U Subotici im nisu dali da siđu sa bine, a u Novom Sadu su živeli, snimali albume, slavili rođendane, imali velike ljubavi i nastupali još od 1980. godine. Šta ga sve vezuje za Novi Sad i po čemu ga pamti, pročitajte u intervjuu koji je Gile dao našem portalu pred koncert koji će Električni orgazam održati 18. novembra u Domu kulture, i kojim će sa novosadskom publikom proslaviti 41 godinu postojanja i 40 godina od objavljivanja prvog albuma.
Prošlog meseca ste najpre zbog velikog interesovanja publike svirali dva koncerta u Zaječaru, a nakon toga ste posle više od 15 godina održali samostalni koncert u Subotici. Kako čujemo, u Subotici vam nisu dali da siđete sa bine, publika je euforično pevala, đuskala i nagrađivala vas aplauzima nakon svake pesme, a Vi ste nakon koncerta izjavili da ste se osećali kao da nastupate na stadionu, a ne u klubu. Da li je zaista tako bilo i kakvi su Vaši utisci sa ovih skorašnjih nastupa benda?
Da, Subotica je bila fantastična, kao i Zaječar uostalom. Ali Subotica je zaista dugo čekala da vidi Električni orgazam i to se videlo po euforiji u publici već od prve pesme. I bend se uželeo nastupa, tako da su svi koncerti ove godine bili zaista za pamćenje.
Kada govorimo o Vojvodini, vi ste u drugoj polovini 80-ih jedno vreme i živeli u Novom Sadu. Kako je došlo do toga i po čemu pamtite Novi Sad iz 80-ih godina?
Da, posle „Distorzije” smo imali menadžera koji nam je radio koncerte po Vojvodini i Slavoniji. Neko vreme smo živeli u njegovom stanu u Novom Sadu jer je tako bilo praktičnije. Novi Sad iz tih godina i publika i prijatelji sa kojima smo se družili će uvek biti u našim srcima; bio je to zaista super period u karijeri benda.
Da li je bilo kulturološkog ili subkulturološkog rivaliteta između Novog Sada i Beograda tih godina?
Pa ja to ne pamtim kao takvo; nama je bilo super gde god da smo svirali i još uvek je tako. Mi ovo ne doživljavamo kao takmičenje, više kao razmenu ideja i prezentovanje naše umetničke vizije gde god da nastupamo.
Da li je možda bilo i nekih romatičnih uspomena i bivših ljubavi koje Vas vezuju za Novi Sad?
Ha,ha,ha, naravno da je bilo, naročito u drugoj polovini osamdesetih i početkom devedesetih godina, ali neka to ipak ostane mala tajna, nisu baš sve stvari za javnost.
Devedesete vas takođe vezuju za Novi Sad jer ste u ovoj dekadi sve albume snimili upravo u Novom Sadu. Kako je došlo do toga?
Da, nekako je tako ispalo, osamdesetih smo snimali uglavnom u Ljubljani i Zagrebu, a devedesetih u Novom Sadu. Našli smo pre svega odlične saradnike u Ivici Vlatkoviću i Janu Šašu, koji su radili u Radiju Novi Sad. Puno su nam pomagali Vita Simurdić i Verica Poljaković, koji su takođe bili zaposleni u radiju. Studio je bio verovatno najbolji u Srbiji u to vreme, to jest dva studija, oba u istoj zgradi, Studio M i Režija 10. Mnogo je značilo što se bend u Novom Sadu osećao kao kod kuće; imali smo dosta dobrih prijatelja i ništa nam nije nedostajalo.
Nažalost, devedesete su sa sobom donele i rat i inflaciju, ali su upravo takve društvene okolnosti dovele do stvaranja jake rokenrol scene, koja je izrodila i mnoštvo novih bendova koji su aktivni i dan-danas. Odgovor rokenrol orijentisanih Novosađana na sva ova dešavanja bio je pokretanje „Koncerta godine”, koji je dao priliku velikom broju bendova da nastupe pred većom publikom i na kvalitetnoj opremi. Električni orgazam je nastupio na prva dva koncerta, 1993. i 1994. godine, zajedno sa bendovima kao što su EKV, Van Gogh, Zabranjeno pušenje, Ritam nereda, Atheist Rap, Love Hunters, Plejboj, Deca loših muzičara, Generacija bez budućnosti. Kako je Električni orgazam funkcionisao kao bend u svemu ovome i po čemu Vi pamtite devedesete?
Lično za mene, a i za bend devedesete su bile težak, ali kreativan period. Jedan od meni najdražih albuma Orgazma „Zašto Da Ne” izašao je 1994. Ja sam jako teško podneo taj krvavi rat i način na koji se raspala Jugoslavija; gotovo da mi je trebalo 20 godina da se povratim od te traume.
Rokenrol je od svog nastanka uvek bio društveno angažovan, borio se za neke pozitivne promene u društvu i imao “više ciljeve” od samo puke zabave. Tako ste i vi 1992. godine učestvovali u antiratnom projektu “Rimtutituki” pod sloganom “Ne računajte na nas” zajedno sa članovima Ekatarine Velike i Partibrejkersa i svirali na kamionu koji je kružio po Beogradu šireći poruke mira. Da li vam se čini da je rokenrol danas, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou izgubio ovaj svoj prvobitni cilj i značaj i da danas ljudima više nije toliko bitan kao što je bio recimo vašoj generaciji?
Da, mislim da je definitivno tako. Za nas je rokenrol bio više od samo muzike i zabave, bio je način života, filozofija, zapravo, bio je naša religija. Za našu generaciju to je još uvek tako. Moram reći da je sve to prirodno, sve stvari su prolazne i ništa ne traje zauvek, zapravo sve je u stalnoj promeni. Tako stoje stvari i sa rokenrolom, i on se menja, kao i njegov značaj i uloga u društvu.
Kao velikom fanu Rolingstounsa, sigurno Vam se ispunio dečački san kada ste sa njima delili binu na koncertu u Beogradu 2007. godine, ali Vas je sigurno i pogodila vest o nedavnoj smrti bubnjara Čarlija Votsa. Na sreću svih fanova benda, Stounsi su nastavili dalje i angažovali Stiva Džordana na mesto bubnjara. Da li ste imali priliku da čujete žive snimke nove postave i kakvi su Vaši utisci?
Da, jako me je uzdrmala Čarlijeva smrt, on je bio toliko bitan za zvuk banda. Slušao sam prvi koncert na turneji i mogu reći da je Stiv Džordan maestralno uradio svoj deo posla. On je zapravo skidao kako je Čarli svirao na originalnim snimcima, to ni sam Čarli već godinama nije radio. Jako je bitno da je on blizak prijatelj, pre svega sa Kitom, a onda i sa Vudom i Džegerom. Inače, Džordana smatram za jednog od najboljih svetskih bubnjara još od njegovog rada na solo albumima Kita Ričardsa.
Poslednji samostalni koncert u Novom Sadu svirali ste pre dve i po godine u Firčijevom klubu. Klub je bio krcat, Banana je na bini proslavio 56. rođendan, a jedan fan je u nagradnoj igri osvojio nagradu da upozna Električni orgazam. Po čemu vi pamtite ovaj koncert?
Da, bila je to super svirka i dobra zabava. To što se tad pao i Bananin rođendan je samo još dodalo nešto posebno na ceo događaj. Žao mi je što je Firči ostao bez tog prostora, on je zaista vredan čovek i puno energije i ljubavi je ulagao u to mesto.
Novo druženje sa novosadskom publikom zakazano je za 18. novembar u Domu kulture. Šta Novosađani mogu očekivati od Električnog orgazma posle 41 godine karijere?
Mogu da očekuju bend koji se zaista uželeo svirke pred publikom, a to je kvalitet više, koji je naravno posledica toga što smo gotovo cele prošle godine bili sprečeni da sviramo zbog pandemije. Slična stvar je i sa publikom koja je takođe željna koncerata. To je jedna specificna situacija, koja neće dugo trajati, što će ovaj koncert učiniti posebnim.
Foto: Wood
Ulaznice za novosadski koncert su u prodaji po ceni od 1200 dinara, a dostupne su na GIGSTIX prodajnim mestima, kao i onlajn: http://www.gigstix.com/sve-ulaznice/6-koncerti/3330-elektriniorgazam401godina
Na dan koncerta cena ulaznice će biti 1500 dinara.
