Dimitrije Vasiljević jedan je od onih čiji bi život mnogi voleli da žive. On je jazz pijanista, kompozitor i profesor koji je stekao svetsku slavu. Trenutno živi i radi u Nju Orleansu, a svaki slobodan momenat koristi da poseti svoj Beograd. Dimitrije je neko čiji se tekstovi i postovi na fejsbuku mere hiljadama čitanja. Jedan nam je privukao posebnu pažnju. Da li je muzika takmičenje i treba li to biti?
Sve o bogatoj karijeri i uspesima ovog pijaniste možete pročitati na sajtu http://www.dimitrijevasiljevic.com/
Tekst prenosimo u celosti.
Išao sam najpre u pripremni razred muzičke škole godinu dana. Pa u nižu muzičku školu 7 godina. Pa u srednju muzičku školu 4 godine. Pa na fakultet muzičke umetnosti 3 godine. Pa na još jedan muzički fakultet – Berkli 3 godine. Pa na master iz muzike na NYU 2 godine. Pa na doktorat iz muzike na UIUC 3 godine. To je ukupno 23 godine konvencionalnog muzičkog školovanja, u 6 škola, u 4 države, na 2 kontinenta.
Predavao sam muziku na NYU godinu dana, na UIUC 2 godine, na XULA 2 godine i na BMF letnjim kampovima 5 godina.
Za taj četvrt veka koji sam proveo u muzičkom školstvu, gledao sam iznova i iznova jednu veliku muku i nepravdu učinjenu prema muzici od strane muzičkog školstva. Jednu strašnu pošast nadvijenu nad muzikom – zločin koji se zove MUZIČKO TAKMIČENJE.
Muzičko takmičenje je najskaradniji, najnesrećniji i najparadoksalniji oblik bavljenja muzikom koji postoji u poznatom delu galaksije.
Kao učenik muzike bio sam nevoljni takmičar školskih takmičenja na koja su me nastavnici bez pitanja terali, da se poput kakvog pit-bula krvavih čeljusti, BORIM da POBEDIM svoje drugare koji isto tako uče muziku kao i ja. Da bih pobedio, morao sam da budem BOLJI od njih. Ako ne pobedim onda su oni bolji od mene, a ja GORI od njih.
Zamislite klinac ste, zavolite instrument, uživate u otkrivanju muzike, te za vas potpuno nove magične oblasti života božanskog porekla, upišu vas u muzičku školu da otkrivate tajne sviranja tog instrumenta, upoznate drugare koji su isto tako poput vas zavoleli muziku i čistih namera došli tu da je otkrivaju i o njoj uče. I onda vas neko nabedi da je muzika TAKMIČENJE u kome treba da ste brzi, spretni i precizni, pa i muzikalni da biste nekog POBEDILI. Taj neko vas NATERA da se takmičite protiv tih vaših drugara, saboraca, istomišljenika, a kako muzika nije sport gde su pobeda i poraz egzaktna i očigledna stvar, pobedniku kao i pobeđenom nakon takmičenja neminovno počne da raste ego ili da se rađa sumnja zašto je baš on pobedio odnosno izgubio.
Deca počnu od malih nogu da se okreću jedna protiv drugih, profesori ih manje ili više svesno uče da zaziru od svojih drugara i kolega drugih muzičara, a taj zazor kasnije preraste u mržnju.
Kao student sam imao prilike da se takmičim na nekolilo velikih svetskih takmičenja, ovoga puta voljno. Kao već napaljen junoša željan merenja one stvari sa drugim džez muzičarima iz celog sveta, ulazio sam u finala i osvajao nagrade na tim takmičenjima, drveći onu stvar i na Boga ne misleći (na muziku kao takvu još manje). Gledao sam izvrsne svirače, ubistvene pijaniste i genijalne muzičare svetskog ranga kako plaču kao mala deca nakon takmičenja jer su zaboga osvojili drugu, a ne prvu nagradu. Gledao sam svoje kolege kako idu po vežbaonicama i špijuniraju svoje takmace slušavši šta i kako vežbaju i koji im je nivo i strategija sviranja za takmičarsko veče. Gledao sam histerisanje, bunjenje, protestvovanje zbog nečije ovakve ili onakve svirke ili odluke žirija.
A žiri? To je posebna priča. Ko su ti ljudi u žiriju koji nekome mogu da kažu da je u sviranju BOLJI ili GORI od drugog? Kad imate svirače svetskog ranga, ko je taj ko se usuđuje da kaže – e ti si bolji od njega. Koji je to kriterijum koji tako nešto može i sme da odlučuje. Svako ima svoj stil, svoj način interpretacije, svoje viđenje muzike, prirode, kompozicije…
Šta? Zna se kako se svira Šopen, jel? Zna se kako se svira Rahmanjinov, Bah, Koltrejn, Henkok? Je l’ se zna? To vam je argument? To ste smislili kao kriterijum po vašim akademskim krugovima, pa sad muzičare i muziku po tome ravnate, vajni profesori, muzički kritičari i znalci?
E pa MRŠ – govnjivom motkom vam udaram po vašim kompetencijama i po vašem “zna se kako se svira”…
Ne zna se bre ništa. Nakon 26 godina bavljenja muzikom i završenih svih mogućih škola, odsviranih zilion koncerata gde god hoćete, ja vam tvrdim – u muzici se NE ZNA NIŠTA. Sve je otvoreno, sve je široko i dozvoljeno.
Muzika nije konjička trka, muzika nije ring i nije boks meč. Ne postoji nijedan dovoljno kompetentan muzičar na ovom svetu da sudi svojim kolegama, pa čak ni deci – ko je BOLJI ili GORI, niti ima pravo da na taj način unosi razdor među muzičare i u muzici stvara tenzije i rangiranja tog tipa.
Muzika je božanski dar, oplemenjeni zvuk čovečanstva i umetnička veština. Tu ne može i ne sme biti takmičenja, čak ni u edukativne svrhe.
Kada bih pravio reformu muzičkog školstva, takmičenja bih dekretom zabranio. Na taj način halapljivi profesori željni poena kroz svoje nevine đake ne bi imali na osnovu čega da se klanski udružuju niti da okreću svoje učenike jedne protiv drugih od malih nogu.
Muzika mora ostati zauvek slobodna od bilo kakvog takmičarstva i nadmetanja, jer jedino na taj način, uspećemo da obrazujemo novu generaciju muzičara koja nije fanatična, polublesava od 16-točasovnog vežbanja i traženja dlake u jajetu, pritom ogrezla u zazor od svojih kolega i večiti strah ko je tu od koga bolji, a ko gori. Ta nova generacija muzičara će umesto toga svoju energiju trošiti na kreativnost, invenciju i slobodu muzičke misli kojom će dobiti šansu da muziku kao takvu povede na neke nove nivoe umetnosti, na načine na koje su to radili veliki majstori starih vekova (koje bi stručni žiriji danas verovatno eliminisali sa takmičenja, jer “kolega Betovene, moliću, tako se ne svira Betoven“).
Dimitrije Vasiljević
