Čitala je Danila Kiša i osećala se kao Andreas Sam koji ne može da pronađe ulicu divljih kestenova. Onda je shvatila da je žohar iz Kafkinog preobražaja. Da bi na kraju shvatila da je unuka Ksenija, od njenog deda Radovana B. Krivokapića u čijim je delima ona ta koja je njegov dom ispunila radošću. Bila je dete cveća. Bavila se ekipnim sportovima, pevala je u horu i svirala klavir.
”Užasnuta činjenicom da ću do kraja života svirati tuđu muziku i to pod gomilom nametnutih pravila prestala sam to da radim. Podsvesno. Kao Đorđe Miljenović”, završava misao uz napomenu da je sklona digresijama i da ovde treba napraviti rez.
REZ. 3, 2, 1 – AKCIJA.
Prvi kadar
Grad pod Trebjesom. Njen sugrađanin Vito Nikolić će ga nazvati ”Grad N.”, a ona će pokušavati da pobegne iz njega putovanjima i dezorijentacijom kroz srednjoškolsko obrazovanje. U njemu će posle dugo vremena, u kojem je, prema njenim rečima, bila dezintegrisana, ipak pronaći svoj cilj. U humanitarnom radu.
”Volontiranjem se bavim od 2013. godine kada sam pohađala obuku za vršnjačkog edukatora na temu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i promocije zdravih stilova života. Zatim sam pristupila Omladinskom klubu NVO Preporod koja me je uvukla u NVO priču čiji sam i dan danas deo i planiram još dugo tu da ostanem. Potom sam sa NVO Prima imala čast da učestvujem u projektu No Hate Speech Online/Offline, koji je za mene bio mnogo više od besplatnog putovanja i osam sati rada. Upoznala sam mlade ljudi iz svih krajeva sveta, što mi je razbilo predrasude i mentalitet zaglavljenosti u urbanom selu. Shvatila sam da se osećam kao svetski putnik i da ne pripadam mestu i vremenu, da želim da budem budna, prisutna, uvek i svuda.”
Nakon dugogodišnjeg iskustva u civilnom sektoru, šetnji pod Trebjesom i korzom, odlazaka u čuveno nikšićko pozorište “18. septembar “, sunčanja na Krupačkom jezeru uz nezaobilazni Lejk festival preselila se u grad svojih snova.
Grad N. pod Trebjesom, zamenio je Grad N, pored Petrovaradinske tvrđave.
Drugi kadar
Ksenija Krivokapić je iz Nikšića došla u Novi Sad kako bi živela svoj najbolji život. Studira socijalni rad na Filozofskom fakultetu. Obilazi ulice grada, otvara Gugl mape i luta po njemu dok sa slušalica sviraju Goblini i Ejmi Vajnhaus. Čita. Udomljava polovne knjige sa Futoške i Najlon pijace, posmatra prolaznike i daje sve pare uličnim sviračima i prosjacima.
“Studiranje socijalnog rada na Filozofskom fakultetu je logičan nastavak devojačkih snova, ostvarujem svoj nadređeni cilj, valjda. Nadam se. I dalje sam bezrezervno posvećena civilnom sektoru. Radila sam kao terenski radnik Centra za proizvodnju znanja i veština, u neformalnom romskom naselju, u svrsi pripreme dece za upis u osnovnu školu. Radim kao omladinski i terenski radnik u Udruženju Prevent, gde za korisnike usluga imamo seksualne radnice i korisnike koji injektiraju drogu. Emotivno sam vezana za naše staro svratište i pileću supu iz kesice, koje naše korisnice obožavaju. Često kažem da ne postoji ta marginalizovana društvena jedinica sa kojom nisam radila i takav rad me beskrajno ispunjava.
Trenutno sam na poziciji predsednice Erazmus Studentske Mreže Novi Sad. ESN je najveća studentska asocijacija u Evropi koja radi na kreiranju fleksibilnog i neformalnog akademskog okruženja kako za lokalne studente tako i za studente na razmeni. Kao žargonski rečeno dođoš kad sam došla u Novi Sad, osećala sam se prihvaćeno, ali i nesnađeno. Trebala mi je porodica i toplina doma, a ESN je dom za svakog studenta kojem je potreban dom. Kao predsednica, izuzetno mi je važno da delegiram glas mladih akademskoj zajednici, kako na lokalnom, tako i na nacionalnom i međunarodnom nivou kroz promociju mobilnosti i omladinske politike.
Takođe, stavljam akcenat na vrednovanje volonterskog angažmana, prihvatanje internacionalnih studenata koji su kulturno različiti i razmjenu iskustava, ideja, problema mladog čovjeka u današnjem kapitalističkom društvu. Načini na koje ugostimo studente, u cilju socijalne i akademske integracija, su organizovanje kulturnih, zabavnih i edukativih događaja, promocija mobilnosti, buddy program, pomoć pri preseljenju, putovanja, putopisi, jezički programi, neformalna druženja i filmske večeri. Volonterizam je najznačajniji deo mog bivstvovanja, a u svojoj novoj ESN porodici sam pronašla saputnike koji za cilj imaju suživot sa svim odvažnim mladim ljudima koji pronalaze sebe daleko od kuće.“
Treći kadar
Inspirišu je ljudi, njihova lica, ruke oči i priče. Daleke zemlje, bliski Istok, ratovi koji se vode jer ne vode do slobode. Ljubav, uglavnom zaljubljenost, voda, planine, Vojvodina, psi lutalica. Prijatelji i njihova bržinost. Sestra, cimerka i Ljubica the Pacov, njen kućni ljubimac. Inspiriše je košava sa Dunava koja nosi sve ispred sebe, uključujući i šerpe ostavljene na prozorima studentskog doma. Nervira je politička scena, korona, kada se oseća nemoćno i neupućeno, obezvređene diplome i nauke, siromašni fakultetski profesori, ljudi sistematski oterani u prosjačenje, neobjavljeni rukopisi svih velikih, manipualicja i nerešeno stambeno pitanje. Takođe, nervira je i kada mora da govori o sebi, uprkos tome što je to u razgovoru demantovala.
”Moja mašta me čini čovekom i budalom, daje mi čitav svet i izdvaja me od njega. Oduvek sam osećala da istovremeno ne pripadam nigde i da pripadam svuda. Novi Sad je donekle obuzdao moj temperament i lutanje, ali mi takođe neguje sve ambicije. Dozvoljava mi da budem svoja, jaka i samostalna. Dozvoljava mi da budem sve što želim, daje mi šanse, a ja se trudim da ih ne protraćim. Grad je dovoljno velik, da mogu da utonem i da se izgubim kad to želim, ali kad se probudim, znam da sam na desetak minuta od studenjaka. Topao je i čist. Izdvajam ga po osećaju koji budi u meni, dok mi pomaže da odrastem.
Četvti kadar
Za studenjak kaže da je srce Novog Sada, fontana Bajić je kolevka narodnih umotvorina, treš muzike, neprospavanih noć i sklopljenih prijateljstava sa svojim sunadronicima ili Vojvođanima, za koje će se neretko ispostaviti da imaju člana porodice poreklom iz Crne Gore. Izdvaja Firchie i Dom B612 i guilty pleasure žurke koje su je vratile u vreme u kojem je želela da živi i ako nije nikada. Pozorište mladih i sve lokacije sa uličnim prodavcima LICE ULICE. Tu su i Liman republika, čuvena katedrala kao pozadina za influensere, Dunavski park, ali isključivo zimi!
”Emotivno, ali i pupčanom vrpcom sam vezana za Šamrok i čuvene srede, uz tračeve, moje žene i roze koktele, zatim Filozof the kantina na Filozofskom fakultetu, mnooogo teških priča ispričano, ispita spremljeno ili ne, nije ni važno, ćeraćemo se. Znaš, grad N. kao rodni grad u meni ne izaziva treptaj i nostalgiju, voleću ga, ali iz daljine. Nekada je bio grad kulture, muzike i umetnosti. Sada je čekaonica smrti. Ugasila se iskra i nada da će jednom biti bolje. A vidiš, Novi Sad mi uslišava želju za sladoledom kada je tri posle ponoći, ili šetnjom Bulevarom oslobođenja u sitne sate, dok se osećam ušuškano. Ovde odlučujem šta želim da radim i beskrajno mi je teško jer imam priliku da radim toliko toga i ako je sreda uveče. U Novom Sadu se osećam slobodno i neuhvatljivo, dok sam potpuno svesna činjenice da neću provesti čitav životni vek u njemu, već da mi je odskočna daska da se otisnem. Svakako, znam da će me čekati”.
Priredio: Nenad Baraković Bara
*Priča je nastala u okviru projekta “Najlepše priče o Novom Sadu” koji realizuje Udruženje Remiks, a finansira Omladinski savez udruženja „Novi Sad omladinska prestonica Evrope – OPENS 2019“
