Otkako je organizovan i najavljen album “Pod svetlom” prošlo je sedam godina. Vreme za koje se svašta izdešavalo za Gerniku, neki članovi benda su završili sa školovanjem, drugi ga tek počinjali u belom svetu, svirke zatajile, a album je čekao i dočekao. I eto ga sada pred nama.
Na albumu se nalazi jedanaest pesama od kojih je najveći broj napravljen još te davne 2010. godine. Na prvo slušanje verovatno nećete ni obratiti pažnju na tekstove, sem na onih nekoliko udarnih stihova koji se pevaju glasno i bolno. Onda na neko n-to slušanje (jer želećete to) primetite da pesme pevaju o ljubavi, teškoj doduše, i lično bih volela da kažem – o fazama tugovanja, pomalo o ličnoj filozofiji života i smrti. Naziv svake pesme jeste glagol, dakle nekakva radnja koju metafizički obavlja osoba koja se suočava sa teskobom. Kada se paušalno pogledaju ti nazivi, automatski asociraju na nekakvu priču. Dakle, reklo bi se da u prvoj pesmi on putem Nje pravi ulaz u svoju (pod)svest i cela priča kreće. Hoda kroz sebe. (Po)gleda se. (Pri)seća se. Sija. Igra. (Želi da) zaboravi. Čupa (nju iz sebe ili sebe iz života?). (Ipak želi da) ostane. Vozi. I na kraju ipak je tera da – nestane. U tom svetlu moglo bi se reći da naslov albuma označava nekakvo rasvetljavanje svojih dubokih bolnih tačaka i razrešenje priče. Pa kada vam u novoj godini ili bilo kada zatreba da bacite sebe pod svetlo, ovo je sigurno dobra ideja.
Zanimljiv je ceo taj koncept jakog, androgenog vokala koji iznosi svoje najtananije i krhke delove duše napolje, apsolutni paradoks za kulturni kontekst u kojem se nalazimo. Nekako očekujemo od banalnih pop izvođača da govore o svojoj ljubavnoj patnji, ali ne i od pionira alternativnog roka. Kada bi bilo čitano kao poezija i bez pratnje čvrstih, jasnih instrumentalnih zvukova, moglo bi se čak pomisliti na preslatkost ili patetičnost, što je večita dvojba kada su pesme o ljubavi u pitanju. No, u ovom slučaju, tekstovi apsolutno izražavaju iz najvećih dubina sebe izneta sirova osećanja na svetlo s kojima se svako od nas u nekom trenutku bori(o). Sumnjam da će ikad više Gernika napraviti ovakav album, jer izneti ovakvog sebe pred publiku može značiti samo ili veliku snagu pojedinca spremnog da otrpi udarac ili pak toliku patnju da je otvaranje sebe jedina opcija.
Jačina muzike zajedno sa fazama kroz koje prolazi protagonista je nekako descendenta, dakle nasuprot burnom ulazu u prvoj pesmi, imamo jedan tiši, gotovo baladičan izlaz i lagano nestajanje do sledećeg albuma. Zvuk je upravo onaj koji su znalci i očekivali od Gernike, a za one koji ne znaju šta se može od njih dobiti, ovo će verovatno uveliko prebaciti očekivanja. Zvuk je ugodan koliko i celokupna novosadska angergraund alternativna scena. Podseća na one osamdesete i devedesete, na bendove koji se još uvek drže (i prže heh), samo Gernika nekako zvuči osveženo, mlado i naški. Težak album i ujedno toliko ugodan da ćete mu se uvek vratiti.
Na njihovoj Facebook stranici imate linkove sa servisima gde je album dostupan.
Milica Mima Erdevički
