Drugi petak u drugom mesecu 2019. godine i drugi Koljin koncert za dva meseca u Novom Sadu. Rešio je, kako kaže, da svira kod nas jednom mesečno i ponovio je ovo obećanje i sinoć u legendarnom Studiju M. U martu sve vas koji niste bili još uvek, ali i povratnike, čeka ponovo na istom mestu, a na proleće čućemo već kakvi su dalji planovi.
Sinoć se ponovo desila ljubav, velika ljubav između Kolje i njegove publike koja nije štedela dlanove i nije škrtarila na emocijama.
Tokom uvodnog instrumentala članovi benda izlazili su na binu jedan po jedan, aplauzi i povici su se već orili salom, a Koljino pojavljivanje izazvalo je veliko oduševljenje. Oni su nas zapravo ugostili u jednoj velikoj dnevnoj sobi koja je evocirala uspomene na vreme kada je svaka naša baka imala plavičasto zeleni kredenac na kojem je stajao radio. Onaj kredenac u kojem stoje džemovi, slatko, keks, kafa, šećer…miris detinjstva širio se u mojoj glavi dok su oni pevali „Starost neće nikoga da čeka“. Nisu poslužili slatko od dunja niti skuvali kafu, ali su nam servirali pesmu „Da li venem ili zrim“ u potpuno novom aranžmanu. Dosta brža izvedba i moram priznati ličilo je na jam session u koji se Kolja svojim vokalom ubacio iz nevezuše, ali je bilo jako zanimljivo.
Desila se ovde još jedna primetna promena u odnosu na neke prve nastupe od pre nekoliko godina-Kolja je majicu zamenio košuljom, prslukom i sakoom i svojom pojavom, gitarom, bradom i osmehom začinio gospodski ambijent. Tokom „Crne ptice“ ja sam odletela na neki vojvođanski salaš gde iz daljine dopire zvuk kontrabasa. Tome je svakako doprinela i scenografija na bini.
S obzirom na to da se na albumu „4 prsta“ nalaze četiri pesme koje je napisao Jovan Jovanović Zmaj, čekao se momenat kada ćemo ih čuti. „Ala je lep ovaj svet“ budi emocije u svakom životnom dobu i divno zvuči u bluz obradi.
Nakon jednog školskog časa usledio je mali odmor za deo benda, a na bini su ostali Kolja sa gitarom i Ivan Aleksijević Pančevac za klavirom. Od pesme „Idi spavaj“ izvedene na koncertnom klaviru uz gitarsku pratnju koža se naježila. Nakon „Oj, duledu“ koja je takođe izvedena u ovoj kombinaciji, ostatak benda se vratio na binu.
„Zulu uštipci“ su pokrenuli Kolju da ispriča anegdotu kako je pesma nastala iako nije ljubitelj da priča između pesama što je možda i šteta jer ima odličnu interakciju, duhovit je i milina je slušati njegove kratke priče. Duhovit je i kroz pesme, naravno, i majstor da pošalje pravu poruku što smo odmah mogli da čujemo kroz pesmu „Disko“ koja je završena prerađenim stihom iz narodne pesme „Duško, Duško“: „Disko, disko, ti si moje cveće“. Kapirate znam, ukapirali smo i mi da disko više nije što je nekad bio.
Uz zvuke „Užičkog heroina“ Nikola Pejaković Kolja predstavio je svoje saradnike zahvaljujući kojima smo istinski uživali na februarskom koncertu, a to su Duca Ivanišević na bubnjevima, Milan Pavković na kontrabasu, Ivan Aleksijević na klaviru i klavijaturama i Voja Aralica na gitari. Napomenula bih da je veći deo pesama Aleksijević svirao na klaviru i demonstrirao svoju virtuoznost. Prošao je i drugi školski čas nakon „Užičkog“, pa se bend poklonio i hteo da ode na veliki odmor, ali…kako se pokloniti i otići tek tako? Momke je poslao na odmor, a on je sa Aralicom ostao i otpevao „Rajka“ na opšte oduševljenje svih nas. Kao da je znao da razmišljamo da potraje ovaj koncert još 90 minuta što se nas tiče, odsviraše nam svi zajedno „Može malo sutra“ i definitivno napustiše salu. Ali, onaj zbog kojeg smo se svi skupili vratio se na kratki drugi bis i „Pedofilijom“ završio drugi koncert u dugom nizu, nadam se.
I to nije sve! Kao što je najavio tokom koncerta, Kolja je vrlo brzo nakon završetka koncerta izašao isped sale da potpiše albume i da se fotografiše sa svima koji su to želeli. Gospodin i čovek od reči. Pošto je obećao da će menjati pesme koje sviraju, ja ovom prilikom naručujem „Sjeo sam za švedski sto“ i „Ubio sam ženu koju volim“ što je bila i želja publike koja je vikala više puta „Kume, kumeee“.
Više fotografija pogledajte ovde.
Ivana Jovanović
Foto: Marina Pešić
