Jedno gromoglasno Đihaaa bilo je dovoljno da označi početak emocionalnog rodea koji je usledio. Kao svaki pravi počinilac, Đorđe Miljenović se vratio na mesto zločina. Od prve svirke pre nekoliko godina u Sudiju M kada je, klavirista upucao goste, kvalitetnom muzikom pre svega, Miljenović je rado viđen gost u Novom Sadu. Nakon Gerile i Novosadskog pozorišta, na red je došla i publika iz Doma kulture. Iako nismo čuli pesmu Da izađemo iz kafane, svakako smo bili upucani: pojavom Đorđa Miljenovića, virtuoznošću benda koji ga prati i emocionalnim reakcijama koje izazivaju.
Posmatrajući publiku oko sebe, u prvi mah mi se učinilo da su fanovi Skaj Viklera (iz doba kada pozivajući na žurku peče prase i ćurku) odrasli i da suočeni sa životom ovde, sada spas pronalaze u stihovima Đorđa Miljenovića. Međutim, prevarila sam se. U prvim redovima bili su dečaci i devojke koji tek stasavaju, ali i dekica koji je pomoću dva štapa uspeo da se progura ispred bine. Izrazi lica su jedino istinsko ogledalo svakog umetničkog dela. Na ovoj svirci za uzrast od recimo, 19 do 89 bilo je euforije, ushićenja, osmeha, njihanja zatvorenih očiju, ali i grčenja lica, odsečnih pokreta ruku.
Miljenović svojom umetnošću otvara Pandorinu kutiju. Kroz magično sviranje benda (taj nivo profesionalnosti prevazilazi ljudske granice i prelazi u sferu nereanog) i tekstove koji su puni autodestrukcije, napolje pušta strah, bes, otuđenje, međuljudsko nerazumevanje, ali i daje nadu. Uz takvu vrstu umetnosti, uspevamo da držimo glavu iznad vode. Kada su reči iskrene, kada idu direktno iz srca na papir, a instrumenti prepoznaju tonove emocija, slušalac ima šansu da se u tome pronađe, da se poistoveti i više nije sam.
Miljenović poseduje moć da iskaže najmračnija osećanja koja mnogi imaju, ali bez mogućnosti da ih izraze. Tada dolazimo do ove svirke. Stojimo ispred čoveka kom na licu vidimo da nas razume kada je sve Sjebano, kada nas Niko ne razume, kada smo usamljeni, razočarani ili besni kada shvatimo da lažemo sami sebe. Tokom pesme „Nisam dobro“ koju je pevala publika, trebalo je da promenimo refren i da glasno viknemo: MI SMO DOBRO! Jer smo zaista i bili. Tih sat i po, dva, sve je bilo u redu. Susreli smo se sa prijateljem, sa đavolski dobrim bendom i to je očigledno bilo ono što je svima nedostajalo. Da je trajalo bar koju pesmu duže…
Kad kaže ne postoje lekovi da pomognu… Postoje, Đorđe. Kao što i amovi mogu da se skinu sa očiju. U doba kiča i intelektualne plastike kojom nas zatrpavaju, kardiovaskularni specijalista bi morao kolektivno da nam prepiše dupli album „Amovi“ i „Sam pao, sam se ubio“ jednom dnevno, „Pola paketića iznenađenja“ pred spavanje, a svirke kao što je bila ova u Domu kulture bar dva puta godišnje na po dva sata i bićemo bolje.
Zima je na redu… Ovo je naša novogodišnja pesma. Po prirodi stvari, genetskom kodu, nismo bezbrižni ljudi iz reklame za Coca Collu već rastrzani i hronično umorni. U vreme praznika kada smo zasuti komercijalnom atmosferom isforsirane prazniče sreće, sabiramo svoja nedostajanja, a Miljenović je jedini imao hrabrosti da o tome piše.
p.s. Podseća li vas refren Zime na motive iz serije Lucifer? Još konkretnije, na kraj poslednje epizode četvrte sezone? Ako neko može da dobaci do Netflixa, Zima bi bila odličan soundtrack za petu sezonu. Bez zezanja. 🙂
Više fotografija sa koncerta pogledajte ovde.
Mina Erić
Foto: Miloš Spasić
