Život je kučka-Oskar Frajzinger (recenzija)

Zbog prisnosti i spontanosti kojom odišu njegove rečenice, stvara se utisak da se i o ličnosti gospodina Frajzingera može govoriti sa istim sentimentom. Sem što se bavi politikom, isto tako Oskar Frajzinger je profesor nemačke književnosti, poliglota, pesnik, pa i kantautor. Pored nemačkog, piše još i na francuskom, uvek uz, za nekoga sa takve pozicije, neočekivanu dozu humora, a svakako bez krutosti i uštogljenosti, možda i sebičnosti koja bi se mogla očekivati. 

Pomalo filozofskim uvodom u svom poslednjem izdatom romanu, pod nazivom Život je kučka, Frajzinger nas podseća na svoj pogled na život na koji smo već naviknuti iz prethodnih dela: poređenje životnih tokova sa prirodnim, nas kao nemih posmatrača i u isto vreme aktivnih učesnika u svetu oko nas. A onda shvatamo da su to razmišljanja našeg protagoniste, gospodina Van Klifa, do granica neizdržljivosti umornog i zgađenog sopstvenom svakodnevicom koju će samo jedan odlazak lekaru u potpunosti izmeniti. Onda stvari kreću da se odvijaju sumanutim tokom – on odlazi svukuda i postaje svako menjajući identitete i lokacije na kojima se nalazi. Godinu dana Van Kalf vodi umišljenu borbu sa “bledim jahačem apokalipse” mrzeći život iz dubine duše, doživljavajući ga kao svojevrsnu podvalu. Muzika je kroz sve pustolovine glavna podrška sredovečnom službeniku, a pre svega Tom Vejts, koji kao da je već sve patnje proživeo i svakim stihom sa njime saoseća.

Od Van Klifa Frajzinger je stvorio svojevrsnog antiheroja, koji je u određenim momentima toliko obuzet planom osvete, planom kojim pokušava da nadigra i matira smrt, dok odmah nakon toga u pojedinim trenucima pokazuje osećanja i kvalitete vredne divljenja. Svakako, Frajzinger po svom običaju ne gubi dodir sa realnošću, pa nas tako na samom kraju dovodi u stanje (neprijatnog) iznenađenja u kojem njegov antiheroj ipak mora da se suoči sa životom u svom uobičajenom obliku, sa ljudima koje je iza sebe ostavio tokom svog putovanja i budućnošću koju mu je sudbina dodelila, ali pre svega sa samim sobom. Celim putem prateći misli našeg protagoniste možemo da uočimo borbu protiv svesti o nastupajućoj smrti i životu koji je tu i potrebno je da bude proživljen.

Doživljavamo ekstrem ludila sa kojim se svaki čovek pomalo bori na dnevnoj bazi ili u svojim kontemplativnim momentima promišljanja o tome kolika je uzaludnost življenja, šta su prave vrednosti, kolika je potreba za avanturom, koja je cena normalnosti…? A svakako ono što se proteže kao glavna nit i jeste sam naslov romana, momenat koji je svako od nas svakako barem jednom u svom veku osetio – to da je život kučka, da ne poštuje pravila lepog, očekivanog, estetike, ni norme, već radi kako želi neminovno ostavljajući posledice na sve učesnike. Dok u isto vreme niko od nas suštinski i ne želi jednostavnost ni dosadu, ali osećamo se povređeno onda kada iznenađenje slučaja promeni pravila igranja. Kroz balans između tih dvaju krajnosti nas vodi naš gospodin Van Klif u svim svojim ulogama, pokušavajući da se otrgne prošlosti i da ponovo u nju ne zakorači ukoliko ponovo počne da živi, igrajući isforsirano ono što je zacrtao, krećući se pravom linijom ludila u koji ga je odvela svest o smrti, menjajući svoje granice, plešući na ivici zakona i normalnosti koju te godine doživljava kao previše običnu, pokušavajući da se osveti za svu svoju rutinu i običnost nevidljivom tamničaru.

Frajzinger nas ovim delom, reklo bi se, uvodi u svoja razmišljanja o funkciji života i njegovih mogućnosti, a isto tako nas i gura na razmišljanje o tome koliko smo postali rutina i obični, kakve su nam želje dok su mogućnosti bezgranične, ali i koja je cena anarhije kada se pomeša sa pojmom slobode.

Milica Erdevički

Comments are closed.