Kada ukucate ime benda Atheist Rap u Google pretragu, na mnogim mestima pročitaćete “legendarni punk rock bend iz Novog Sada”. Reč “legendarni” često se olako koristi, ali za ovu novosadsku grupaciju iz doba Juge epitet je više nego opravdan jer su ga stekli ne samo kroz muziku, već i kroz humanitarni i društveni angažman. Energija im nije splasnula, naprotiv, čini se da imaju neki tajni, obnovljivi izvor snage i još mnogo puta će nas iznenaditi.
Nedavno su imali dva klupska nastupa u Novom Sadu, jedan za drugim. Najavu smo naslovili “Momci nam se vraćaju u grad”, inspirisani njihovom pesmom kojom su i otvorili koncert 6. marta. Tada sam prvi put osvestila u svojoj glavi tekst pesme. Koliko puta su seli u kombi, putovali satima, nastupali, pa nazad u kombi?
Iako su na sceni 37 godina, sveži su i orni, spremni da divljaju s publikom, da ostave srce na terenu, da zbijaju šale na svoj račun i ophode se prema publici kao prema svojim bližnjima.
Bend je prošao kroz osveženja poslednjih nekoliko godina, ali duh je ostao isti. Čvrsto gaze ka 40. rođendanu benda. Vole oni kada im na koncert dođe više od 500 ljudi, ali jednako sviraju i pred 50, 500 ili 5000. Ne mogu da pobrojim sva mesta i festivale gde sam ih slušala, ali dovoljno da mogu da kažem: Atheist Rap je poput vina – što su stariji, to su bolji. Imala sam čast da ih pratim i na koncertima u Budimpešti i Beču u februaru 2015. godine. Bio je to više od putovanja – 1000+ kilometara smeha, anegdota i profesionalizma.
Poslednji koncert u Novom Sadu tog 6. marta probudio je u meni neku dublju refleksiju. Danima razmišljam o svemu što sam doživela i zapisala. Da li smo svesni koliko smo privilegovani što smo savremenici ove gospode? I nije to samo zbog muzike. Oni su LJUDINE!
Podsetimo se samo davne 2014. godine, kada su poplave zadesile Srbiju, organizovali su humanitarni rođendanski koncert gde su posetioci ulaz plaćali konzervama hrane, mnogo puta su svirali za pomoć drugima i bili su na ulici kad god je trebalo. Trenutno su uključeni u projekat “Krokodili dolaze”, koji se bavi prevencijom zavisnosti od kocke i podizanjem svesti o igrama na nesreću.
Jedan su od bendova koji su oblikovali moju ludu tinejdžersku glavu svojom muzikom u još luđim devedesetim godinama prošlog veka i zauvek će imati moje obožavanje i poštovanje.
Momci uskoro ponovo sedaju u kombi i dolaze u Pančevo 20. marta, sutradan nastavljaju put Arilja, a u Zrenjaninu su 3. aprila. Na malo duža putovanja idu 8. maja do Pule, a 12. juna do Trebinja. I ovo je tek početak, biće do kraja 2026. godine još hiljade kilometara.
Inače, zvuče kao nikad do sad, proverite svojim ušima ako meni ne verujete.
Tekst i foto: Ivana Jovanović
