Dvadeset i jednu godinu Srbija je morala da čeka na ponovni dolazak slobodno govoreći, legendi crossover zvuka, benda Body Count. Predvođeni jednim od prvih O. G. repera, Ice-Tijem i njegovim školskim drugom Erni C-jem, Body Count se vratio na scenu 2014. godine ubistvenim albumom “Mansloughter” i tako stavio do znanja da iako posle dugogodišnje pauze, nikako ne zaostaju za ostalim izvođačima sličnog muzičkog pravca.
Razlog dolaska u Beograd je evropska turneja koja je počela otprilike nedelju dana pre dolaska u Beograd. Rasprodati koncerti na većini njihovih nastupa obećavali su dobru atmosferu i u bašti SKC-a u Beograud. Saznavši u januaru da će nas naši junaci iz detinjstva posetiti u Srbiji, nas četvorica zagriženih fanova smo se odmah dogovorili o odlasku i time je sve bilo rešeno već tada. Dolaskom u park ispred SKC-a, videli smo nama poznate face koje su došle da isprate ovaj, ispostaviće se, brutalan koncert. Momci iz bendova Violent Chapter, War Engine, momci iz Makedonije, Niša i ostalih delova zemlje i bivših nam republika, družili su se zajedno i nekako sam video da “taj” unity ipak negde i dalje postoji na našoj sceni. Sreli smo tu i Kizu iz Iskaza i Baneta iz Sanšajna. Ono malo što sam čuo od predgrupa Powerstroke i Asteroid Boys ne daje mi za pravo da ista komentarišem i da kritikujem (mada su bili odlični, generalno) jer nisam toliko upoznat sa njihovom karijerom i muzikom.
Intro iz pesme “Civil War” označio je da će na binu napokon izaći Ice-T i njegova ekipa spremni da nam pokažu zbog čega su im u većini gradova na turneji rasprodati koncerti. Gužva koja je u tom trenutku nastala bila je haotična. Mislim da je ovakav događaj ipak zahtevao veće mesto održavanja, ali nisu organizatori krivi već publika koja nije ranije uzela karte već je to uradila na ulazu. “Raining blood/Postmortem” od Slayera kojim su otvorili svirku, slabo smo mogli da čujemo zbog ne baš sjajnog ozvučenja. Ipak, tokom narednih pesama zvuk se stabilizovao i mogli smo da uživamo u hitovima “Bowels of the Devil”, “Manslaughter”, “No Lives Matter” sa novog albuma. Ice-T je u međuvremenu predstavio bend, pozdravio publiku, ćerku i suprugu Coco koje su sa balkona SKC-a posmatrale nastup. Atmosfera je iz minuta u minut postajala sve bolja, ljudi su skakali, pevali, pili, limenke su letele naokolo i niko se nije žalio što je poliven mešavinom piva i kiše koja je povremeno padala (who cares). Ređali su se “Necessary Evil”, “Drive By”,”Voodoo”,”Talk Shit Get Shot” i ostali hitovi.
Najava, po rečima Ice-Tija, nove srpske himne “Cop Killer”, označio je da se približavamo kraju, ali samo su pravi poštovaoci znali da ekipa sigurno nije došla 21 godinu kasnije da nam odsvira sat vremena i da se okrene i ode. Horsko pevanje “Fuck The Police” orilo se baštom, a bend je palio publiku da što glasnije viču da organi reda mogu da ih čuju širom Beograda. Onda je Ice-T rekao kako mrzi kliše silaženja sa bine i skandiranje publike za bis, pa je zamolio da kada se oni okrenu publika par puta zovne na bis i da oni nastave. Prosto genijalno.
Usledio je bis u vidu skraćene verzije Suicaidalove “Institutionalized”, pa na opšte iznenađenje “Born Dead”.
Na kraju su završili sa, možda najboljom pesmom sa zadnjeg albuma, “This Is Why We Ride”. Bolja pesma nije mogla zatvoriti ovaj fenomenalni koncert i ovo predivno veče u pretoplom Beogradu (20 stepeni u 23:30). Puni energije proćaskali smo malo sa ortacima, ispratili Teču Bobana za Niš i uputili se u Užice sumirajući utiske tokom celog puta nazad… Još ih nismo sredili.
Body Count je ponovo u kući. Tek očekujmo ludilo od njih!
Ivan Radović
Foto: Zoran Lazarević
