Očekivano je, a donekle i logično da ovu reportažu započnem skandalom koji je izazvao Triki svojim nastupom u nedelju uveče, ali neću. Iako sam tokom samog skandala bila na njegovom izvoru i pomno pratila šta se dešava, što ću vam kasnije i preneti, Trikijev anti-show neće biti fokus ove reportaže nego sve ono što je ovaj Nišvill učinio nezaboravnim u pozitivnom smislu.
Kao i svake prethodne, kroz kapiju Niške tvrđave i ove godine prošlo je mnogo ljudi, organizatori kažu čini mi se oko 160.000 što je sigurno tako, ako ne i više jer se kroz tvrđavu prilično teško bilo probijati. Kretanje je bilo dosta sporo, što od gužve što od raznovrsnog sadržaja koji se mogao naći na svakom “ćošku”.
Za one koji ne znaju, Nišvill je vrlo specifičan festival jer na njemu postoje bine za koje je potrebna ulaznica, ali je mnogo više besplatnog programa i bina na kojima možete “free” čuti sjajne bendove i muzičare različitih žanrova. Upravo na jednoj takvoj bini otkrila sam svog favorita ovogodišnjeg festivala, što znači….ne zanemarujte “male” bine, tamo možete čuti mnogo toga kvalitetnog. A kada je glavni program u pitanju, on se odvija na dve bine, jedna je nazvana Sky a druga Earth. Naš narod često ume da kaže za dve potpuno različite stvari da su “nebo i zemlja”, pa bi se donekle tako moglo reći i za nastupe na ovim binama, kada su žanrovi i podžanrovi u pitanju. Sky i Earth se nalaze jedna uz drugu, tačnije, vezane su jednim mostićem kojim se tehničari i organizatori kreću brzo i lako, a sve to kako bi se program konstatno odvijao bez ikakvih dužih pauza. Ovo se pokazalo kao odlična praksa, jer čim jedan izvođač završi npr. na Sky bini, nakon ne više od 5 minuta počinje novi koncert i novi izvođač na Earth bini. A kada je program dobro osmišljen i isplaniran, nije neobično da upravo tu i ostanete celo veče. Ni ovog puta radoznalost nije ubila mačku, pa je ekipa Remix Press-a lutala tvrđavom od bine do bine i ispratila mnogo toga zanimljivog. Nije bilo “Trikija” da ispratimo sve što su organizatori pripremili za ovu godinu, te ću vam preneti utiske sa onih nastupa koje smo uspeli da vidimo i čujemo.
Nakon što smo se u četvrtak smestile u najbolji smeštaj u Nišu, bukvalno na 5 min od tvrđave, uputile smo se ka Museum bini koja se nalazi sa leve strane čim se uđe na tvrđavu. Ova bina je po mom mišljenju vrlo važna, jer je muzika koja se izvodi na njoj, prva koja vas dočeka kada prođete kroz kapije Niške tvrđave. Ako je na ovoj bini dobra svirka i dobra atmosfera, takvo vam bude celo veče. Nas je na samom početku ovogodišnjeg pohoda na Nišvill dočekao domaći bend, naši Novosađani, bend Short reports. Ovo je duo koji čine Nikolette Fehér za bubnjevima i vokal Nemanja Velimirović na gitari. Short reports su za prilično kratko vreme skrenuli veliki deo pažnje naših medija na sebe, a i ono što se može primetiti je da jako često sviraju širom regiona. Svoj moto “manje je više” dokazuju i svojom muzikom za koju kažu da je minimalistička ali ekspresivna i u pravu su. Vrlo atraktivni na bini, energični u izražaju, Short reports je duo od kog u budućnosti možemo očekivati mnogo.
Četvrtak je mogao da se nazove i veče novosadske muzike jer su na Open bini, koja se nalazila preko puta ulaza na glavnu binu, nastupili još i Vojvođanski Blues Band, a odmah nakon njih i bend pod nazivom Magnituda.
Mi smo se uputile ka glavnoj bini gde je ove večeri bio vrlo zanimljiv program. Glavne zvezde prve večeri bile su Roberto Fonseca i Dubioza kolektiv. Kubanski jazz pijanista Roberto Fonseca u sat vremena svog programa predstavio nam je numere sa poslednjeg albuma “La Gran Diversion”. Fonseca pored klavira svira nekoliko još instrumenata, kompozitor je ali i dirigent. “Roberto dolazi iz muzičke porodice i uspeo je da usavrši džez, pomalo ga i usavrši ga integracijom različitih ritmova. Svoju muziku preneo je na čitav svet sarađivajući sa velikim imenima poput Buena Vista Club-om. Džez je improvizacija i inovacija, a Robertov duh je upravo to. Drago mi je da mogu da mu prezentujem ovu nagradu”. Ovim rečima, pred kraj njegovog nastupa, Greg Lambosi, direktor Jazz muzeja u Nju Orleansu dodelio mu je nagradu “Šaban Barjamović” koja se tradicionalno dodeljuje svake godine za doprinos jazz muzici. Nakon uručenja nagrade usledio je vatromet koji je publiku razveselio ali i dodatno energetski pripremio za nastup glavnih zvezda ove večeri, a možda i celog festivala, Dubioze kolektiv.
Na Niškoj tvrđavi Dubioza je nastupila tačno pre 9 godina pa je bilo očekivano da prostor ispred glavne bine bude ispunjen do poslednjeg mesta. U nešto malo više od sat vremena, žuto-crna armija napravila je nezaboravan spektakl te onda i nije čudno što je njihov nastup jedan od glavnih utisaka svih onih sa kojima sam pričala u ova četiri dana. “USA”, “Kokuz”, “Pirate Bay”, “Himna generacije”, “No Escape” i mnoge druge pesme bile su melem za našu dušu ali i telo. Pre izvođenja pesme “Eurosong” na bini su raširili veliku zastavu sa QR kodom putem kog je publika mogla glasati da Dubioza kolektiv postane deo ovog takmičenja.
Ali ono najslađe desilo se za vreme izvođenja pesme “Kažu” kada je Almir primetio nekoliko dece u publici i zamolio obezbeđenje da ih prebaci preko ograde i popne na binu, što su oni i uradili. Deca su taj potez shvatili kao poziv, ali i kao dozvolu da se popnu na binu i odskaču sa njima celu pesmu, pa se na velikoj Earth bini u jednom momentu našlo desetak dečaka i devojčica koji su uzbuđeno skakutali i pevali zajedno sa njima. Jedan od dečaka pokazao je svoju odanost žuto-crnim Dubioza čarapama koje je nosio, te nema sumnje da je ovom dečaku ispunjen najveći san. Kako je to izgledalo možete pogledati ovde. Ovaj nastup jedan je od onih kojim Dubioza kolektiv proslavlja 20 godina postojanja. Za sve one koji bi do ovakve slave što pre, ovaj bend je dokaz da se veliki uspeh postiže samo ozbiljnim radom i trudom koji traje, bar 15 godina. Po hiljaditi put, Dubioza kolektiv je bend koji zaslužuje sve epitete jer količina sreće i zadovoljstva koju oni izazivaju u svim prisutnima nemerljiva je!
Među izvođačima prve večeri Nišvila su bili Spich project koji su svojim nastupom otvorili ovo veče, Mauro Sigura kvartet & Luca Aquino, kao i ovogodišnji dobitnik Nišvilove nagrade za životno delo Dragomir Milenković i njegov bend Hazari. “Bolje ikad nego nikad. Slikari dobiju priznanje posle smrti. Ja sam dobro prošao. Za života sam dobio priznanje. Podstiče me na dalji rad, daje mi energiju da idem dalje”, rekao je Milenković.
Drugo veče najviše vremena proveli smo na Open stage-u gde smo ispratili nastupe bendova Razvigor i Petar Z iz Beograda, kao i Plavi ptičić iz Novog Sada. Razvigor je jedan od boljih mlađih bendova koji privlače pažnju svojim vrlo zanimljivim pesmama, ali i raznovrsnošću instrumenata koje koriste. Koliko god da to oplemenjuje njihov zvuk, malo ih i usporava za vreme nastupa jer je potrebno vreme da ih zamene. Ali mimo toga, Razvigor je bend za koji nema nešto previše zamerki, što bi značilo da treba samo da nastave da rade, oslobađaju svoje ideje i sviraju što više, jer je iskustvo jedan od ključnih sastojaka za uspeh.
Nakon Razvigora usledilo je šetanje tamo – vamo. Prvo smo skoknuli do bine posvećene Šabanu Barjamoviću, Šaban & Balkan Brass stage. Kada smo stigli u amfiteatar, odnosno Letnju scenu kako je Nišlije zovu, bina se spremala za bugarski Brass Band Sandanski. Moram priznati da mi je ambijent amfiteatra i dela tvrđave oko njega izuzetno prijao, nekako sam imala osećaj kao da sam negde na moru. Ubrzo su me Bugari vratili u realnost, pa su me umesto nežnih morskih nota, dočekale “O bella ciao” kao i “Mesečina”, nezaobilazne pesme svih Brass bendova ikada, kada nastupaju u Srbiji. Na žalost, ovo je bila jedina poseta ovoj bini, jer od toliko raznovrsnog programa, prosto je bilo nemoguće ispratiti sve.
Na Open bini ispratili smo odličnu svirku Petra Z iz Beograda. Petar često nastupa sa Markom Louisom pa nam njegovo ime nije nepoznato. Njihova saradnja skrenula je više pažnje publike i medija kada su zajedničkim snagama napisali himnu Exit festivala 2019. godine “Tribe”. Za one koji ne znaju, Petar je multiinstrumentalista, svira gitaru, bas gitaru i perkusije, komponuje, peva ali je pored svega toga i odličan slikar. Muzika koju on stvara fuzija je više žanrova, fank, rok, bluz, latino, reagge i u jednoj rečenici mogla bi se opisati ovako: Antistres muzika, za ples, raspoloženje i širenje ljubavi. Upravo tako sam se i osećala nakon završetka njihovog nastupa. Petar je okupio odličnu ekipu iskusnih muzičara koji zaista zvuče fantastično, dok su Petar i devojka koja peva sa njim (na žalost ne znam njeno ime), sve prisutne ostavili bez teksta svojim sjajnim vokalnim mogućnostima. Iskreno, evo sada mi se baš ide na njihovu svirku, prijaju, nema šta.
@remix.press Petar Z #nisvillejazzfestival #petarz
Na kratko smo skoknuli do Museum bine da odslušamo bend Incident iz Bora koji čine četiri borska muzička veterana. Na samom početku bilo je malo intonativnih traženja, ali je taj problem ubrzo rešen i dobar provod uz velike svetske hitove mogao se nastaviti. U određenom momentu morali smo napustiti ovu binu kako bismo ispratili nastup još jednog novosadskog benda, Plavi ptičić na Open bini. O ovom bendu Novosađani znaju bukvalno sve, pa je sasvim dovoljno da vam kažem da je za vreme njihovog nastupa prostor ispred bine bio pun i da su svi uživali u sjajnoj svirci hitova 60tih godina. Plavi ptičić je zapravo supergrupa koju čine: Robert Radić – bubnjevi (Veliki Prezir), Robert Telčer – električna gitara (Partibrejkers), Zoran Lekić – električna gitara (Atheist Rap), Zlatomir Gajić – bas gitara (ex Gift) i Goran Polovina – vokal, akustična gitara i usnjak (ex. Minstrel). Uz njih nastupila je kao ženski vokal fenomenalna Tisa Lekić – Limanska Dženis Džoplin & new kid in town – Milan Polovina (električna gitara). Kao specijalni gosti u dve poslednje pesme zajedno sa njima na bini pojavili su se članovi novosadskog hora Pop Rock Radio. Ova vesela ekipa nastupala je sutra dan i samostalno, što smo naravno ispratili.
Hedlajneri druge večeri na glavnoj bini bili su Theodosi Spasov No Keys Trio i sjajna danska basistkinja Ida Nielsen. Spasov Trio nismo uspeli da čujemo, ali se govorkalo po tvrđavi da su napravili odličnu atmosferu i da se publika za vreme njihovog nastupa odlično izđuskala. Mi smo na glavnu binu došle tik pred početak nastupa sjajne Ide, ali je gužva bila toliko velika da nismo mogli da se probijemo nigde bliže te smo ostale uskraćene da je izbliza i vidimo. Za one koji ne znaju, Ida je dugo godina bila basistkinja pratećeg benda velikog Princa, pa sumnje da će se pred nama naći vrhunski muzički majstor, nije bilo. Prince je bio poznat po tome da je perfekcionista i kod njega je sve moralo biti zategnuto kao praćka, što znači da su njegovi muzičari bili jedni od najboljih u tom momentu. Za nju kažu da je najbolja basistkinja na svetu. “Princ me je naučio da uvek sviram srcem”, izjavila je Ida i upravo nam ove divne niške noći I pokazala da je to stvarno tako.
Kada je subota u pitanju, meni lično bilo je možda i najbolje veče. Kao što ranije već rekoh, ako vas na Museum bini dočeka dobra atmosfera, posle ima da letite. E upravo takva je bila subota veče. Nas je kod Muzeja dočekala vesela i razdragana novosadska ekipa ljubitelja pevanja, okupljena pod dirigentskom palicom Dušice Stojković u Pop Hor Radio. Nije što su naši, ali oni su toliko veliki izvor pozitivne energije da stvarno nema “Trikija” da vam ne ulepšaju veče. Velike svetske hitove razložili su u nekoliko glasova i napravili magiju. Mala je ovo bina i prostor za sve one koji su hteli da ih čuju i đuskaju sa njima. Oni su i vizuelno vrlo atraktivni, lepi, šareni, jednostavno kad ih pogledate, osmeh se sam pojavi na licu. A to zbog čega oni izazivaju takvu reakciju ljudi je definitivno ogroman rad, trud, ali i ljubav prema muzici, na čelu sa Dušicom koja celim telom “peva” dok vodi ove sjajne ljude. Zaparatite ih na društvenim mrežama i poslušajte čim budete u prilici. Pop Hor Radio je možda oborio i neki rekord jer su nastupili sutradan i na Wellcome bini u centru grada.
Nakon hora uputili smo se ka Open bini gde smo hteli da odslušamo domaći bend Gospodin Pinokio. Ovaj bend nam je dobro poznat, pratimo ga dugi niz godina i znali smo da će nas dočekati dobra svirka. Ono što jeste čar ovog festivala jeste žanrovsko šarenilo kada je muzika u pitanju, te je čvršči gitarski zvuk i rokenrol, pun pogodak za sve ljubitelje ovog žanra. Ono što je meni lično najupečatljivije kod ovog benda, sem zaista odličnih melodija, su tekstovi koji govore mnogo više od onoga kako vam se čini na prvo slušanje. Gospodin Pinokio je napunio prostor ispred bine, imao odličnu svirku, opravdao naša očekivanja i mi smo bili zadovoljni, a sigurna sam i oni. A onda je usledilo najveće iznenađenje ovogodišnjeg festivala.
Za Dudu Buržujku sam čula, tačnije za to umetničko ime i bilo mi je simpatično. Pomislila sam, pa ako je za svoje medijsko predstavljanje uzela legendarno ime iz kultnog filma “Mi nismo anđeli”, ova “mala” mora biti, ako ništa drugo a ono makar zanimljiva. Izvini Dudo što ranije nisam bila inspirisana da poslušam ono što radiš, pokajala sam se nakon prve pesme. Znači, ovako…… Duda Buržujka je iz Niša, ali bend koji je prati su članovi novosadskog benda Grizete i niškog Haikuzadanas. Duda je izuzetno atraktivna, ali ne i samo ona. Ceo bend je neodoljiv, harizmatičan, prosto ne znaš u koga pre da gledaš. Da li je tako uvek ili samo za ovaj nastup ne znam, ali dress code bilo je “animal print”, pa su svi članovi, ili skoro svi, imali neki tigar detalj na sebi. I kada svu tu zanimljivost staviš na stranu, ono što me je zapravo kupilo su fantastične melodije, nenormalno dobri tekstovi i za sveto trojstvo, opčinjavajuće ponašanje Dude Buržujke na sceni.
Ja ne znam da li je ona i privatno takva, ali na bini Duda pleni svojom neukrotivom energijom. Ona je kao divlji konj na livadi koji juri i trči neustrašivo uživajući u svojoj slobodi. Mogla bih ja o njoj da napišem mnogo toga još i sve bi bilo u superlativu, ali neću. Ostaviću vam prostora da sami istražite sve što radi ova sjajna devojka. Duda Buržujka je za mene najpozitivnije otkriće ovog festivala, ako ne i cele ove godine.
Tako oduševljena i “luda” od pozitivne energije koje sam se nakupila, pretrčala sam do glavne bine gde sam jedva čekala da čujem fantastični bend Asian Dub Foundation. Ovi sjajni Britanci praše na velikim svetskim binama već 30 godina. Ovo je bio njihov prvi koncert u Nišu i ono što sam od njih čula je da su oduševljeni reakcijom publike na njihovu muziku, ali i celom organizacijom i festivalom.
Stara ekipa bila je tu, sem basiste koji je nov, ali nisam sigurna koliko dugo je tu i od kada je došao na mesto Aniruddha Das-a koji je jedan od osnivača ovog benda. Asiani su momački odsvirali svojih sat vremena, a publika ih je posle svake pesme pozdravljala vriskom i dugim aplauzima zahvaljujući se za fenomenalan koncert koji su im priredili. Nije izostalo ni oduševljenje kada je pevač Aktar pozdravio publiku sa “Dobro veče Niš”, kao i “Jeste li dobro”? Ono što pokazuje da je jedan bend zaista veliki i da to zaslužuje, jesu situacije poput one koja se desila gitaristi Steve-u kada je prestao mikrofon da mu radi. Nije bilo vidljive drame na bini, nije bilo nikakve frke, tehničari su se rastrčali, ustanovili problem, zamenili kabl i koncert je nastavljen kao da se ništa nije desilo. Steve je sigurno poludeo, ali se to ni jednog momenta nije osetilo niti uticalo na tok svirke.
Za to vreme, svoje umeće sviranja i bitboksovanja za flautom pokazao nam je sjajni Nathan Lee koji pravi takva čuda na toj flauti da sam ga baš kao i svaki put iznova, gledala bez daha. Do sada nisam doživela da je neki bend vraćen na bis na Nišvillu, ali Asian Dub Foundation jeste i to potpuno zasluženo.
A onda je došla nedelja, poslednji dan festivala i dan kad sam konačno trebala da vidim i čujem tog Trikija. Moram priznati da mi je ovaj četvrti dan bio suvišan u smislu da je previše koncerata, previše dešavanja, previše svega…umori se čovek. Što se mene lično tiče, bilo bi bolje da sam svoju ovogodišnju posetu Nišvillu završila sjajnim koncertom Asain-a, ali ne. Morao je i neki skandal da se desi. Ali pre skandala ove večeri poslušali smo nastupe niškog benda Bohemija. Evo nekoliko dana kasnije ja i dalje ne znam koji mi je konačni utisak u vezi ovog benda. Ne mogu da kažem da mi se ne dopadaju, dopadaju mi se, ali nešto mi tu fali. Kada malo detaljnije analiziram sve, mislim da bi pevačica trebala malo više da peva punim glasom, a malo manje falsetom. Mislim da bi se u tom slučaju live izvođenje podiglo na mnogo veći nivo.
Nakon Bohemije uputili smo se na Hip-Hop stage gde smo baš kao i prethodnih sto puta uživali u fantastičnom koncertu hrvatskog benda Elemental. Šta da vam kažem za njih kada svi već dobro znate da su velike legende, da su usvirani i zvuče kao studijski snimak. Ovo je sigurno bio najposećeniji nastup na ovoj bini jer smo se jedva provukli kroz masu pošto smo krenuli malo pre samog kraja da bismo stigli da vreme da vidimo i čujemo čuvenog Trikija. Kako ovo sada smešno zvuči, da ga vidimo i čujemo. Ha, ha, ha, umirem od smeha!
E, sada ću vam reći celu istinu u vezi ovog Tricky skandala. Pošto su mediji imali pristup bekstejdžu, mi smo tamo stigli 5 minuta pre nego što je Triki izašao na binu. Ono što mogu apsolutno da potvrdim je da je pored nas prošao potpuno normalan, bez ikakvih naznaka da je pod dejstvom alkohola ili bilo kakvih opijata. Istina je verovatno negde između, odnosno da jeste bio pod dejstvom nečega, ali ništa što bi ukazivalo da će za nekoliko desetina minuta izbiti skandal na bini. O Trikiju nisam znala mnogo, ne znam ni sada, sem da je bivši član benda Massive Atack, da je “mračan” i da su njegovi nastupi čudni. Prvi šok je bilo saznanje da će ceo koncert biti održan u potpunom mraku, a to smo saznali tako što se svetlo ni nakon nekoliko pesama nije palilo. Ok, to sam mogla da prihvatim jer sam očekivala da bude prilično mrak, ali ne potpuni da mi koji smo stajali u foto pitu, bukvalno uz binu, jedva razaznali senku koja se kreće po bini. Publika je bila strpljiva nekih petnaestak minuta ali nakon toga počeli su reaguju i iskazuju nezadovoljstvo raznim povicima tražeći da se upali svetlo, da pusti glas, da konačno krene svirka. Na žalost, ništa od toga se nije desilo. Triki je vrlo nervozno šetao po bini levo desno, konstantno zadizao majicu, pokušavao da peva ali glas mu izlazio nije. Zbog čega je to tako bilo ja ne znam, ali ono što se moglo primetiti je njegova konstantna komunikacija sa ostatkom benda i tačno se videlo da nešto nije u redu.
Priča da je bio “otkinut”, nije tačna, da nije bio zadovoljan zvukom, takođe nije tačna, pa čak i ova najnovija da je njegov ton majstor obrisao sve kao i da je on hteo da izađe i repuje sa trubačima, prilično sam sigurna da nije istina, jer da jeste, to bi se znalo na licu mesta, ne bi se čekalo tri dana da se istina kaže i izostala bi svađa direktora festivala se njegovim timom. Moje mišljenje je da nije bio zadovoljan reakcijom publike koja je izostala kada se on pojavio na bini i da mu je to uzdrmalo auru i pokvarilo sve. Samo nije mi jasno kako je publika uopšte trebalo da reaguje kada pobogu nije ni videla kada je izašao na binu. Svi su čekali da se nešto desi, ali osim toga što se nije video, on se nije ni čuo. Mjaukao je punih pet minuta što uopšte nije zvučalo kao da je pesma počela i da on peva, nego kao da je sve to samo uvod u nešto što tek treba da se desi, ali se nije desilo. Moja teorija da je potpuno normalan potvrdila se i nakon prvog prekida kada smo otišli u bekstejdž i videli da se on najnormalnije ponaša, sedi u svom šatoru, priča sa bendom i smeje se. Uspeli su da ga nagovore da se vrati, ali i to je bilo kratkog daha jer je ponovo odmjaukao nekoliko pesama, dok je devojka koja je pevala sa njim pokušavala da izvuče stvar. Na žalost, uzalud. Koncert je na aparatima pokušavao da se održi još nekih 20tak minuta nakon čega je Triki rekao “That was all for tonight, thank you” i napustio binu. Evo danima nakon koncerta kruže razne priče, te on je takav, kako niste znali da je to normalno za njegove koncerte, do mnogo ružnih epiteta, ne bih ih navodila. U svakom slučaju, sve što je Triki pokazao ove večeri je nepoštovanje ljudi koji su tu došli zbog njega, a bilo ih je mnogo. Sve mimo toga, može da bude istina i ne, može da se razume ili ne, ali nepoštovanje publike je nešto što samo pokazuje kakav je čovek. Bez ikakvog saopštenja, bez ikakve izjave kojom bi objasnio šta se desilo ove večeri, Triki je promumlao 30 minuta, uzeo pare i otišao dalje.
Ali svetla tačka festivala bili su mladi talenti koji su imali priliku da se predstave na Jazz for kids bini. Osim vršnjaka i porodica, privlačili su pažnju i druge publike. Binu Jazz for kids zatvorio je u nedelju instrumentalni autorski bend Nemir iz Niša koji je pokazao veliki potencijal. U potrazi su za stalnim pevačem te ćemo verovatno uskoro moći da čujemo i neke nove numere.
Kao što možete da primetite, na ovogodišnjem Nišvillu bilo je mnogo više svetla nego tame. Na žalost, pored mračnog Trikija, ove godine desila se i jedna tragedija. Naime, devojka od tridesetak godina pala je sa tvrđave, ali je sada dobro i van životne opasnosti. Sve ostalo bilo je vredno pažnje i svako ko je posetio ovogodišnji festival sigurno je mogao da nađe nešto za sebe u raznovorsnom programu. Moram priznati, ja jedva čekam jubilarni 30. Nišvill Jazz festival jer čarolija koju muzika i Niška tvrđava prave, ostaje u dubokom sećanju dugo, dugo. A i uvek sretnemo neke drage ljude.
Ponoviće se…
Nastaviće se…
Andrea Magazin
Foto: Ivana Jovanović
