Pozitivne vibracije i energiju koju mnogočlana ekipa Del Arno Banda nosi sa sobom i šalje publici teško je preneti na papir i verodostojno opisati. To jedan vatromet emocija koji ću se potruditi da prikažem.
Del Arno Band uspeo je ove subote, 17. decembra, da napravi odličnu žurku za svoj 30. rođendan u SKCNS Fabrika. Od početka do kraja koncerta, svi su neumorno đuskali, igrali, horski pevali, i da se publika pitala, koncert bi trajao sigurno do ranih jutarnih časova jer vojska Del Arno Banda igra dok je ne sruše. 🙂
Ovaj rođendan bio je, možemo reći, dupli jer je na sceni sa bendom jedan od slavljenika bio i Hornsman Coyote kom je kao iznenađenje publika otpevala rođendansku pesmu, a Jovan Matić ga u jednom trenutku nazvao i duhovnim sinom.
Koncert je počeo pesmama “Mi smo pošli” i “Nije me strah” nakon kojih je frontmen benda, Jovan Matić, pozdravio Novosađane, Kojota i pozvao na podsećanje prvog albuma “Igraj dok te ne sruše”.
Naime, program ovog koncerta obuhvatao je čitavo stvaralaštvo benda i imao je tri segmenta. Pesme sa prvog albuma “Igraj dok te ne sruše” u koje spadaju već navedene, pesma po kojoj album i nosi naziv, zatim pesma koju, kako rekoše, u Novom Sadu nisu svirali 23 godine, “Ljubav u prolazu”, kao i “Probudi se”, “Ova soba je čitav tvoj svet” i “Ljudi dobre volje”. Usledile su pesme koje predstavlju sadašnji rad benda. Novosađani su neke od njih imali prilike da čuju ove godine 9. maja na trgu kao i letos na Štrandu. Pesmu “Ljut sam” izveli su treći put pred ovom publikom. Ono što je najsnažnije kod ovog sastava jeste to što čak i kada pevaju pesme kao što je ova koja prikazuje našu surovu realnost i zabrinutost za nju, u isti mah donose i nadu i mogućnost povratka na pravi put baš kao što su i u spotu slikovito prikazali.
Pesma koju su prvi put izveli pred Novosađanima ima jednostavan naziv- “Ekofenomenologija” i jedva čekamo sledeće izvođenje jer je fenomenalna. Kako je u jednom trenutku rekao Jovan Matić:”Nakon što smo prekopali davnu prošlost, sadašnjost, idemo na poznat repertoar”. Moram priznati da su i do tada odsvirane pesme bile i te kako poznate. Tokom koncerta, obratila sam pažnju i na ženske vokale. Devojke su me podsetile na I Three koje su svojevremeno bile pratnja Marley-u i The Wailersima. Iako bek vokali, njihova uloga u pesmama The Wailersa bila je značajna jer su davale posebne čari tonovima jamajčanskih kraljeva. Baš kao i naše gospođice Del Arno Banda.
No, „D. A. B. je tu da spaja i ovoj priči nema kraja“ pa je atmosfera u Fabrici bila zagrejana do usijanja te je nakon malo tvrđeg zvuka pesme „Ti ćeš sresti nekog na kraju“ neko iz publike oduševljeno povikao: “Šta je ovo ljudi?“ Ritmovima pesme „Preko“ vodili su nas i do Afrike, a pošto idu praznici, čestitke su sa bine stigle kroz pesmu „Zauvek mlad“ u kojoj su izdominirali i prve redove oduvali duvački instrumenti. Bend je imao još jednog gosta kog su upoznali sa publikom, a to je Igor Čubrilović, čovek koji će producirati njihov sledeći album. Došle su na red i pesme kao što su „Dim iz moje lule“, „Kad pero vagu preteže“, i „Pesma“ nakon koje su rekli: “Doviđenja“ i otišli sa scene.
Eh, pa ne slavi se rođendan svaki dan, publika nije dozvolila tek tako kraj i usledio je bis. Nakon ponovnog pozdrava i iskazivanja zahvalnosti publici na ljubavi, otpevali su pesmu koju posvećuju prijateljima koji su iznenada ili prerano napustili ovaj svet. Jovan Matić je podelio sa publikom vest da ga je nedavno napustio drag prijatelj i tog momenta, pesma „Više nego život“ dobila je potpuno drugi smisao. U vazduhu se osetio drugačiji ton sa obe strane bine, svečan i smiren, ton podrške, saosećanja i poštovanja. Genijalni Jovan, publiku je razdrmao malom provokacijom rekavši da nemamo više snage. Čuli smo pesme „Reci deci“, „Kavez“, „Treći svjet“ „Svakog dana reci hvala“.
Ovom prilikom želim da u ime svih koji vole D. A. B. kažem hvala bendu koji nam godinama donosi ljubav, osmeh, sunce, radost, dobru energiju, lepe misli, reči podrške. Hvala za sve tekstove koji su u isto vreme i motvacija i nada, hvala na ritmovima koji nas uvek pokreću. Hvala što postojite baš kod nas, na Jamajci su zbog toga sigurno ljubomorni. Mi imamo našeg Marley-a, pardon, Matića koji svojim glasom, idejama, porukama, svojim pokretima pantomimičara i mađioničara uspeva da nas privlači i zadržava već trideset godina. Imamo i naše Wailerse, odnosno naš Del Arno band koji je uspeo da korene reggae muzike ostavi i na našim prostorima.
Drugi bis počeo je perkusijama i pesmom „Jači kada hodaš“, a usledila je „Dobra vest“, i „Ustajem“. „Verujem“ je pesma koju su svi zajedno na kraju, horski kao himnu otpevali podignutih ruku. Još jednom, hvala Del Arno Bandu na „reggaeneraciji“ našeg duha, čula sluha i mišića za đusku kako ove subote, tako i proteklih godina. Nadamo se da će i sledećih trideset biti u istom ritmu i radujemo se sledećem susretu. One love.
Mina Erić
