Ukoliko ste u potrazi za ženom svog života, možda imam pravu preporuku – Anu Popović. Kada je ugledate kako izlazi na scenu sa osmehom koji jedva može da joj stane na glavu, prelepu zrelu ženu svu u koži, kao večitu gladijatorsku pobednicu. Kada je ugledate takvu, već ste bolje raspoloženi i već ste počeli da verujete u sebe i u to da ste definitivno na pravom mestu u pravo vreme, da je ovaj trenutak izvučen iz večnosti da biste baš vi u njemu postojali i da niste promašili ni planetu, ni život – da je to to! Ona je cela takva, neustrašiva i stabilna, i sva je ljubav.
Izašavši na scenu sinoć u Mixer House-u, uzela je svoju iskrzanu, prepoznatljivu gitaru, koja ju je čekala još od pre nastupa mladenovačkih Cotton Pickers-a koji su joj bili predgrupa kao i mnogo puta do sada, i jednostavno je počela da svira. Poželela je dobro veče svom Beogradu i nastavila sa pesmom koja nas je pitala možemo li izdržati vrelinu (Can You Stand The Heat?). Ta uvodna pesma je bila savršeno prikladna, Ana kao da je htela da neupućenima predoči, a upućene podseti šta je ono što predstoji.
Predstavljanje Trilogije, novog trostrukog albuma, započela je pesmom “She Was a Doorman” za koju saznajemo da je napisana po istinitoj priči o ženi koja je vodila jedan lokal u kojem su sasvim slučajno ostali da sviraju za nacionalni američki praznik, 4th of July. Od ove prve pesme, pa sve do kraja koncerta, intenzitet energije kojim ih izvode je konstantan, što je zapravo fascinantno obzirom na to da su svirali puna dva sata, i publika je već bila umorna, ali oni su i dalje prašili kao da kraj neće ni doći. U nekom sledećem trenutku kroz zvuke gitare čuju se samo stihovi: “If everyone turn their back on you/remember that i still believe in you”, kao da je ovim samo pojačavala osećanje kojim je zračila od početka.
Ona je žena sa velikim Ž, čije je celo telo instrument i koja svakim pokretom raznosi ljubav po prostoriji, njen pogled će vas ubediti da vi to možete, šta god to bilo. Gomilu ovakve energije samo produbljuje sledećom pesmom “A Woman to Love”, koju prati “Long Road Down”. Potonja pesma je kaubojska, nastala kao posledica čitanja o Oregon trail-u u kojem je (za neupućene) reč o selidbi na zapad tokom sredine XIX veka. Projektujući se pomalo u ovu priču, poredeći svoj život sa konstantnom selidbom na zapad – sa Zvezdare u Amsterdam, pa u Tenesi da bi sada konačno stigla u Los Anđeles, ali kroz šalu kaže da posle ove Trampove pobede, možda i opet završi u Beogradu.
Slušajući je stiče se utisak da je svako mesto na kojem je živela bilo savršeno, ona je od onih osoba koje sa sobom donose sreću i lepotu tamo gde se presele. Kada bi se tražila jedna reč kojom bi se ona mogla opisati, mislim da bih izabrala reč poštovanje. Ona poštuje sve, počev od tog mesta u kojem živi, preko nacije kojoj se potrudi da pripada kada u nju pristigne, ali pre svega poštuje umetnost, celim svojim bićem izražava svu ljubav i zahvalnost koju oseća zbog toga što pripada muzici, ona poštuje svoje saradnike i poštuje svu svoju publiku, svako u njenim očima deluje jednako važan. Vi je drugačije ne možete opisati nego kao amorfnu supstancu ljubavi koja menja oblik u zavisnosti od onoga prema čemu je ljubav potrebno iskazati. Potpuna opčinjenost koja se da primetiti iz ovog teksta verujem da se može doživeti iznova i iznova na njenim koncertima, kao i tokom performanasa svih onih umetnika koji su posvetili sebe toj umetnosti za koju su se odlučili.
Tokom pesme “Train”, koju na albumu sa njom svira Joe Bonamassa, bukvalno orgazmički uživa tokom svoje solo deonice. Ti momenti čiste muzike tokom kojih nema pratećih reči, suvišnih pokreta, pa čak ni disanja, zapravo su najfascinantniji delovi večeri – ceo njen bend je podjednako entuzijastičan i predan muzici i svojim instrumentima koliko i Ana. Tokom tih trenutaka oni ulaze u svet koji su zajednički formirali, kojem pripadaju i čiji svaki kutak savršeno poznaju, tada verujem gube pojam prostora i vremena, oslobođeno se prepuštajući jedni drugima. Prisustvujući tome, zaista se ima osećaj da se prisustvuje nečem veličanstvenom, taj osećaj individuu prenosi kroz dimenzije i daje utisak da se stojeći na jednom mestu može putovati u beskraj.
Povratak u realnost završnom pesmom “Show You How Strong You Are” koju je napisala u teretani i još jedna opomena da veruje u svakog pojedinca i njihove lične snage, uz prateću kombinaciju sa “Cross Town Traffic” i Ana koja je već vidno umorna, oprašta se sa nama uz sve svoje poštovanje i zahvalnost što smo ponovo došli iako je bila tu pre samo šest meseci, šalje nam poljupce i ljubav i odlazi, ali publika kao publika, traži je na bis i ona izlazi još jednom.
Kada bismo ocenjivali, ovaj nastup je zaista bio 10/10, izuzev jednog tehničkog Nele Karajlić momenta iliti “crk’o Maršal” momenta kada se morala izvršiti zamena opreme.
Ali kada su Ana i njen bend u pitanju ocena je najviša i to ne samo što se tiče muzičke izvedbe u koju već niko ne sumnja nakon toliko velikih džez festivala na kojima je učestvovala, nastupajućeg četvrtog Hendrix Experience-a, saradnje sa svim velikim imenima bluza i džeza, nego prvenstveno zbog tog donošenja na scenu jednog skroz drugog sveta sačinjenog od umetnosti i dopuštanja da mu pripadamo.
Do sledećeg viđenja, draga Ana, nadamo se da smo ti bili podjednako dobra publika!
Milica Mima Erdevički
Foto: Marina Pešić – galeriju pogledajte OVDE
