Teška situacija u zemlji kojoj svakodnevno prisustvujemo odražava se naravno i na kulturu. Pozorišta se gase, publike je sve manje… Jedina pozitivna stvar i ono što nikada u našoj zemlji nije nedostajalo jeste talenat i entuzijazam. Prvakinja Baleta Srpskog narodnog pozorišta, Ana Đurić, jedan je od tih pozitivnih primera. Ona je svojom igrom uspela da osvoji novosadsku publiku i učini da sale tokom baletskih prestava budu pune.
Za početak Ana da li bi mogla da se predstaviš našoj publici kojoj balet i nije toliko bliska umetnost? Kada se rodila prva ljubav prema baletu i kako je izgledao tvoj početak karijere?
Ana: Zovem se Ana Djurić i prvakinja sam baleta Srpskog Narodnog Pozorišta. Ljubav prema baletu javila se još u ranom detinjstvu. Od malih nogu pohađala sam razne školice za ples dok nisam stasala da upišem baletsku školu. Prva saznanja o baletu stekla sam Boru gde sam i živela, a kasnije sam nastavila školovanje u Kragujevcu gde sam se preselila sa svojim roditeljima. Tek kada sam upisala srednju baletsku školu u Beogradu shvatila sam da je balet moj život. Po završetku srednje škole dobila sam angažman u pozorištu u Kairu,a nakog toga sam se vratila u Srbiju i zaposlila u Srpskom Narodnom Pozorištu gde sam nastavila svoju karijeru. Svaki početak i svako probijanje u životu je teško, ali kada nešto volite i uživate u tome što radite uspeh je neminovan.
Jedan deo svoje karijere si provela i u Egiptu, ali se zbog političke situacije u zemlji tamo nisi dugo zadržala. Koja su tvoja iskustva igranja u Egipatskom pozorištu i kakve te uspomene vežu za taj period?
Ana: U Egiptu sam provela godinu dana, to je bilo divno i veliko profesionalno i životno iskustvo za nekog ko je tek izašao iz škole. Tamo sam se prvi put susrela sa pripremom predstave. Probe za ansambl, soliste, probe kostima i orkestarske probe. Dok sam bila u školi predstave sam gledala samo iz publike. Nisam imala prilike da budem iza scene i da vidim kako izgleda priprema jedne baletske predstave, što iskreno smatram da je greška i da bi škole i pozorišta trebalo da imaju veću saradnju i da maturante uključuju u svoju projekte, jer na kraju gde ćemo mi ako ne u pozorište!
Pored rada u pozorištu imala sam prilike da vidim sve znamenitosti Egipta kao i da se upoznam sa njihovom kulturom i mentalitetom. U sećanju mi je ostalo njihovo prelepo Crveno more, piramide i grad koji noću živi, ali i da sam bila izuzetno gladna prvih mesec dana i da sam u jednom trenutku očajno htela da se vratim jer nisam bila sigurna da li mogu da se naviknem. Egipat je po mom mišljenju najuređeniji haos koji postoji.
Pored igranja u predstavama da li ples i talenat za balet pružaju mogućnost ostvarivanja karijere na nekim drugim poljima van umetnosti?
Ana: Naravno. Možete da budete pedagog ili koreograf. Za nas kažu da umiremo dva puta. Jednom kad prestanemo da igramo i jednom kad stvarno napustimo ovaj svet. S obzirom da je naša igračka karijera kratka, trudimo se da nađemo nešto u našoj profesiji što možemo da radimo kako bismo i dalje živeli kroz igru i umetnost. Ja bih volela da po završetku igranja postanem pedagog i da svoje znanje i iskustvo prenesem mladima, ali biti dobar igrač ne znači i biti dobar pedagog. Balet je vizuelna umetnost i svaki igrač je individua kojoj nešto drugo odgovara ili pristaje, tako da pored znanja i iskustva morate da imate i oko za sitnice koje ovu profesiju čine umetnosću.
Trenutno u Srpskom narodnom pozorištu igraš glavne ženske uloge u predstavama „Žizela“, „Labudovo jezero“, „Katarina Izmailova“… Da li bi izdvojila neku ulogu kao tvoju omiljenu?
Ana: Teško je izdvojiti neku ulogu, svaka je sa sobom donela nešto novo, bilo da je to tehnika, gluma ili stil. Možda mogu da izdvojim Katarinu Izmailovu (koja i nije nešto omiljena kod publike) zbog tematike koja se razlikuje od svih predstava. Uglavnom glumim devojku koja se zaljubljuje bilo da je to srećno ili nesrećno, a ovde glumim devojku koja žudi za svojom slobodom i ljubavlju i zbog toga gubi kontrolu i kreće da se sveti i ubija ljude oko sebe. Naći osećaj nečeg nepreživljenog u sebi je bio izazov za mene, jer ipak trebate u potpunosti da se upustite u ulogu i dela koja niste doživeli u privatnom životu.
Kakve uloge više voliš? Da li one u kojima tehnika dolazi do izražaja ili one u kojima je gluma u prvom planu?
Ana: Svaka predstava je sklop glume i tehnike, s tim sto postoji više vrsta tehnike bilo da su to skokovi, vrteške… Zasigurno veću tremu i stres imam kada u predstavi preovlađuje tehnika, a kada je u pitanju gluma psihički se više istrošim i uglavnom posle takvih predstava teško komuniciram sa ljudima jer budem emotivno ispražnjena. Zadatak nas igrača je prvobitno da vam prenesemo priču našom glumom kroz pokret, mada moram naglasiti da publika izuzetno dobro reaguje na dobro tehničko izvođenje igrača.
Dobila si nagradu „Nataša Bošković“ 2014. godine za interpretaciju u oblasti klasičng i neoklasičnog baleta. Koje još nagrade bi izdvojila i da li na nagrade gledaš kao na priznanje za dosadašnji rad ili kao podstrek za dalji napredak?
Ana: Pored nagrade Nataša Bošković koju mi je dodelilo Udruženje baletskih umetnika Srbije, dobila sam i naradu Marina Olenjina koju mi je dodelilo udruženje baletskih umetnika Vojvodine, kao i mnoge nagrade Srpskog narodnog pozorišta. Nagrade su svakako dokaz da je neko primetio moj trud, rad i posvećenost i naravno podstrek za dalji rad, ali moja najveća nagrada kao i najveći kritacari su publika i aplauz koji dobijam od nje, kao i saznanje da sam sa svojih 26 godina stvorila svoju publiku koja u pozorište dolazi zbog mene.
U Srbiji si već napravila veliki uspeh i deluje da novosadska publika to prepoznaje. Imaš li možda nekih ponuda iz inostranstva i da li bi se odlučila na takav korak, da napreduješ u karijeri na inostranim pozornicama?
Ana: Ponude uvek postoje. To što sam stalno zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu me ne ograničava. Prednost našeg posla je što nas ima malo i čujemo jedni za druge gde god da smo. Postoje gala koncerti širom sveta na koje budemo pozvani da igramo, tako da imamo prilike da se pokažemo u svetu i da se čuje za nas. Trenutno igram tamo gde osećam da napredujem i gde mi prija. Pored sebe imam divnog pedagoga Oksanu Storozuk, koja je pored pedagoga i sestra i prijatelj. Njena podrška, znanje i iskustvo, kao i posvećenost meni je nešto što je sreća ako jednom u životu dobijete. Prostora za odlazak uvek ima, možda jednog dana kada stasam kao igrač. Na kraju krajeva, nikada ne znate gde će vas život odvesti.
O stanju u zemlji ne treba trošiti previše reči. Celokupno stanje odražava se naravno i na kulturu. Kako ti gledaš na to? Da li je kultura naša potreba ili kako mnogi gledaju na to „luksuz“?
Ana: Kriza je svuda samim tim se odražava i na kulturu. Kao što ljudski organizam ima potrebu za hranom tako i duša ima potrebu za kulturom. Naravno da ekonomska kriza utiče na zadovoljenje te naše potrebe, ali to odlaganje ne znači da je luksuz. Pozorište je svesno ekonomske moći naših građana kao i njihove potrebe za kulturom, pa neretko prodaju karte po niskim cenama.
Naravno da ni balet kao umetnost nije izuzetak. Kakvo je stanje baleta u našoj zemlji? Kakva je situacija bila kada si počinjala karijeru, a kakva je danas?
Ana: Stanje baleta u našoj zemlji nije na zavidnom nivou. Ovo je profesija mladosti, a situacija je takva da ne postoji primenljiv mehanizam smene generacija. U odnosu na period kada sam došla, danas ima puno mladih, ali nažalost ne u stalnom radnom odnosu, a oni nose predstave. A kakva je posećenost? Na to je publika dala odgovor jer su danas naše baletske predstave rasprodate.
Balet ima svoju stalnu i odanu publiku, ali uvek postoji prostor i da se situacija poboljša. Primećuješ li u publici nova lica, mlade generacije koje se tek upoznaju sa baletom ili još uvek preovladava starija publika koja balet prati već decenijama?
Ana: Balet zaista ima stalnu i odanu publiku, ali možemo se pohvaliti i sa mlađom generacijom koja uči da gleda balet. U početku dolaze sa školom, a kasnije i samoinicijativno. Posebno je važan organizovani dolazak iz unutrašnjosti, jer u unutrašnjosti ne postoje pozorišta gde bi se izvela baletska predstava, samim tim su građani uskraćeni. Takođe je potrebno upotpuniti repertoar nečim aktuelnim, modernim i u ovim teškim vremenima veselim temama.
Za kraj, možeš li nam reći koji su tvoji dalji planovi i u kojim predstavama te novosadska publika može gledati u narednom periodu?
Ana: Nemam neke konkretne planove. S obzirom na to da mi je raspored u pozorištu gust, živim od danas do sutra, intenzivno radim na sebi i ako postoji mogućnost pronalaska malo prostora za odmor i uživanje iskoristiću ga da budem sa porodicom. Trenutno pripremamo predstavu Don Kihot i pošto stižu zimski dani u novembru i decembru ćemo izvoditi predstavu Krcko Oraščić koja je omiljena među našom najmlađom publikom.
Miljan Stojmenović
Foto: Milenko Đilas (naslovna), Emir Memdovski (u tekstu)
