Pre desetak dana (a možda i više, zavisi od trenutka kada budete čitali ovaj tekst) završio se jubilarni, trideseti Nišville jazz festival. Meni je, zvanično, bio sedamnaesti po redu, a već je peta godina kako ne propuštam priliku da o istom nešto i napišem. Nišville mi je postao posebno važan onog momenta kada sam prestala da se, nakon sopstvenog 30. jubileja, zvanično vodim kao Nišlijka i da u rodni grad dolazim ne više od dva puta godišnje.
Od kad pišem te reportaže koje nisu samo jednoobrazni osvrt na festivalski lajnap (zanimljivo je da svake godine bude za neki drugi alternativni medij), uvek je prisutna misao o tome da, prosto rečeno, samo trošim svoje dragoceno vreme na nešto što će čitati samo nekolicina entuzijasta.
Realno, ima mnogo bitnijih tema od Nišvilla. I to se ove godine baš osećalo u vazduhu. Tačnije, oseća se godinama, ali tokom letnjih meseci kao da imamo običaj da zaboravimo na to, sve dok temperatura ponovo ne spadne ispod 10 stepeni celzijusa. I dok se bitne teme sezonski smenjuju u pravilnim razmacima, jedne postaju bitnije od drugih, pa potom druge počnu da potiskuju prve, ni ne primetimo da nam se nad glavom nadvijaju neke naj naj naj bitnije – i to ne samo u vazduhu.
Postalo je jasno da će još jako malo vode proteći Nišavom dok nam se Majka Zemlja konačno ne transformiše u zlu maćehu. I kao da smo već spremni na to da za bilo kakve popravke bude odveć kasno.
Možda svi mi, kao svesna i humana bića, bogom dani da racionalizujemo svaku vidljivu činjenicu (ne)materijalnog postojanja, kraj ovog (mikro)sveta u kakvom smo naučili da živimo sasvim lagodno odbacujemo kao realnu mogućnost.
A šta ako smak sveta uopšte ne bude pompezan, spektakularan i bez trunke dramaturgije? Šta ako se smak sveta dešava baš sada, šta ako već dugo traje, klizi kroz vreme u uzročno-posledičnom vrtlogu događaja kojima ne pripisujemo nikakav značaj? Šta ako oličenje te famozne apokalipse ne bude sejalo smrt i strah, već naprotiv, uverenja o tome kako sve mora biti dobro (iako baš ništa sada i ovde tako ne izgleda)?
Nego, otkud odjednom tako teške misli i to baš u priči o Nišvillu?
Veliki spektakl smaka sveta (Il Grande Spettacolo della Fine del Mondo) prvo je umetničko delo koje sam imala sreće da u svoj svojoj punoći ˶uhvatim˝ na ovogodišnjem izdanju festivala. U pitanju je predstava eksperimentalnog italijanskog teatra koja se mogla pogledati u ponedeljak, 12. avgusta, na amfiteatru nišavskog keja i to potpuno besplatno. Tragikomedija, ironija i groteska, ples i neverbalna ekspresivnost u kojoj se svaka misao sasvim jasno razume iako nije rečena ljudskim jezikom, klimatske promene, multinacionalne kompanije, kapitalizam, materijalizam, aktivizam, pohlepa, monopol, bahata i razularena moć, tlačenje, destrukcija, ključna reč LITIO i poneki znak pitanja.
Priroda se i bez čoveka obnavlja, a čovek, u gore opisanom svetu, to suštinski može samo uz duhovnost i regenerativnu moć prave umetnosti koja (ni)je daleko od stvarnosti. Umetnost – kao svojstven sinhronicitet, baš ono što nam u ovom trenutku treba i gađa u centar naših izgaranja i naših odrambenih mehanizama. Umetnost – kao hrabrost i angažovanost.
Možda bi trebalo na tome čestitati organizatorima, ali zar se to ipak ne podrazumeva ako se opredeliš da živiš (uz) umetnost? Ima, za ovaj naš srpski establišment, mnogo bitnijih festivala, pa se ni na jednom od njih nije mogao čuti jasan, angažovan stav. Ipak, nije sve crno-belo, ponekad baš sitne nijanse naprave i više nego značajnu razliku. Možda ljudima nikako ne treba uskratiti zabavu i pored gomile bitnih tema koje bismo najradije ipak ostavili za kasnije?
A kad je Nišville u pitanju, dugogodišni konferansije glavnog programa, Velja (Velibor Petković), uz najavu ne sećam se kog benda druge festivalske večeri, šaleći se na temu naše izdržljivosti tokom napornih igranki izgovorio je sledeće reči: ˶Nemojte da sipate litijum u svoje baterije˝.
˶I’ll unplug your life support
to fast charge my cellular phone!
With ropes and chains, I bind,
Your body to mine.
Come lick my big red toad
While I watch your head explode
Tear the script of status quo,
Delete. Ignore. And slam the door.˝
Ne umem da vam opišem koliko volim da živim sinhronicitete, te sam gore navedene stihove iz pesme Cherry Noble novosadskog industrial benda DREDDUP prosto morala da nadovežem na prethodni citat. Njihov nastup na Open stejdžu još jedno je od iznenađenja koja su mi obeležila ovogodišnji Nišville jazz festival. Nije u pitanju žanrovski koncept, pri čemu se iz aviona vidi da to nikakve veze nema sa džezom, već mene intrigira pitanje o tome zašto je ovaj bend (sa dvadesetogodišnjim stažom) koji se ne može čuti na nekim ˶bitnijim˝festivalima sam izabrao ili, pak, dobio mogućnost da nastupi baš na Nišvillu? Odgovor delimično počiva i na činjenici da je to bio jedan od najposećenijih nastupa u okviru besplatnog programa.
Imala sam ove godine i ja neka mnogo bitnija posla, ali sam uprkos tome odlučila da se angažujem oko bukinga, te organizaciji pratećeg programa festivala predložim nekolicinu bendova iz Vojvodine za koje smatram da imaju kvalitet po meri Nišvilla. Od ukupno osam predloženih izvođača, izabrana su tri: Gandrah & Vičita (Srbobran) koji su nastupili na Welcome stejdžu, The Teacher & the Revolutioners (Bečej) i Sjaj & I (Kanjiža) koji su svoje nastupe izveli na Nišville Jazz Museum bini.
Moram da priznam da bi bilo izuzetno teško, čak možda i nemoguće organizovati njihove pojedinačne svirke u postojećim (i dostupnim) alternativnim klubovima u Nišu. Zato bih se ovom prilikom zahvalila Željku Ljubiću Pitiju koji je koordinisao celu stvar, kao spona između mene, Nišville tima i pomenutih bendova. Iako je u pitanju program koji nije u glavnom fokusu mnogobrojnih posetilaca, i iako je to mali i sporedan korak za sam festival, za mene je velika stvar da deset muzičara iz tri benda prvi put uopšte dođu u Niš svojim poslom na moju inicijativu i da svima bude lepo na tom putovanju.
I ponovo ću da iskoristim priliku da kažem ono što svake godine kažem od kada javno komentarišem Nišville jazz festival: Nišville umnogome i jeste ono pravo lice Niša, lice po čijem se izrazu vidi da je željno novih sadržaja, intenzivnije kulturne razmene i bližeg povezivanja sa generacijskim tokovima stvaralačkih napora najšireg mogućeg spektra umetničkog delovanja. Novi ljudi koji svakog avgusta uspeju da dođu u moj rodni grad, sve to itekako vide i osećaju, a meni je neizmerno drago što sam tome mogla da pružim svoj malecni doprinos.
Pošto je sukob interesa da u tekstu koji treba da bude kritički dajem poseban osvrt na nastupe pomenutih bendova sa kojima imam direktnu saradnju, dovoljno je da kažem da ih vredi poslušati, te klikom na njihova imena u tekstu, direktno dobijate link ka njihovom dostupnom materijalu.
Bilo je ˶bitnijih˝ bendova, ali uprkos tome, odlučila sam da, iako sam ih već više puta čula (i to samo u ovoj godini) ispratim nastup novosadskog benda Grizete po cenu da propustim nešto što možda neću imati prilike više nigde u ovoj zemlji da čujem sem na Nišvillu.
Zašto su za mene Grizete toliko bitni? Jednostavno je, živeti svesno u vremenu i datom okruženju, podrazumeva da pružiš podršku onima koji se jednako kao i ti zalažu za istu stvar, a to je, upotrebiću njihove stihove:
˶Dah i zvuk
Potpuno novi
Dejstvo slobode na margini razuma.˝
Podrška je važna, a ona se danas nikako ne podrazumeva. Baš na samom početku njihovog koncerta zatekla sam sebe kako ubeđujem grupicu svojih fakultetskih kolega s kojima sam se srela na festivalu da se spuste destinu metara niz Tvrđavu i da nastavimo da se družimo uz muziku benda za koji sam sigurna da bi im se dopao. Bio je to, izvin’te na izrazu, klasičan odjeb s njihove strane. I kad je nastup prošao, ekipicu sam zatekla na istom mestu, pored bašte jednog tvrđavskog kafića kako bistri neke ˶bitne˝ teme. Došao si na festival, stalno se žališ kako je sve učmalo, a kada se toliko toga oko tebe dešava, ti nisi ni za korak mrdnuo? Nikada to neću razumeti.
Koliko je naših domaćih, lokalnih bendova koji su se oblikovali u nekim neslućenim pravcima i upravo zbog toga što ni vreme, ni okruženje nisu bili zainteresovani za njih, odustali od svog alternativnog puta i otišli tragom nekih bitnijih životnih tema? Verovatno mnogo, a uverena sam da Grizete neće biti jedni od njih. Njihova snaga je baš u suptilnosti kojom umeju da privole slušaoca u nimalo lagodan svet svojih (auto)poetičkih preokupacija izraženih jednostavnim, a britkim lirikama. Zanimljivo je to što vam se, kada slušate ovaj bend, može učiniti da je u pitanju nešto blago i pitko, ali to nikako nije. Oni poseduju nešto što čak ni mnogi bendovi, deklarisani kao najtvrđi na skali ekstremnih žanrova, nemaju, a to je dinamika u stvaralačkom konceptu i stvaralačkoj prezentaciji. Ukratko rečeno, ono što rade, ne može se slušati na površan način i baš zato što se pažljivo brusi u najtananijim nijansama raznovrsnih uticaja, ne upada u dosadu mentalno ograničavajuće repetitivnosti koja bi učinila da svaka sledeća pesma zvuči gotovo identično kao ona prva.
Pitate se, verovatno, dok sve ovo čitate, gde je u celoj ovoj priči jazz? Je l’ to alternativni festival ili nešto drugo? Otkud toliko alternative na festivalu čiji se program zasniva na nečemu što u celom svetu (sem možda kod nas) nikako nije margina? Možda bi ste, kao tvrdokorni ljubitelj džeza, postavili sledeće pitanje: čemu toliko rasipanje energije, a i pažnje na nešto što prevazilazi koncept festivala čiji naziv jasno upućuje na određenu žanrovsku opredeljenost?
Ako ste čitali moje tekstove sa prethodnih izdanja, onda deo odgovora već znate, te se ne bih preterano trudila da ulazim u objašnjenja, a htela bih da bar ove godine izbegnem još jedan od tekstualnih čaršava kojima sam inače sklona. Iskreno, bitna mi je vaša čitalačka pažnja, pa ne bih da je previše opteretim.
Iako bih htela još štošta da kažem o ostalim segmentima programa, kao na primer nastupima bendova Arrested Development, Brooklyn Funk Essentials, The Shuffle Demons, Konstrakte, benda Eyot i mnogih izvođača (ne samo muzičkih) koje sam pratila, a i onih koje sam propustila, zaustaviću se par pasusa niže.
Priznaću da mi je ovogodišnji slogan koji glasi ˶Budite deo drugačije elite˝ bio neizmerno simpatičan, ali istovremeno i pomalo smešan, čak nespretan u svojoj konstrukciji koja na prvi pogled zvuči pomalo paradoksalno. I o tome bih volela da pišem, šta sve spada u tu prokletu reč ˶elita˝, naročito kada je u pitanju Niš(ville). Tu bi nastao sasvim poseban tekst, ali ako vam jazz, jedan festival na devastiranom jugu Srbije koji se u svom nazivu usuđuje da koristi tu žanrovsku odrednicu, pa i sama umetnost u najširem smislu te reči nisu bitna tema, možda da ipak preskočim?
Ili da, prosto, sačekam trenutak kada to zaista postane bitno?
Ana Bjes
