“Loša kopija života“ je prvi srpski hip-hop mjuzikl, premijerno izveden u Kulturnom centru Novog Sada 21. februara 2015. Ova predstava je nešto najinventivnije i najmodernije viđeno u Novom Sadu u poslednjih nekoliko godina. Iako ima osnove mjuzikla, ovo nije klasičan mjuzikl već multimedijalni performans koji uvlači publiku u neverovatnu fuziju muzike, plesa, pokreta i slika i drži sve do poslednjeg momenta predstave.
Kako ste došli na ideju da napravite prvi srpski hip-hop mjuzikl?
Boško: Na ideju smo došli Tijana Delić, bivša direktorka Pozorišta mladih, i ja, posle se i Skaj Vikler uključio. Pola teksta je već bilo napisano i onda smo odlučili da izguramo tu ideju do kraja. Hvala svima iz Kulturnog centra što su nas podržali i što je ovo videlo svetlost dana,da tako kažem. Cela ta ideja je išla interaktvino. Sve je počelo od jednog razgovora,pa se scenaristkinja Milena Depolo uključila, posle na audiciji su se priključili igrači da bi to konačno dobilo formu mjuzikla.
Pozorište se smatra pomalo arhaičnom institucijom. Da li vam je bila ideja da približite pozorište mlađim generacijama?
Boško: Pa to je tačno. Mlađu generaciju je gotovo nemoguće dovesti u pozorište, naročito tog nekog tinejdž, post –tinejdž uzrasta jer oni ako već idu u grad pre će otići na neko drugo mesto nego u pozorište. U svakom slučaju ja mislim da je ovo za njih vrlo inspirativno i inovativno. A za pozorište je najbolja reklama od usta do usta, pa ako ovo krene, a nadam se da hoće, to će biti to.
Koliko mislite da je pokret doprineo scenskom prikazu?
Boško: Ovo je kako da kažem mjuzikl u malom. Ovo je jedna trećina od onoga što se radi u Pozorištu na Terazijama, jedinom pozorištu mjuzikla kod nas. Na žalost mi nemamo uslova da se sve izvodi uživo muzički. Naravno da je mnogo impresivnije kada imamo ples i pokret, onda se ostvaruju emocije i ona ekspresija koja onako gađa direktno publiku u glavu i srce na neki način. Nadam se da smo pogodili cilj.
Da li mislite da psovke kao umetnički izraz treba da budu cenzurisane u medijima ili je to stvar slobode govora?
Boško: Onoliko koliko je u funkciji umetnosti. Koliko pomaže umetničkom delu toliko treba da se koristi kao i bilo kakav drugi ekstreman umetnički izraz. Glumac može da bude go na sceni, ukoliko je ta golotinja umetnički motivisana. To smo već odavno videli i pričali o tim temama. Mi moramo da koristimo psovku da bi predstavili milje takav kakav je. Ne možemo da predstavimo tu mladu generaciju, a da se sad lažemo. To je na neki način jezik ulice, a opet je sa druge strane autentičan i istinit. On na najbrutalniji način prenosi emociju mladog čoveka.
Predstava se bavi mladim muzičarem koji pokušava da se probije u muzičkom svetu na kraju se prijavljuje i u rijaliti šou. Šta mislite koliko mladi ljudi u ovoj zemlji imaju šansu da iskažu talenat, da li su ti rijalitiji put do uspeha ili eksploatacija talenata?
Boško: Mi živimo u vremenu u kome je generalno popularnost važnija od umetnosti, važnija od toga šta taj čovek ima da kaže ili pokaže. Mi se ustvari lažemo. I ova predstava zapravo govori o tome kako neke stvari treba da se kažu na pravi način i kako poput laži treba nekad ići đonom. To je kritika društva i nada da ukoliko bismo više govorili istinu možda bi se nešto promenilo.
Hip –hop je u Srbiji počeo kao underground da bi završio u komercijalnim vodama i čak je počeo da se meša i sa turbo folkom. Šta mislite da li hip-hop danas ima prvobitnu funkciju kritike društva ili je mainstream i stvar trenda?
Boško: Ja nisam baš veliki stručnjak za to, samo onoliko koliko sam kroz predstavu uspeo da ispratim kroz razgovor sa Skaj Viklerom i glumcima. Generalno, kao i sve pojave u društvu, neke ostanu iskrene, autentične, a neke dobiju devijaciju i krenu u nekom drugom pravcu. Mislim da je ovaj hip-hop pravi, iskren, da su to ljudi koji možda na najgori mogući način govore istinu u lice. To jeste ono što je hip-hop nekada predstavljao i nekako te struje se držim.
Stariji stalno pričaju o omladini kritički, a ustvari se bave malo omladinom i generalno sadašnjim vremenom. Šta je sa budućnosti?
Boško: Ne, ovde se ne radi o tome. Mi smo citirali Aleksu Šantića i ono „Ostajte ovde“u potpuno drugom svetlu. Neko nama kaže „Ostajte ovde“, a taj isti ne želi da se potrudi da stvori okolnosti da ostanemo ovde. Navikli smo u poslednjih dvadeset godina da ko god počne da se bavi politikom završi sa nekom aferom, stvarali su se tajkuni u privatizaciji i sve ono što se dešavalo poslednjih godina ne daje nadu mladom čoveku. Mladi čovek prosto poželi da ode odavde. Top je kritika vlasti, ako želite da mladi ostanu ovde onda stvorite uslove za to.
Mislite li da je odliv mozgova opravdan?
Boško: On je ovim motivisan, a to da li je opravdan je uvek individualno. Ja jesam za to da se ostane ovde, ali moraju se stvoriti uslovi za to. Ovo je upućeno onima koji to neopravdano traže od mladih.
Sjajna glumačka ekipa, iako nije imala preterano težak zadatak jer su uloge tipske, funkcioniše skladno i vrlo je realistično iznela likove. Posebno bih izdvojila Milorada Kapora u ulozi vickastog konobara i Janu Milosavljević u ulozi „grupi“ devojke. Iako je igrala epizodnu ulogu, Jana je uspela da napravi od nje glavnu žensku ulogu i da dočara arhetip današnjih tinejdžerki.
Da li ti je ovo prva uloga?
Jana: Ne, ovo mi nije prva profesionalna uloga. Radila sam u KPGT „ Julija sutrašnjice“ u režiji Filipa Gajića. Ovo mi je druga predstava.
Kakvo je za tebe bilo iskustvo raditi na ovoj predstavi?
Jana: Uslovi su bili jako teški kao i svugde u Srbiji, ali mi smo to sve radili sa punim srcem i mnogo entuzijazma. Budžet nije bio veliki i imali smo problema sa prostorom, menjali smo prostor, ali svi smo imali veliki entuzijazam da ovo izguramo do kraja.
Šta misliš o hip-hop sceni u Srbiji?
Jana: Pa ja nisam ljubitelj hip-hop scene, ali smatram da ima velikih umetnika. Jedan koga ja jako poštujem je Marčelo. Njegovi tekstovi su čista poezija. Mislim da je ovde hip-hop metafora i da može da se odnosi na bilo koga. To je slika naše zemlje. Postoji teži put i postoji lakši put.
Koliko misliš da hip-hop muzika utiče na mlade s obzirom da većinom ne slušaju takvu vrstu muzike kao i da underground scena ima dosta problema nedostatak prostora za svirke i ostalo?
Jana: Ja za Novi Sad ne mogu da kažem, ali u Beogradu mislim da nije tako. Kada je reč o Beogradu postoje mesta koja još uvek funkcionišu, ali su i tamo na nivou čistog entuzijazma. Pre nedelju dana sam bila na svirci Ramba Amadeusa u Bitef teatru i došlo je mnogo mladih ljudi. I ono što je bilo interesantno pozvao je mlade ljude koji sviraju duvačke instrumente i oni su iz publike svirali zajedno sa njim. To je bilo jedno katarzično iskustvo i ja sam bila srećna kada sam videla te tinejdžere jer oni su ta manjina, ali ipak postoje. Naša kultura je na niskom nivou ljudi slušaju ono što im se nametne. Pre dvadeset godina se nije slušao turbo folk slušala se neka druga muzika, ali je danas to nametnuto kao sistem vrednosti.
Igraš devojku koja je možemo reći arhetip današnje tinejdžerke. Ona je devojka „lakog morala“. Kako si ti doživela svoj lik?
Jana: Nije mi bila neki glumački izazov zato što je to tipska uloga pre svega. Gde god da se okrenemo možemo sresti takve devojke. One nemaju morala jer je sistem vrednosti izvitoperen, niko se ne brine o mladim ljudima. One su svuda oko nas-devojke bez obrazovanja, sa telefonima, doterane, koje možda imaju neki potencijal, ali niko nema to da otkrije i to se pretvara u jedan banalan život.
Da li misliš da je to njen individualni problem ili da je ona slika društva?
Jana: To je slika društva. Normalno je da deca u tim godinama nemaju svoj stav nego da se poistovećuju s masom. To je psihologija mase. Većina prihvata ono što se predstavlja kao poželjno ponašanje. Tako svi postaju uniformisani, individualnost se ne neguje kod nas. U tim godinama postavljaš stalno sebi pitanje „Ko sam?“. Pa i ja sa 24 godine postavljam sebi to pitanje. Uvek je lakše biti u masi nego individua. Mislim da ta devojka nije za osuđivanje, mislim da je ona žrtva sistema.
Kako ti tumačiš pesmu na kraju predstave “Ostajte ovde“-da li kao poziv da se ostane ovde ili kritika društva koje tera ljude da odu?
Jana: Ja sam sama imala nedoumice oko toga da li da odem ili ostanem kada sam odlučivala gde ću da upišem master studije. Dosta sam putovala po Evropi i shvatila sam da je svuda isto. Svugde postoje dobre i loše stvari. Mislim da to što se dešava nema veze sa Srbijom, mislim da je cela civilizacija krenula u pogrešnom smeru. I ja sam shvatila gde god da odem mučiću se i bolje je da ostanem ovde gde su mi porodca i prijatelji, a možda mi se jednog dana i otvore vrata da odem da radim i živim negde drugde. Ali u namenski odlazak ne verujem.
Šta misliš o prijavljivanju umetnika u rijalitije kao u predstavi?
Jana: To je individualno, svako ima prava da radi šta hoće. Ja sebe ne vidim u tome, mislim da umetnik ne treba da se bavi politikom niti da bude komercijalizovan. Zadatak umetnika je da bude kritika društva i jedino merilo umetnika je ono što pokaže na sceni. Da to vreme koje je proveo na sceni ne bude uzalud nego da bude svrsishodno.
Dragica Mačkić
