nadali?

Kad pišem, uvek imam koncept. Tako su me naučili: prvo ideja, pa onda radnja kroz koju se plasira ideja, pa onda karakteri koji tu radnju mogu najbolje da iznesu (lično najviše volim da izvrnem stereotipe čiji sam dobronamerni neprijatelj). Ali ako me sad zamolite da vam ispričam priču o jednoj devojčici koja je želela da postane novinar, onda će priča morati da se razvija na drugi način: počećemo s karakterom, pa ćemo da vidimo kakva će radnja početi tu da se zapliće, a onda će se nekako i ideja uvući u celu stvar na putu prema raspletu. Dakako, ja ću uvek paziti da dobri ljudi ne nastradaju baš jako i da zlikovci budu nekako kažnjeni ili barem da budu lišeni moći daljeg zlikovačkog delovanja. Jedino mi se pri pisanju pesma dešava da mi se tekst otme – to zato što u pesmama uvek krenem od neke snažne emocije koja me drmne, a neću da bude banalna i dok ja nju prikrijem, umijem i uvijem u neke velove metafora, slika i štimunga, ponekad se desi da ispadne takva da je ni majka ne bi prepoznala.

vladislava_vojnovic_2

Koliko poznajete svoje likove pre pisanja, odnosno koliko ih upoznajete tokom samog pisanja?

Čim znam šta hoću da kažem i kroz šta hoću to da pokažem, vrlo jasni karakteri sami dođu. Obično donekle liče na neke ljude koje poznajem, što iz života, što iz književnosti i filmova, što iz svojih noćnih ili dnevnih snova, a pomalo i iz ogledala u raznim fazama života.

 

Komentarisali ste kretanje i položaj kulture u društvima od perioda nakon II svetskog rata naovamo, prilikom čega ste rekli da je sada možda i najbeznadežniji put na koji smo zakoračili. Pa interesuje me, koliko po Vašem mišljenju kapitalizam utiče na položaj i mesto kulture u društvu?

Jao, nesretni kapitalizam! On je u većini slučajeva, a naročito kad je nezauzdan pravnim sistemom stvarno jedno grozno stanje svega, a naročito uma. Plitko, površno, materijalistično do bola, a onako prostački inteligentno i manipulativno, a sada još i povezano sa tim hipertrofiranim medijskim (dez)informacionim, deprimirajućim i kakofoničnim društvom. A opet, kultura, bez obzira na Duh vremena koji kroz istoriju povremeno ume da pomahnita, uvek ima šansu da se bori protiv prostakluka. Dogod budu postojali misleći i kreativni ljudi koji imaju potrebu da se protiv besmila i entropije bore pomoću smisla i organizacije, biće i kulture u tom sad već starinskom smislu.
Kultura je mnogo toga, pa i ono što bismo sa svoje tačke gledišta mogli zvati nekulturom je kultura, samo što je to često kultura tj. gajenje sistema vrednosti manje humanih i manje obrazovanih ljudi.

 

Šta je onda u takvom sistemu od velike važnosti i trebalo bi da nam ostane u glavi?
Mislim da je važno pripaziti na to da nam ne izmakne šira slika, obratiti pažnju i na iskošene poglede na svet oko sebe. To nije toliko teško ako se podsetimo da stvarni život počinje van zone komfora. A barem je nekomfor uvek na dohvat ruke, on nam je takoreći tu za vratom. Samo  treba da se potrudimo da ne očajavamo zbog toga, nego da vidimo možemo li, ako nemamo para za automobil, nekud stići biciklom ili pešice. I u prenesenom i u bukvalnom značenju, jer i čovek koji nema posao, može da opere prozore ili počisti kuću i ispred kuće. Mislim, očajanje u lenjosti i nemar prema večnom spasenju, što bi reklo hrišćanstvo, prilično je, ako ne loša, a ono ružna i nehigijenska stvar u svim značenjima.

vladislava_vojnovic_3

Mogu li estetika i etika da idu ruku pod ruku?

Lepo bi bilo da hoće. Da je lepo dobro i da je dobro lepo. Nažalost, nije uvek tako. Ili možda jeste tako, ali je kriterijum lepote krajnje varljiv. Lepota dijamanta u koji je utkan ropski rad rudara ili Bentlija koji je statusni simbol ili tela koja se nezdravo izlažu raznim vrstama mučenja da bi zadovoljila sumanute ideje savremene muške i ženske seksepilnosti svakako je različita od lepote jesenjeg neba, prolećnog potoka, inja na prozorskom staklu ili nečijeg radosnog pogleda. Besplatna i bezinteresna lepota stvarnija je od ovih virtuelnih radnih lepota, a dobrota koja bi uz stvarnu lepotu išla trudila bi se da nikom ne čini zlo, osim da ograniči zlikovce u njihovom štetočinstvu. Ali posednici moći i novca, uvek će se truditi da narod ne dođe u ta stanja disciplinovanog slobodoumlja. Zamislite da svet shvati da je čudovišna laž tvrdnja da se non-stop mora nalivati vodom jer kad oseti žeđ već je, navodno, dehidrirao! Pa, ta se budalaština servira tek od kad se voda prodaje! Dok je bila džabe i vrapci i konji i ljudi pili su vodu kad su žedni.

 

O čemu razmišljate kada mislite o putu spasa iz današnje situacije, šta bi to bilo?

Heh, razni su nivoi mogućih spasova. Generalno, moralo bi se malo prikočiti. Skoro sam, razgovarajući sa raznim poprilično dezorjentisanim i očajnim mladim ljudima, pomislila da bismo mogli smisliti terapiju dvadesetim vekom. Ne mislim na ratove, nego na život bez mreža, na dogovore i razgovore, na igranke i šetnje korzoom, na dokolicu u kojoj ljudi crtaju i čitaju, na materijalnu oskudicu koja nije nešto zbog čega čovek umre od straha ili poniženja zbog osećanja manje vrednosti, na crep ugrejan na peći, umotan u novine i peškir, pa ponesen u hladnu sobu da zagreje krevet pred spavanje. Da, da, puna sam idealizama neprimerenih mom uzrastu i položaju. (smeh)

 

“Kriza je rupa u koju upadnete pa se izvučete.” Da li je to jedna od najučestalijih borbi Vaših likova ili pak svih ljudi, pa onda tako i njih?

Da, kako kaže ona neka definicija razlike između mudrog i pametnog: mudar nikad ni ne dospe u situaciju iz koje se pametan izvuče. Filozofija i umetnost imaju taj odnos: umetnost mora da poštricka vrhunske domete pameti da bi dobila na izražajnosti. A filozofija se bavi vrhunskom pameću, tj. mudrošću, jedino što nije uvek zabavna. Em traži sistematičnost i disciplinu mišljenja, em donosi mir ukidajući sukob. A bez sukoba nema dramske radnje koja je osnova svih narativnih umetnosti.

 

Koliko je Stojanka, kao tako kompleksna i velika ličnost kakva jeste, zapravo važan lik za današnje uslove u kojima živimo?

To ne znam. Ja bih rekla da smo svi mi Stojanka. Osim onih koji to nisu: retki sveci i česti nesretnici.

 

Koliko materijalna sigurnost određuje distancu između elite i socijale? Da li je to danas drugačije nego što je bilo nekad?

Uh, za ovo pitanje treba jedno deset šlajfni odgovora, brat bratu. A može i više. Morali bismo da definišemo i elitu i socijalu. Mislim da čovek može imati sav novac ovoga sveta, a ne biti elita, kao što mislim da čovek može biti siromašan kao crkveni miš, a ne biti socijala. I jedno i drugo ima veze sa plemenitošću. A i materijalnu sigurnost bismo morali da definišemo. Ona znači da ćemo imati šta da jedemo,  čime da se grejemo i lečimo, ali i bogati plaču i razboljevaju se od neizlečivih bolesti tela i duše. Dakle, nema materijalne sigurnosti za smrtnike. Zdravu distancu između prave elite i sledbenika čini količina znanja i umeća, a odvratnu distancu između lažne elite i stvarne socijale čini korumpirani sistem vrednosti. Ma, ne – ne vredi bez deset šlajfni, uzalud pokušavam, ćiri-bu, ćiri-ba, kako bi otpevao Garavi sokak!

 

Šta je ono najvažnije što roditelji (odrasli uopšte) mogu da naučiti od dece, a šta je ono što je neophodno da deca nauče od njih?

Kako koji odrasli i od kako kojeg deteta. I obratno. Mahom nas deca podsećaju na stvari koje smo zaboravili učeći se odraslosti. Direktnost u uzimanju stvari zdravo za gotovo je jedna zanimljiva stvar koju većina dece ima dok neko ili nešto na njih ne deluje silom i primora ih da to stanje promene. Uvek je dobro to nanovo naučiti – nema depresivne dece ako su u prirodnom obliku. Što često znači i neverovatno surovu sebičnost. Ali svi smo mi životinjice, manje je zlo ako to obračunamo u svojim završnim računima, a i u međuzbirovima. A mi, odrasli, trebalo bi da učimo decu dobrim običajima i tekovinama civilizacije. Pod uslovom da smo ih i sami usvojili.

 

Rekli ste u jednom intervjuu da “nije sve u edukaciji, ima nešto i u socijalizaciji” – da li su Vaše knjige pomoćnik na tom putu?

Ne znam. Moji su junaci uvek donekle asocijalni, uvek odbijaju da umnožavaju ono što ne odobravaju, bez obzira šta ostali svet oko njih radi. Ali ne može pisac da zna šta čitalac shvata dok čita. Opet ona neka fejsbučka mudrost kaže da je čovek odgovoran za to što govori, ali nije odgovoran za ono što nedobronamerni slušalac razume. To što sam rekla, rekla sam povodom škole, pretpostavljam. Jer da je samo do učenja, malo koga bih poslala u školu, ali važne su one družine da delimo užine i da li ima ili nema one s kikom koju Ršum ne da nikom. (Pesma se zove „Au, što je škola zgodna“, prim. prev, dodaje Vladislava uz smeh.)

vladislava_vojnovic_4

 

Jeste li razmišljali o tome da pišete nekakvu knjigu sa fokusom na komunikaciju, njen značaj i medije kojima se odvija? Postavljam ovo pitanje prvenstveno misleći na uticaj današnjih tehnologija na odnose među ljudima.

Nagovaraju me neki ljudi da skupim u knjigu svoje mudrolija sa fejsbuka. Da, aktivna sam tamo i baš sam se pitala koji mi je đavo, zašto to radim. Pa sam zaključila da je to moj novinarski svrab. Završila sam u vreme Šuvarevog usmerenog obrazovanja taj srednjoškolski kurs iz oblasti kulture i javnog informisanja, zvalo se to smer za novinara-saradnika, nešto kao KV novinar. I pisala sam dosta. I volela sam to. Da postoje novine i časopisi kakvi su nekad bili, sigurno bih pisala za novine. No, toga nema, pa ja onda udri po fejsbuku, o raznim ličnim i društvenim temama. Ne znam ko bi to čitao kao knjigu. Mislim, ideja novinarstva je da pročitate, razmislite, a onda tim novinama operete prozore ili zamotate koru lubenice da vam se ne cedi u kantu za đubre. Ima neke romantike u tome. To kako se živi slomite da kažete nešto značajno što precveta za jedan dan.

I za kraj, pitam Vas za nekakav opšti savet i mišljenje na pitanje: zašto bi neko pre rekao “da”  čitanju, a ne filmu ili igrici?

Kao čitalac, ja tačno znam zašto više volim tzv. vruća opštila u makluanovskom smislu. Prosto, ostavljaju mi prostora da i ja nešto radim, a ja volim da radim, mislim aktivna sam priroda.
Igrice ne igram. Bila sam luda za tetrisom kad se pojavio, luda-luda: otišla jednom u Kinoteku da gledam film posle celog dana teterisa i vidim lepo da ne mogu da pratim radnju filma, sve gledam gde na lica glumaca ili među titlove da smestim figure tetrisa. Od onda sam samo jedno vreme igrala ConQUIZtador, a i to sam prestala kad me neki protivnik u onom chatiću pitao koje sam godište (zato što mi je nick bio blesav i nezreo – najmračnija veštica, pa se taj prvo protiv toga bunio), a ja u brzini otimanja za teritorije ukucala „Peto“. Na  šta će protivnik „Jao, pa ti si baš mala!“. Tako ja shvatim da sam među klincima, pa izađem odatle. (smeh)

Da li biste radije pisali knjige kao formu kakvu poznajemo, ili za film kako pišete, ili čak neku neformalnu priču, recimo malopre pomenutu igricu?

Kao osoba s ove strane komunikacionog kanala  uvek bih pre rekla „da“ pisanju za film, ali to je skupo i komplikovano i većinom zaposednuto od strane čudnovatog sveta, da upotrebim eufemizam. Pa mi onda ostaje pisanje književnih sadržaja kao manje zakrčeno jer je manje profitabilno. A igricu, ubio me bog ako bih znala da napišem, mislim da ne bih. Mada, nikad nisam ni probala. Možda bi trebalo?

Razgovor vodila Milica Mima Erdevički

Fotografije iz privatne arhive V.Vojnović

Comments are closed.